Mašina tiranije… i njen mehaničar

Glavni likovi romana Čarobnjak iz Kremlja Đulijana da Empolija su Vladimir Putin, Boris Berezovski i Vadim Aleksejević Baranov koji je možda stvaran lik, a možda i nije. To, međutim, što Baranov (možda) nikada nije postojao drugačije do kao lik iz romana, ne znači da je ono što govori i radi manje istinito od onoga što govori i radi Putin (stvaran lik, živ i na slobodi), ili onoga što je govorio i radio Berezovski (takođe stvaran lik, ali mrtav). Nije važno da li je Vadim Baranov zaista bio Putinov odani saputnik u stvaranju čudovišta, maher iz Kremlja kome su vrata najvažnije kancelarije bila (gotovo) uvek otvorena, čovek kome je Hazjajin poverovao zahtevne i suptilne zadatke (a on ih bespogovorno izvršavao) i koji je uvek bio na braniku otadžbine, na mestu i u vreme kada su se donosile teške odluke: u helikopteru, na primer, koji Putina, ličnog Putinovog sekretara Sečina (verovatno stvaran lik, jer tako nešto nemoguće je izmisliti), samog Baranova, te nekoliko generala, odvozi na front u Čečeniju gde Rusima ne ide baš najbolje; u Sočiju u državnoj vili u kojoj zajedno s Putinom gleda i sluša medije koji, ni malo blagonaklono prema Caru (tako Baranov oslovljava Putina), komentarišu potonuće ruske nuklearne podmornice (neće više Putin dopustiti sebi takvu nesmotrenost da u Rusiji ostavi slobodne medije, a upravo će Baranov biti metla koje će sve to uredno da počisti i uravnoteži); na samom dvoru ekipa shvata da bi u glasačko telo Rusije, a zarad Carevog opstanka na vlasti, trebalo ubrizgati virus patriotizma. Nije ovde važno ni to da li je Baranov napravljen prema nekom modelu, prema stvarnoj osobi, jer naravno da su dvorovi tirana puni kojekakvih makijavelista i likova lišenih bilo kakvih skrupula, uz to ni malo glupih – gospodar se, dodajmo, njih plaši koliko i naroda, ili neprijatelja koji nemaju pristup dvoru (Navaljni, na primer) – već je bitno u kojoj meri je taj lik uspešna funkcija u romanesnom tkivu. Uostalom, iz perspektive romana, ni stvarni likovi nisu drugo do funkcije. Ili, kako kaže sam Baranov govoreći o moći (što važi i za književnost): “Ne postoje ograničenja za kreativni kapacitet moći koja je spremna da deluje s neophodnom odlučnošću, pod uslovom da poštuje osnovna pravila svake narativne konstrukcije. Granicu ne konstituiše poštovanje istine, već poštovanje fikcije” (str. 130). Zbog toga je Baranov i kao izmišljen zapravo stvaran onoliko koliko su stvarni i Putin, Boris Jeljcin (umro), Mihail Hodorkovski (uhapšen, opljačkan i proteran), Angela Merkel (u penziji), Jevgenij Prigožin (ubijen), ili Eduard Limonov (bio živ dok nije umro), jer i oni postaju stvarni tek kao fikcije sačinjene od jezičke (a ne stvarnosne) supstancije.

A sada ćemo filozofiju ostaviti na miru.

...

STRUKTURA

Struktura romana je i više nego prosta, toliko čak prosta da može da pobudi izvesnu nelagodu. Francuski intelektualac dobija stipendiju za boravak u Moskvi, sticajem okolnosti upoznaje Baranova o kome je, kao o Putinovom savetniku i jednom od ljudi iz najužeg Carevog kruga, čuo priče u koje nije lako poverovati, ali koje je još teže opovrgnuti. Baranov ga poziva na imanje izvan Moskve i čitave noći mu priča svoju životnu priču, zadržavajući se najviše na dvadesetak godina provedenih u najvećoj Carevoj blizini. Govori o tome kako su, u smiraj Jeljcinove ere – možda i najslobodnijeg perioda u istoriji Rusije – Berezovski, on i još po neko izvukli perspektivnog šefa tajne službe iz fotelje u Ljubjanki i doveli na vlast, te kako se Putin lagano osamljuje i upada u vladarsko ludilo. Posle početnih nekoliko stranica sve postaje Baranovljev monolog u kojem se, tu i tamo, protne po koji dijalog, uglavnom s Putinom. I to je, kada je o strukturi reč, doslovno sve. Osim što se knjiga ne može ispustiti iz ruke. Jer, već u opisima Baranovljevog detinjstva i studentskih godina stvara se napetost koja ne poštuje zakone pisanja po kojima bi intenzitet pripovedanja s vremena na vreme morao da popusti kako bi čitalac došao do daha: u ovom tekstu odmorišta za čitaoca nema niti je ono potrebno. Od časa kada se knjiga od 230 stranica uzme u ruke, do poslednje rečenice, predaha nema. I kako je to Da Empoli postigao? Pa, kad bismo to znali bilo bi mnogo više dobrih pisaca nego što ih ima. Svojevremeno je Tomas Bernhard uspevao da nas začara nezaustavljivim monolozima, ali Da Empoli nije ni nalik Bernhardu. Sa Berhardom deli humor, ostalo je samosvojni izraz. Njegova rečenica je mirna i jednolinijska, nema nikakvih poštapalica, jezičkih proteza ili sinkopa, ali je istovremeno sve toliko lišeno viškova i nabijeno značenjem da nezauzetog prostora nema. Retki dijalozi su oštri i promišljeni, kao sečiva, jer niko u ovom romanu ne priča da bi pričao, nego da bi preneo poruku (osim kada se sam Baranov, pokušavajući da ubedi motorističku bandu da podrži Putina, upusti u retoriku, ali mu manevar kod robustnog vođe bande ne prolazi).

