Markes pleše

Konačan ishod ovogodišnje baletske sezone, s obzirom na prethodne mnogo mršavije, ipak je zadovoljavajući. U Narodnom pozorištu dva dobra baletska komada, Ko to tamo peva autora Staše Zurovca i na repertoar vraćena Žizela, pretpostavka je, ostaće u trajnijem amanetu nacionalne baletske kuće. Takođe, obnovljeni Madlenianum krajem maja bio je domaćin proslave desetogodišnjice časopisa za umetničku igru „Orchestra“, prilikom koje je prvi put u istoriji gostovao baletski ansambl HNK iz Rijeke prikazavši nam najnovije delo Staše Zurovca Marquezomania, inspirisano Markesovim romanom Sto godina samoće. Dakle, kada je reč o savremenom plesu, možemo potvrditi da je vodeći koreograf eks-jugoslovenskog prostora i šef Baleta HNK „Ivan pl. Zajc“ u Rijeci, Staša Zurovac, obeležio ovogodišnju domaću scenu. U klasičnom repertoaru, nova Žizela donela je lepo osveženje i izvestan kvalitativni pomak.

Povratkom ovog romantičnog baleta kompozitora Adolfa Adama, u koreografiji Leonida Lavrovskog, posle pauze od tri godine naš balet dobio je i samu srž klasičnog repertoara. Zato ovaj potez zaslužuje pohvale, a Žizela visoke ocene i prognozu lepe budućnosti na našoj sceni – pre svega, zahvaljujući glavnim protagonistima, Ani Pavlović (Žizela) i Dejanu Kolarovu (prvi put u ulozi Alberta). Rame uz rame s njima, naročito pozitivnom utisku pridružuju se scenografska čarolija Borisa Maksimovića, ljupkost i prefinjenost kostima Božane Jovanović, kao i vođstvo dirigenta Zorice Mitev-Vojović.

Kraljica baletâ Žizela, zahtevna u svom rasponu emocija, ima dostojnog reprezenta na beogradskoj sceni, u sigurnoj i preciznoj igri Ane Pavlović, primabalerine s iskustvom u ovoj ulozi. Iako naša Žizela u drugom činu, pogotovo u čuvenim vazdušnim podrškama, možda i nema veličanstvenu auru onostranog, sveta vilisa, njene tehničke prednosti, okretnost, brzina i na momente prava virtuoznost retke su dragocenosti na našoj baletskoj sceni. Novi princ Albert, Dejan Kolarov, mladi igrač aristokratske pojave i savršeno odabran za ovu ulogu, osim što na scenu donosi naročitu plemenitost i dostojanstvo, zapažen je i zbog svojih igračkih kvaliteta, sigurne podrške, lepih skokova, tačnih doskoka. Tako se publika, već odavno gladna sigurne i dobre igre naših igrača, iznenada našla svedokom vešto korišćenog plesnog znanja ali i glumačkog talenta. Takođe, zapažen lik ostvario je i Goran Stanić u ulozi Hilariona-šumara, odlično tonirajući svoju interpretaciju, pa se može reći da je to izbor „pravog čoveka na pravom mestu“. Po kvalitetu niži nivo zauzima uvežbaniji nego inače corps de ballet, no i dalje začaran i nesklon izražajnijem pokretu. Njegova mana je u tome što svojom ansambl igrom pokušava da sakrije manjkavosti pojedinačnih igrača, utapajući ih u grupu. Zar ne bi trebalo da je obrnuto? Da mnoštvo odlično uvežbanih, razigranih pojedinaca čini raskošnom i prelepom igru ansambla. Isidora Krešić pojavljuje se prvi put u ulozi neumoljive kraljice vilisa Mirte. Dobrih skokova ali grubih doskoka, teško se boreći sa skoro svim igračkim elementima, ova Mirta navela je na upitanost zbog čega forsirati balerine u njima preteškim ulogama. Isto pitanje može se postaviti i povodom nastupa, na sceni veoma lepe ali početnički nesigurne Bojane Žegarac, i njenog partnera Aleksandra Ilića, koje smo videli u Seljačkom pas de deux. Međutim, krivica nije uvek samo do igrača. Na primer, Ilićeva uloga u Žizeli zahteva snažnu, stamenu igru jednog „zdravog, seoskog“ lika, što boja njegove igre onako treperava svakako nije. I zato, zbog često pogrešnog izbora igrača, ali i zbog njihove nedovoljne uvežbanosti, ne možemo govoriti o potpuno savladanoj Žizeli. Sreća je što njome dominiraju glavni protagonisti, igrački par Pavlović-Kolarov, a njihova postojano kvalitetna igra i emocija čine da sa jedne predstave klasičnog repertoara najzad izađemo zadovoljni.

Nasuprot klasičnom baletu, Marquezomania Staše Zurovca svežinom svoje kreativnosti donela je čar latinoameričkog podneblja, ređajući pred nama slike najrazličitijih temperamenata, raznovrsnih ljubavnih ćudi, žarke ali i opore svakodnevice. Koristeći pri tom latinoameričku i fado muziku, nadrealnu i rediteljski izvrsno osmišljenu svaku plesnu sliku, Zurovac majstorski uvlači publiku u zadatu atmosferu Markesovog magičnog realističkog sveta. Koreografski rukopis prepoznatljivo živ, a neizbežni pas de deux kojim ovaj koreograf ume da „zapečati“ svaki svoj balet ovoga puta odvija se na krevetu, u romantičnoj i strastvenoj igri Andreja Kotelesa i Laure Pope. Ako u Marquezomaniji i postoje uspavljujući trenuci usled dugotrajne repetitivnosti pokreta ili nedostatka zgusnute priče koja „vuče“ interesovanje, Zurovac će naknadno, već u sledećoj slici, ponuditi tako izmaštan prizor koji će razbuditi sva čula. Takođe, lepo je videti ansambl dobro uvežbanih igrača i ujednačenog kvaliteta. Očito su to igrači s kojima se brižljivo radi i prema čijim se mogućnostima znalački kroji koreografija. Najzad, veoma lepa pojava hrvatskog plesa tiče se i njegove decentralizacije – dok se klasičnom igrom mogu hvaliti u Zagrebu, savremenim plesom hvaliće se u Rijeci.

Nadajmo se da je i kod nas postalo jasno kako je glavni zadatak naredne sezone upravo „rađanje“ domaće savremene koreografije, konkurentne na plesnom tržištu. Ovako, neko bi zaključio kako i mi imamo – klasiku u Beogradu, a od savremenih koreografa, Zurovca u Rijeci.