Prvenac Steve Grabovca nameće se svakom malo boljem čitaocu kao retko autentično iskustvo i kao dragocen iskošeni pogled
Na trosjedu sjede Čupo i Dejan. Džoni je na dvosjedu. Ja sam na fotelji. U rukama nepomično držim otvoreno pivo.
– Povedi drugare, ponesi oružje, znam, znam, kontam… – kaže Dejan. Pa kaže:
– Ajd vrati malo natrag…
Čupo kaže:
– Ajoj, boli me kurac šta pjeva, aj samo pustite pjesmu da odsvira do kraja.
– Malo samo, evo skonto sam… – kaže Dejan.
– Pa dobro, šta mu je ovo „amulado amalajno amaskida„… – pitam.
„Amulado amalajno amaskida“ iz slušnog aparata naratora debitantskog romana Steve Grabovca u prevodu na (sasvim uslovnu) suvislost zove se baš kao i sam roman: Mulat albino komarac (Imprimatur, Banja Luka 2019); publika bez supkulturnog treninga ostaće u čudu, ostali će prepoznati mumlanje Kurta Kobejna iz (više)generacijske (anti)himne Smells Like Teen Spirit, koja je poharala svet nekako baš u isto vreme kada je raspad poharao Jugoslaviju, a rat poharao Bosnu, i kada su se životi miliona njenih ljudi raspali na Pre i Posle, da se više nikada ne sastave. I to u boljem slučaju, dakle, ako su uopšte preživeli.
Mulat albino komarac roman je o tom nezaceljivom životnom rascepu, što ga po sebi ne čini neobičnim naročito u kontekstu savremene bosanskohercegovačke proze, iz „banalno“ očiglednog razloga: rat je između Une i Drine konstitutivno iskustvo koje takoreći svi dele, bez obzira na generacijske, nacionalne, ideološke i ostale razlike. Otuda je rat, i ono što mu je prethodilo i, pogotovo, ono što je usledilo – uključujući i turobno ništa koje je usledilo za mnoge – svojevrsno „opšte“ mesto BH proze, i nadobudno je misliti da bi to moglo tako brzo da se promeni. Može li se uopšte sistematski ne govoriti o ratu i tranzicijsko-mafijaškom poraću razvaljene Bosne, a da se ostane relevantan, naposletku i verodostojan? Ne i ne: priče traže svoje. Tek kada „sve“ budu ispričane, ta će se knjiga polako, veoma polako početi zatvarati, i to će zatvaranje potrajati decenijama.
Šta onda „novo“ u svemu tome može da ponudi jedan ne tako mladi debitant iz Bosanskog Broda? Tematsko-motivski malo toga, književnim postupkom (konvencionalno realističkim) još manje. Ovaj se roman lako i prirodno užljebljuje u niz koji je započet još tamo negde u vreme Jergovićevog Sarajevskog Marlbora ili proznih debija Veličkovića, Samardžića, Uzunovića, Mehmedinovića, Burića etc., da bi išao sve do, na primer, Alana Meškovića, Darka Cvijetića, Lane Bastašić, Lejle Kalamujić ili „mostarskog talasa“.
Pa opet, gle, unatoč mršavim šansama da u naizglednom preobilju tematski i senzibilitetski srodnog štiva (p)ostane zapažen, Mulat albino komarac nameće se svakom – ako smem tako reći – malo boljem čitaocu kao retko autentično iskustvo i kao dragocen iskošeni pogled na jedan motivsko-iskustveni sklop koji, činilo se, već i pomalo predobro poznajemo.
Priča Mulata započinje u tzv. današnjici, kojom caruje mizerija sitnog preživljavanja, beznađe, zagađenje vazduha i javnog prostora (bukvalno i simboličko, „društveno“), dubinska, strukturna nezaposlenost i nezaposlivost, pokidanost ustaljenih („predratnih“) društvenih veza i odnosa koje nije nadomestilo, kamoli nadoknadilo, ništa ozbiljno i vredno, junakove reminiscencije na propale životne šanse, obogaljen grad, neostavrene ljubavi, sažežene ambicije. Zatečen u apsurdistanu današnje Bosne kao zemlje kojoj ne daju ni da umre, a kamoli da živi, on preživljava od sitnog žickanja i vaćarenja, i to se zapravo nikada neće popraviti: napravivši impresivan pun krug, na kraju će romana završiti kao svojevrsni beskućnik. Između toga su lična i generacijska oporo-melanholična svođenja računa, ali i svedočanstvo o vremenu rata – o tome kako on uopšte počinje, zatekavši i predavši svojom nadrealnošću i naizglednom nedogodivošću Normalne i Dobre na milost i nemilost dželatima; o tome, dalje, kako rat, naročito onakav kakav je bio bosanski, deli ljude po najvarvarskijim od svih zamislivih kriterijuma i kako opna životnog spokojstva i uverenosti u svepobeđujuću neophodnost mira nepodnošljivo lako puca. Roman je u svakom retku i posve nedvosmisleno smešten u bosanski prostor – još konkretnije, u Bosanski Brod – od devedesetih do danas, ali se nigde, baš nigde, recimo, ne spominju imenice kakve su „Srbi“, „Hrvati“, „Muslimani/Bošnjaci“, ili imena političara i ratnih vođa (kako obično tepamo masovnim ubicama), što je odluka i strategija poetički – a ne tek „ideološki“ – sasvim opravdana jer bi između ovih korica zapravo bila višak koji više toga zamućuje nego što objašnjava.
Grabovac, čini se, ne pati od preteranih pretenzija, naročito onih koje ne može da ostvari, još manje onih koje se i ne bi imalo rašta ostvarivati; ruka je još ponegde nesigurna, tu i tamo se posegne i za klišeima, naročito onim iz post-džins proze, ali su to sitne mahane jednog upečatljivog prvenca, tako osvežavajuće protivnog dominantnim trendovima sa ove strane Drine.
Na Dan žalosti, u subotu, počeli su radovi na proširenju Bulevara vojvode Bojovića u zoni Beogradske tvrđave javlja Evropa Nostra Srbija i traži od nadležnih da hitno obustave radove
„Vreme“ je imalo uvid u zahtev u kojem Bibliotekarsko društvo Srbije upozorava da OOPR protivzakonito vodi autorska prava pisaca, a i da nije osnovan po zakonu. OOPR na to oštro odgovara
Istorija je piščeva osnovna preokupacija, stopljena sa književnošću. Ne postoji svrsishodna i velika Istorija sa velikim slovom – postoji više malih, fragmentiranih istorija u kojima se okuplja nekakav smisao kroz mnoštvo delova: ”tek ponešto postaje istorija. A sve munjevito postaje prošlost: ‘senka senka, a potom ništaʼ”. To razgrađivanje, a zatim “lepljenje” priče je važan postupak Petkovićeve poetike, njegove istoriografske metafikcije, koju bismo jednostavnije mogli nazvati igrom, maštarijom, fantastikom
Sentiš-putešestvije jubilarnog BJF završilo se s manjom flekom, ali uspešno: svi ispoštovani, publika brojnija i mlađa no ranije
Ovaj Abasijev film je, čini se, dovoljno iskren i promišljen pokušaj da ukloni Trampove šake sa lica, i onda što uverljivije prikaže portret čoveka koji i kada sam pati, ne odustaje od mogućnosti (a koja nije tek odraz alfamužjačkih i kompetitivnih poriva) da patnju nanese i drugima, makar oni spadali i u krug njegovih najbližih “satelita”
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