MAKIJAVELI I MAKIJAVELIZAM

Putin je, naravno, makijavelista, dakle beskrupulozni tehnolog samosvrhovite vlasti. To je, naravno, i Baranov. Ali Baranov poseduje, uz nesumnjivu inteligenciju i nesputanu smelost, još jednu, potpuno dragocenu osobinu za obavljanje posla kojim se bavi: ravnodušnost. Bilo je potrebno da nam Baranov složi priču o svojoj prošlosti – a u toj priči odnos sa Ksenijom, majkom njegovog deteta, uopšte nije nevažan – kako bismo shvatili zbog čega Baranova zapravo ne zanimaju ni novac, ni moć. On je radoznali intelektualac koji je naprosto hteo da vidi kako se stvari odvijaju iznutra, a da bi to video morao je i sam da postane deo mašine. Dakle, on ništa ne radi iz ubeđenja, a da ga moral, humanizam i renesansa ne muče ni najmanje. On se čak ni ne plaši Cara, što Caru nije baš po volji. Uz to, Car ne veruje intelektualcima, te zbog toga, kaže Baranov, nikada nisu postali bliski, jer istinsku bliskost, duboko razumevanje, Putin je bio u stanju da uspostavi samo sa udbašima sebi sličnima. Nema veze što je i Baranov savladao jezik odnosa moći, nema veze što je savršeno naučio da igra prećutne igre potčinjavanja i gospodarenja, što je naučio kako se u Carevom prisustvu valja držati, te dokle sme da ide u obraćanju gospodaru – svi lažu, računajući i Hazjajina, ali svi znaju da svi lažu, pa mu to dođe kao da govore istinu – nema, dakle, veze što je Baranov ispoštovao gospodara: i on, Baranov, i gospodar, znaju da on suštinski ne pripada dvoru. I upravo je zbog toga Baranov tako efikasan i neumoljiv, zbog toga izvršava zadatke s dželatskom preciznošću: on hoće da vidi da li je u stanju tako nešto da uradi. Malo je književnih tekstova koji u toj meri, s takvom preciznošću, opisuju kako, ali i zbog čega, mašina tiranije radi tako dobro. Upravo se zbog toga Da Empolijev tekst da uporediti s jednom od najvažnijih evropskih knjiga – jedinom knjigom, uostalom, koja 500 godina živi neprekinuto intenzivnim životom – s Vladarom Nikola Makijavelija. Nije Vladar remek-delo samo zbog svoje sadržine, jer žanr “ogledalo vladara”, u kojem raznorazne ulizice pišu ono što Vladar želi da čuje o sebi, pa u tom tekstu, kao u ogledalu, vidi sebe lepšeg i boljeg i hrabrijeg nego što jeste, taj žanr je, dakle, u renesansi bio široko rasprostranjen i Makijavelijeva bi se knjižica izgubila u moru sličnih uradaka da firentinski Sekretar nije bio vrhunski pisac koji je okolnosti što su ih – prema rečima Frančeska Di Sanktisa, svi znali, a većina ih i upražnjavala – umeo da pretoči u vrhunsko štivo na način kakav niko drugi nije bio u stanju. Najzad, valja uzeti u obzir da je Makijaveli mehanizam vladanja veoma dobro poznavao iznutra, kako zbog svog profesionalnog angažmana, tako i zbog druženja s različitim krvolocima poput Čezara Bordžije. Kao što je, uostalom, i Đulijano da Empoli najveći deo života proveo u politici.

I još nešto. Svako malo nailazimo na rečenice koje upečatljivo sažimaju iskustvo volje za moć, baš kao u Makijavelijevom Vladaru. “Svaki iole ozbiljan igrač, kaže Baranov dok opisuje spletke na dvoru, zna da vas Kremlj ne čini srećnim, već onemogućava da budete srećni bilo gde drugde”. Pa nastavlja: “Ne mogu da poreknem, uklopio sam se u novi režim prirodno, kao neko ko u krvi ima najmanje tri veka klanjanja” (str. 133). Ili: “Moć ne mora nužno da korumpira, ona može da učini čoveka boljim, pod uslovom da je u stanju da s njom izađe na kraj. Svi lideri zahtevaju lojalnost iznad svega, ali mnogo greše tražeći je među osrednjima i slabima. Ozbiljna greška, oni uvek prvi izdaju. Slabi ne mogu sebi da priušte luksuz iskrenosti. Niti odanosti” (str. 140).

