Malo gadna skupina bogataša: Glembajevi

Najpoznatija drama Miroslava Krleže, Gospoda Glembajevi, koja je napisana i izvedena 1929. godine, relativno je često izvođen komad kod nas. Godine 2002. režirao ga je Egon Savin u SNP-u, a 2009. godine Jagoš Marković u Ateljeu 212. Branislav Mićunović je u BDP-u početkom sezone režirao predstavu Šarlota Kasteli koja je inspirisana Glembajevima. Danilo Marunović je postavio Gospodu Glembajeve pre nepuna dva meseca u CNP-u. Najnovija premijera ove drame bila je u subotu 8. februara u Narodnom pozorištu Sombor u režiji Gorčina Stojanovića. Gospoda Glembajevi su izvanredno pozorišno blago koje protokom vremena ne gubi vrednost. To je komad sa precizno postavljenim i vođenim sukobom, “masnim” karakterima i jedinstvenim jezikom. Čak i “srednje uloge” u komadu poput Sestre Angelike, advokata Pube, sveštenika Silberbrandta, mogu biti značajna glumačka ostvarenja, a igrati Ignjata Glembaja, Leona Glembaja i Barunicu Kasteli-Glembaj su veliki momenti za svaku glumačku karijeru. Ovo je u najboljem smislu te reči dobro napisani komad koji uspešno objedinjuje vrednosti realističke skandinavske dramaturgije a la Ibzen i Strindberg o mračnom porodičnom nasleđu i elemente tada popularnog ekspresionizma – sukob oca i sina, fatalna žena, podsvest koja uništava junaka… Kako su ovaj komad igrali u NP Sombor?

Reditelj Gorčin Stojanović nije Glembajeve postavio kao komad psihološkog realizma u kome je važna atmosfera: noć, nevreme, nestanak struje, sukob oca i sina pod svećama, jutro i ptice u sceni raspleta… U didaskalijama je pisac precizno opisao scenski prostor kojim ukazuje na raskoš u kome žive Glembajevi. Njihov konzervativan, ali rafinirani ukus ih situira u epohu neposredno pred početak Prvog svetskog rata. Umesto toga, reditelj, koji je i scenograf, odlučio se za minimalizam i nerealizam: predstava se igra na belom podijumu okruženom crnom površinom pozorišne “tame”. Glumci u crnim i belim kostimima izgledaju kao šahovske figure (kostim Lana Cvijanović). Taj minimalizam i simbolizam ne moraju biti pogrešni, ali ono što jeste pogrešno jeste da su jedini detalji na toj beloj površini crne barske stolice. Razumemo zašto je odabrao crne stolice na belom podu – glumci dobro izgledaju kad na njima sede, stolice se lako pomeraju… Problem je samo što se vidi da su stolice jeftine. Teško je glumcima da igraju raskoš, tradiciju i rafinman ako ih scenografija demantuje. Drugo, u takvoj scenografiji rediteljski pristup likovima mora biti veoma precizan i bez šumova, a bilo je nejasnih rediteljskih postupaka koji zamagljuju značenje komada. U redu je što je Leone obučen u crno (naspram beline podijuma i lažne moralne čistote Glembajevih), ali zašto je njegovo odelo pogužvano i zašto je bos? Pa on živi od rente kao i svi Glembajevi! Takođe, ni dopisani kraj nije jasan. Zašto se glumci pojavljuju sa platnima na licu? Zašto je Sestra Angelika civilno obučena i trudna na kraju predstave? Možda su reditelja inspirisali čuveni slikari, Krležini savremenici, i možda je želeo da izađe iz okvira drame pozivajući se na drugu Krležinu literaturu i nađe happy end za Leona i Angeliku. Ali, umesto što se bavio ubacivanjem onoga čega u komadu nema, bolje bi bilo da je pokušao da odgovori na bazična pitanja postavljenog dela.

Jedno od glavnih pitanja ovog komada jeste zašto je Leone ipak pravi Glembaj iako to ne želi da bude. Šta je to “glembajevština”? Je li to samo moralna dekadencija, psihička slabost ili ima još nečeg? Jako mnogo je pisano o Leoneovoj nestabilnosti i preosetljivosti. Međutim, iz današnje perspektive čini se da je najzanimljivije to što Glembajevi insistiraju na tome da su oni uvek u pravu, da njihova mora da bude poslednja i da su spremni čoveka da zgaze kako bi isterali svoje. To se jako dobro vidi u liku Leona. Od početka komada pratimo kako je on iz scene u scenu sve brutalniji. Iako do njihovog mišljenja navodno uopšte ne drži, Leone mora da ponizi goste kako bi im dokazao da on o umetnosti i istoriji porodice zna više od njih. Zatim, kada se u komad uvede sporedni motiv ubistva Canjekove, Leone mora da dokaže Pubi da advokatsko pravo nije pravda. Leone, zatim, uništi sveštenika rekavši glasno kako zna da je sveštenik ljubavnik Barunice Kasteli, ne mareći pritom da li ga neko čuje. U finalu komada, Leone se strašno sukobljava sa ocem koji je isti kao on – jedan Glembaj uvek mora da bude u pravu i njegova mora biti poslednja. Ma koliko bio delikatan, osećajan i nežan, Leone jednostavno ne može da podnese da u svakom verbalnom duelu ne izađe kao pobednik. Pisac od početka govori o samoubistvima u porodici, a onda napravi neočekivan, ali logičan zaokret – iako nam deluje da je sklon samoubistvu, Leone Glembaj rečima ubija oca, a maćehu i bukvalno.

