Najjednostavniji i najpametniji način da rešim svoje nedoumice bio bi da odmah izađem iz stana. I krenem.
Što pre. U beskrajni limb. U duboke procepe prošlosti. U potisnute mape sećanja. U mašineriju noći i nostalgije.
Jer nemam vremena za gubljenje. Jer vremena imam samo za ovu jednu noć. Moram da krenem.
Na ulicu, među stabla topola, čije su ogolele krošnje izgledale kao posute snegom zbog bele izlučevine gusenica koje su proždirale lišće. Na ulicu, pod žutu i hladnu svetlost gradske rasvete, u kojoj su parkirani automobili izgledali još starije i ofucanije nego što su zaista bili, a lica prolaznika starija i bolesnija. Na ulicu, pod zvezde i napuštene svetove.
Svitalo je, dakle, kada je Filip stigao na kaptolski kolodvor. Taj neurastenični slikar, Filip Latinovicz, vratio se u rodni grad da svede račune, da li s njim ili sa samim sobom, ili je sve to u osnovi isto, teško je razgonetnuti. Čak i ako su se u međuvremenu, za ovih pustih desetljeća, i manje vispreni tumači dosetili da ništa ni nalik na „kaptolski kolodvor“ ne postoji u gradu u koji se Filip vratio, i da to mora nešto značiti, samo treba dobro čitati.
Narator romana Ota Horvata takođe je slikar, i takođe se jedan zamašan komad vremena potucao od nemila do nedraga po „Evropi“ pre nego što se (baš kao i pisac) skrasio u Firenci. Samo što je ovaj narator bezimen (ili naprotiv?), dok njegov grad to nikako nije, i što je „kaptolski kolodvor“ ovde zapravo aerodrom, ali ne novosadski, jer takav ne postoji, nego aerodrom susednog grada, odakle će ovaj taksijem krenuti ka svojoj rodnoj varoši, gledajući usput jedno ogromno đubrište kraj autoputa koje kao da je postalo živo biće, složen i protivurečan organizam nasukan u ravnici kao kit.
A po šta je tačno došao junak Horvatov u svoj rodni grad, na nedelju dana, što je valjda ona mera vremena koja se može podneti a da nostalgiju odseljenog ne potisne idiosinkrazija domaćeg? Recimo da je u pitanju svojevrsno istraživanje, pokušaj dubljeg urona u mutne (moja Beatriče…) vode porodičnih priča koje se doimaju kao legende bez istorijske potkrepe: o nekadašnjoj moći i bogatstvu, o jednom tako tipično maloevropskom očajničkom nastojanju da se, više sebi nego drugima, dokaže da se nije bilo tikva bez korena, nego gazda sebi i drugima, sve dok nisu došli oni tamo Bodirogićevi iz šume i uprskali stvar. Pripovedač Horvatov ni u šta od toga ne veruje, ali odnekud mu je ipak vredno potrošiti nedelju dana bivanja u starom kraju da se s tim već jednom izađe na čistac. U čemu – i nije to baš neki spojler – nekog većeg uspeha biti neće, jer takve su naše istorijske priče: obično se pokaže da nema svedoka, nema dokumenata, neke najvažnije stranice iz simboličkih ličnih i kolektivnih dosijea su istrgnute, a kanda i spaljene… Što sve naše priče čini još nepouzdanijim, ali utoliko i podložnijim svojevrsnoj statusnoj autofikciji, slobodnom divljanju malih kućnih revizionizama.
Eto, to je ono što ponajviše zanima našeg pripovedača, našeg slikara ne-Latinovicza, ali čitalac prema tome nema nikakvu obavezu, nego je slobodan povesti se za svojim asocijacijama i fascinacijama, a Horvatovo je pripovedno lukavstvo u tome što će čitaoca baš u tom smislu diskretno, a opet raskošno nahraniti, što će se odmaknuti od svog naratora (kojem je, bez mistifikacije, pozajmio štošta od sopstvene biografije i drugog rasutog tereta nefikcijskih generalija) i povesti čitaoca na jednu (noćnu) turu Novim Sadom iz kojeg je pripovedač otišao, i Novim Sadom u koji se pripovedač vratio, doduše samo na nedelju dana. Pa sad, sve baveći se svojom arhivatorskom misijom, zapravo rekapitulira i svoju formativnu, novosadsku životnu etapu: ljubavi i prijateljstva kojih je bilo, i one kojih je samo moglo biti, a onda ko zna šta bi bilo; detinje surovosti sa odraslim posledicama, igre odrastanja i sazrevanja, tajne i laži u državi, u gradu i u kući (poput apokrifnog tunela koji vodi do tvrđave, ali i posve opipljive očeve fioke sa duplim dnom, u kojoj će narator otkriti nešto šokantno, a šokira nas ono za šta nemamo dobar odgonetni ključ), duh mesta koje naizgled stoji i duh vremena koje je naizgled proteklo.
I sve će se to uglavnom nagurati u jednu jedinu noć, poslednju pred polazak nazad u Firencu sa sterilnog „kaptolskog kolodvora“ za čelične ptice, katarzičnu noć u kojoj će Horvat poslati svog pripovedača napolje iz kuće, da odbicikla završnu turu po pepelištima vlastite mladosti, susrećući kako žive ljude tako i njihove sablasne dvojnike, kako stvarne kuće tako i njihove odavno „nestvarne“ stanare. A sve to Oto Horvat radi na način pesnika koji i u prozi traži esencijalno bitno, a u izrazu više prigušeno nego pompezno. Jer, slikar ovaj njegov romaneskni junak jeste, ali Filip Latinovicz ipak nije, nego se više doima kao nekakav izdozreli podunavski Holden Kolfild u kružnom velosipedskom rastanku od slatke ptice mladosti. Čulno, tiho i noćno a moćno, na rubu hronične melanholije; novosadski, naposletku, zašto ne reći.
