Ako vam je Leni Kravic (Lenny Kravitz) oduvek delovao pomalo drugorazredno, derivativno, nedovoljno originalno… onda to nije samo jer ste muškarac naslušan rokenrola i srodnih muzika, nego zato što se ovaj ukrajinsko-jevrejsko-bahamski izdanak i bavi mešanjem i preradom stilova uz koje je odrastao. Kao što je i njegov izgled od etno/izvornog s godinama došao do pop-uniformnog za tamnoputog mešanca omanjeg rasta, tako su i u njegovom zvuku fank, rege i bluz ostali tek u tragovima. Doduše, od neposrednih suparnika (kao neznatno stariji ispisnik mu, Terens Trent d’Arbi, npr.) odskočio je zadržavši uticaj soula – ono malo duše – i nastavivši s dobrim pesmama/hitovima, sve češće baladama, kako zaokružuje dve decenije diskografske karijere. Jer, Leonard Albert Kravic (r. ‘64.) obećavajuće je na vinilu debitovao 1989, LP-jem Let Love Rule i singlom Mr. Cab Driver. Prvi od navedenih naslova licencno je (i zapaženo) objavljen i u tadašnjoj Jugoslaviji, a drugi, nažalost, nije ni izveo pri svom prvom gostovanju u Beogradu.
Za razliku od svog svojevremeno neskrivanog uzora, Umetnika Pomalo Zaboravljenog Kao Prins, koji je dosad neprevaziđeno nastavio istorijski razvoj crnačke muzike po liniji Litl Ričard-Džejms Braun-Slaj Stoun-Stivi Vonder (alternativno: Skrimin Džej Hokins- Džimi Hendriks-…), Leni je drage volje ostao opčinjen belačkim hard-rokom kasnih šezdesetih/ranih sedamdesetih, čemu je posveta i obrada American Woman, hita iz ‘69 kanadske grupe Guess Who. Otud Kravicov najdugoročniji saradnik, gitarista Kreg Ros (Craig Ross) izgledom kao da oponaša mlađanog Milića Vukašinovića, a predugim solažama i poziranjem da se kandiduje za Guns’n’Roses (sa čijim je Slešom Leni i napravio Always On The Run). No, pred petnaestak hiljada posetilaca u Beogradskoj areni, s ulaznicama od po 2000-3500 dinara to jeste bio prijatno starinski nastup – bez ekrana/bimova, lasera, seksi pratećih pevačica itd. Uostalom, nosilac kožnih pantalona, koautor Madoninog Justify My Love, prijatelj i saradnik zvezda, momak/suprug lepih malih devojaka i jedne povisoke (N. Kidman), društveno odgovorni akcijaš, vlasnik firme za dizajn… dovoljno je feminiziran i uopšte privlačan. Štaviše, i zabavljač, nasuprot svojoj studijsko-producentskoj prirodi. Ipak, prava harizma je puno više od svega toga, a naklapanja o „zavodniku s gitarom“ i slične tabloidarije nisu vredne pomena.
Elem, pod odličnim osvetljenjem bili su klavijaturni bunker (najviše orguljaške paljbe), bubnjarski bunker (najgluplji solo godinama unazad), basista i gitarista, te tri svetlucava duvača. I velike balade poput It Ain’t Over ‘Til It’s Over pulsiraju tako da i mnogi na sedećim tribinama uglavnom stoje, dokaz da je vođstvo važnije od „osećaja za filing“ koji navodno belci (u ovom slučaju: četvorka iza Lenija) nemaju, a crnci (trojka s mesinganim instrumentima, sa strane) imaju. Štaviše, niz numera sprašenih i bez klavijatura i bez duvača, pevanje praćeno samo ogoljenim rok-triom beše maksimalno efektno: precizno i razgovetno ritmovanje, jasna tutnjava i žiletska sola-radi-sola. Ili, radi „kupovine“ vremena?
Dokusurivši zvanični program piano-blokom i jednim od najlepših masovnih horova/refrena za Let Love Rule, zakucavši bis Are You Gonna Go My Way, Kravic je za ukupno dva sata i četvrt izveo većinu svojih hitova, ne opterećujući ovogodišnjim albumom It Is Time For A Love Revolution (Virgin – Dallas). Tekuća promotivna svetska turneja zalazi i u Budvu, Ohrid, Zadar… a u skladu s njenim naslovom i svojom reciklažom, Leni i sa bine dosta razglaba obesmišljenu hipi-ideologiju ljubav/revolucija (samo nam još to fali u Srbiji). U fazi iscrpnog eksploatisanja, program tipa Greatest Hits/Best Of, utemeljen prvenstveno na starijim izdanjima (uključujući Be s LP prvenca) isporučen je ubedljivo, idol je sišao da se muva kroz publiku, a ovaj koncert slobodno može ostati jedinica mere za ono što bi trebalo da dobijemo svaki put za dve črvene (i, sve češće, za skuplje ulaznice).
Možda najzad objavi taj dugo rađeni album Funk, pa nas sve iznenadi.