Glumac Marko Marković uverljivo igra osetljivost Leona dok su Leonova sujeta i potreba da ponižava druge gurnute u drugi plan. Na sreću, u tome mu pomažu kolege Miloš Lazić (Puba) i Nemanja Bakić (Silberbrandt), koji dosledno igraju dva demagoga u službi starog Glembaja. Puba Miloša Lazića daje sebi na značaju praveći galamu. Nemanja Bakić igra Silberbrandta kao otrovno mirnog čoveka sve dok ga Leone ne otkrije. Oba glumca su mogla svoje likove da učine izrazitijim, ali to nisu uradili već su se kretali u domenu očekivanog i neophodnog za te likove. Pomoglo bi im da smo videli da Leone Glembaj može biti grub u raspravi i surov kada ga neko moli za milost. Ana Rudakijević je bila bleda kao Sestra Anđelika i potpuno je nejasno zašto ju je reditelj u jednom trenutku skinuo. Delovalo je kao još jedan rediteljev komentar na neko likovno delo. Ali taj prizor, osim što je bila lepa slika, nije bitno doprinosio onome što je osnovno, a to je da se razjasni zašto je Leone gleda sa dečačkim divljenjem i da li se on njoj sviđa. Ivana V. Jovanović je igrala Barunicu Kasteli. Ivana je u Gospođi Olgi i Ljudima od voska već pokazala da ume da igra snažnu i manipulativnu ženu. Međutim, Barunica Kasteli mora biti i žena sa velikom “erotskom inteligencijom”. Ona dolazi na scenu sa oficirom koji je, u komadu, dvadeset godina mlađi od nje i ljubavnica je sveštenika koji je bar deset godina mlađi od nje. Ivana je jako dobra u sceni kada je, nad telom mrtvog starog Glembaja, navodno, iskrena prema Leonu. Dobra je ideja da se Leone i Barunica Kasteli poljube kraj leša, ali da li je ona njega zavela samo navodnom iskrenošću? Odnosi između likova nisu postavljeni tako da razumemo u čemu je njena erotska inteligencija. Ni kostim joj nije išao na ruku. Barunica Kasteli mora biti žena od čije pojave svima zastane dah.

Najbolja scena u predstavi je scena velikog sukoba starog Glembaja (Saša Torlaković) i njegovog sina Leona. Torlaković se potrudio da zajedno s kolegom Markovićem glumački jasno postavi sukob oca i sina koji su različiti po temperamentu, ali imaju istu fiks ideju da su uvek u pravu. Tog prepotentnog čoveka punog sebe dobro igra Torlaković. Dobar je momenat kada njih dvojica zajedno piju viski – deluje da je to neka njihova prijateljska muška igra sličnih. Oni i jesu slični – obojica su kapitalisti. Stari Glembaj živi od prerade smeća i pravljenja oružja, a mladi Glembaj eksploatiše crnce u Africi. Oni ne cene mnogo ljude koji nemaju novca. Leone je, istina, kupio singer mašinu nesrećnoj radnici, ali obojica se slažu da je to za njih obična bagatela. Ono što im je zajedničko, osim prezira prema onima koji su ispod njih, jeste što oni žele da budu sami na vrhu i da budu u pravu čak i kada očigledno greše. To je razlog zašto se “igra” otme kontroli i postane stvarno surova. Trebalo je nešto uraditi sa scenom tuče oca i sina i bilo bi mudro da je izbegnuto davljenje Barunice – ti momenti “ful kontakta” na sceni nikada ne deluju uverljivo, a za publiku je važno da u tim scenama skroz bude uz likove. Za Krležin komad važan je i jezik. To je mešavina nemačkog, italijanskog, latinskog, engleskog i hrvatskog. Sve su to različita nasleđa Glembajevih. Glumci su se s tim jezikom snalazili kako ko. Srećom po predstavu, glumci sa većim rolama su bili ubedljiviji.

Ipak, i pored problema sudara koncepta i teksta, moramo istaći kako je ova predstava potvrdila da Gospodu Glembajeve treba igrati. Komad govori o ljudima koji gaze sirotinju na ulici i prolaze pred sudovima bez ikakve kazne. To su tipovi za koje je to što su staricu zgazili i što se trudnica bacila sa krova njihove vile (sa sve bebom u naručju) samo neprijatnost kojom ih smara opoziciona štampa. Ako ima ,,love”, oni mogu živeti i sa ubistvima i samoubistvima i prevarama, i tek kada para ponestane, nastane haos i munjeviti sunovrat. Ne dirajte im oteti novac, a sve ostalo će manje-više preživeti. Zato su Gospoda Glembajevi i danas aktuelan komad.