ATMOSFERA

Upravo izuzetnu atmosferu postiže Da Empoli u svome tekstu. Ton toj atmosferi – neprijatnoj po definiciji – daje, naravno, Putin, a posluga je tu da tumači znakove gospodara. No, možda i najvažniji element u građenju atmosfere upravo su rečenice, ili čak i odlomci, koje izgovara sam Car. Dok bude učvršćivao vlast, suočen s haotičnom jeljcinovskom Rusijom, s ekonomijom koja je ne postoji, s moćnim novobogatašima koji imaju čitave privatne vojske i s ruskom vojskom koja se raspala, te s ratom u Čečeniji, u toj fazi, dakle, Putin traži strogost od svojih saradnika, samoodricanje i ogroman rad kojem je i sam sklon. Ali, zapravo, i Putin bi prošao kao i većina prethodnih (Jeljcinovih) premijera, ali je u trenucima kada je trebalo pronaći prave reči on te reči pronašao. Delovanje je dolazilo kasnije, kao posledica Putinovih reči. Stvari, potom, nastavljaju da se razvijaju logikom gotovo svake diktature sa diktatorom dovoljno sposobnim da svoju vlast učvrsti. Hapšenje i uklanjanje najbogatijeg Rusa Mihaila Hodorkovskog, kao znak da se gospodar, eto, bori protiv onih koji su tobož opljačkali Rusiju (svaka sličnost s Vučićevim nasrtajem na Miškovića ovde je namerna) – jedva da je potrebno reći da se najbliža Putinova okolina nafatirala toliko da se prethodna ekipa bogataša doima kao sitan preduzetnički sloj – remek-delo je diktatorske pronicljivosti, a u književnom smislu ta je epizoda neusmnjivo jedan od vrhunaca Da Empolijevog pripovedanja. Naime, zna gospodar da je Baranov u mladosti bio u izvesnom odnosu s Hodorkovskim, te čitavu operaciju smišlja bez svog savetnika. Kada ga pozove u kancelariju ne dočekuje ga sedeći na uobičajenom mestu – opušteno na dvosedu – već sedi za stolom čime odmah uspostavlja distancu i još jednom (i uvek iznova) odašilje jasan znak (da ne dođe do zabune) ko je glavni, te da se o već donesenoj odluci ne raspravlja. Čitava ta ne previše duga scena odiše neponovljivom atmosferom u kojoj, uprkos Baranovljevoj zapanjenosti, nedostaje samo strah koji bi svako drugi na Baranovljevom mestu osetio. Ali i taj izostanak straha doprinosi čitavom tom sklopu i uliva poverenje u to da je Baranov pouzdan pripovedač, da ne laže i ulepšava stvari. Uostalom, ni prema Putinu nije Baranov nije toliko surov koliko je surov prema sebi.

I još nešto. Kada je vlast već učvršćena – a to je, kaže Makijaveli, lakši deo – sada je treba održati. Putin, razume se, radi sve što je u njegovoj moći: zatvara javni prostor u kojem sada postoji samo on (iako se čini da je to kraj političkog života jer ne postoji slobodan javni prostor, politika se, primećuje Baranov, sada prebacuje na dvor, gde postaje još surovija), ubija ako baš mora, hapsi, proganja, manipuliše, ali, svemu uprkos, nije to dovoljno ukoliko ne postoji velika priča koja stoji iza svega toga. Zato Putinov trust mozgova izmišlja patriotizam, potom pravoslavlje, pa pronalazi neprijatelja u Ukrajini i odgriza deo ukrajinske teritorije, pa nešto treće, ali da bi to funkcionalo potrebno je da sam Putin održava veliku priču. I onda, pred našim očima i u Da Emplijevom romanu, vidimo kako se upada u vladarsko ludilo jer, odjednom, Car počinje da veruje u to što priča. Priče o velikoj Rusiji za Putina prestaju da budu deo puke tehnologije vladanja i postaju njegovo vjeruju (zato se čovek, u intervjuu s Takerom Karlsonom, i izgubio onoliko u amaterskim istorijskim nagvaždanjima), a retorika o tome kako mu Zapad radi o glavi, kako Rusiji mora ponovo da postane velika i nezavisna, kako mora da uzvrati udarac, postaje deo njegovih privatnih snoviđenja. Kada Baranov to bude shvatio, počeće lagano da se povlači. “Ja sam prvi otišao, to je sve. Nisam dozvolio da me bliskost zavara. Poverenje jednog princa nije privilegija, već presuda (str. 220).”