Sa ovom pameću i u ovim godinama, čini mi se gotovo nemogućim da je Tribina mladih mogla da nastane u Novom Sadu. Danas, kada u njemu nema nijedne čestite tribine, a i o mladima bi valjalo porazgovarati.
Ali, to su svakako stereotipi, kako oni spolja, tako i oni iz srca stvari, da ne kažem: sa vrha Tanurdžićeve palate, u centru varoši. Pisac koji ga je odatle gledao, znao je Novi Sad kao slaninarski i pakosno škiljav, odnosno grad svikao na samo državne krupne poduhvate i na oprezne lične uspone. Međutim, i to je jedan, dakle, Tišmin pogled. Ostalo su, velim, klišei i nepouzdana memorija.
I kako bi slično uzdahnuo Džeronimo, na kraju jedne tužne balade: možda je vreme tribina isteklo. Kao i naše vreme, da budemo precizni. Vreme onih koji bi još da razgovaraju o Umetnosti i Pesmi, toj najvišoj temi.
Kada se danas neka tribina i napravi u Novom Sadu, obično svi ćute. Tu mislim i na publiku i na učesnike. Ništa čudno, svi smo mi marginalci, manje ili više usamljeni ili srećni, stvar ukusa. Mislim na nas koji se zabavljamo književnim i umetničkim poslom. Kolaboracija sa nekim od važećih časopisa, na primer, više nije ideološki čin, teško da objavljivanje pesme opet može da ispadne politički događaj, zatvorsko predvorje.
Priča se da je, pre pola veka, bilo drugačije. (Ukoliko i to nije obrazac dobrih, starih vremena.) Eto, juče je iz štampe izašao prvi tom „Građe za monografiju Kulturnog centra Novog Sada“, koji na jednom mestu okuplja i pobraja sva literarna, pozorišna, likovna, filmska i druga kulturna priključenija, pod krovom Tribine mladih, u Katoličkoj porti broj pet, od 1954. do 1977, dok ta institucija nije promenila ime u Kulturni centar „Sonja Marinković“, a nešto kasnije u Kulturni centar Novog Sada, a ona sama postala jedan fini, skoro fiktivni, na momente melanholični – brend.
Priređivači ove spomenice, Gordana Đilas i Nedeljko Mamula, koristeći mnoge izvore (od lokalnih novina, sačuvanih programskih izveštaja, plakata, letaka, fotografija, do varljivog sećanja savremenika), postarali su se da se uzdrže od komentara, predočavajući goli dokument, da stvari urede i poređaju u oblik šturog naknadnog dnevnika o drugima, u jedan manje-više večit kalendar. Trud priređivača pak ne brani čitaocu da sam uspostavlja veze između pobrojanih dešavanja, da uoči promene i u poetičkim i u političkim žitijima.
Elem, Tribina mladih je otpočela svoju priču u četvrtak 21. oktobra 1954. godine, književnom večeri posvećenom mladoj vojvođanskoj poeziji, kao skrivena potvrda jednog potonjeg stiha Stevana Tontića da ništa na svetu starije nije od mladih pesnika. Citirani poeta nastupiće na Tribini petnaest godina kasnije, u društvu svojih sarajevskih kolega Marka Vešovića, Rajka Petrova Noga i Radovana V. Karadžića. Naziv tog susreta zvuči sasvim simptomatično: moj slučaj postaje slučaj celog sveta! Datoj verziji je desetak dana prethodio program Če–Če–Če Gevara, na kojem je o dalekim problemima Latinske Amerike govorio Trivo Inđić.
Zapažena i česta učešća u programima Tribine mladih, tih prvih godina, uzimali su Oskar Davičo, Vasko Popa, Dobrica Ćosić. Dušan Matić je govorio o Rembou, a Stanislav Vinaver o Lazi Kostiću. Malo-malo pa bi navratili Petar Džadžić, Branko Miljković, Miodrag Bulatović, te Mihiz i Bora Ćosić. Miodrag B. Protić besedio je o Pikasu. Godine 1965. trenutak savremene proze predstavljali su Šćepanović, Kiš i Pekić, a odmah za njima recitovao je Matija Bećković, najvećma sam, ili u društvu Branislava Petrovića, a jedared i u okviru izložbe Mediale.
Uostalom, za Tribinu su, kao što im ime samo kaže, dušu bili dali tzv. estradni pesnici, koje je (po jednoj legendi) ruskim džipom po Beogradu skupljao, obučen u kaput od veštačke ljudske kože, jedan od glavnih urednika Tribine (docnije slavni režiser) i do Novog Sada dovozio one koji su uspeli da izdrže suludu vožnju i nisu, usput, slabo se držeći, ispali iz prikolice, negde kod Inđije ili Karlovaca.
U jednoj svojoj glasovitoj pesmi, koja, doduše, govori o Paklu (što, nažalost, bitno ne menja stvar), Zbignjev Herbert će reći: ko ima bolju umetnost, ima bolju vlast.
Teško je pretpostaviti da je pomenuti stih direktan razlog zašto je na Tribini mladih bilo tušta i tma tzv. društveno-političkih rasprava, sa obiljem svesnih sitnih socijalističkih svetaca. No za pasionirane satelite političkih turbulencija možemo pomenuti (nadam se) uravnoteženo izlaganje Andraša Agoštona iz 1969. na temu jezičke ravnopravnosti, kao i učešće Milorada Vučelića u tribini o sadržajnom angažmanu beogradskog „Studenta„.
Paralelno sa programima na, tada, srpskohrvatskom (to jest, maternjem jeziku beba iz epruvete), odvijale su se i tribine na mađarskom.
Kratak period s početka sedamdesetih izuzetno je intrigantan. Nove artiste okupljene oko Tribine ozaruju konceptualizam i slični savremeni umetnički pogledi, ali se zbog, danas bezazlenog, poigravanja s Titovim imenom, ova poletna ekskurzija u nepoznato završava represijom, a jedan od mladih lavova (Miroslav Mandić) biva strpan u sremskomitrovački kazamat.
Knjiga dalje kaže da je sve vreme koncept Tribine mladih široko jugoslovenski, da na njoj gostuju bitna lica iz Ljubljane, Zagreba, Sarajeva, Skoplja, i da je, u poetičkom smislu, naglasak uglavnom stavljan na moderno.
I tako je to išlo, red po red, pedeset godina, svakako ali živo.
Studio 24 na bulevaru Mihajla Pupina, gde su potom organizovane mnoge literarne i muzičke večeri, filmske projekcije i izložbe, danas je striptiz-bar, ruku na srce, sasvim solidan. Tek da se vidi da Novi Sad ne robuje uvek konvencijama i uopštavanjima, recimo o srpskoj Atini, ili o gradu kulture. Ali tako to, kanda, hoda: ja sam iz Novog Sada, logično, trebalo bi da šetam svako veče po Petrovaradinskoj tvrđavi, s Janikom Balašom u obličju debeljuškastog anđela na ramenu, žvaćući čvarke, sa ljudima širokim kao ravnica, uz teror Balaševićevih sentimentalnosti.
Ipak, mišljenje u stereotipima nije mentalitetska karakteristika ovog podneblja, samo pogledajte svet. U krajnjoj liniji, pogledajmo sebe. Ko bi još mogao da se zakune da je Tribine mladih ikada i bilo?
