Evo, ovako je to bilo:
Vozio sam se gradskim autobusom, linija četiri, od železničke stanice ka centru, i premišljao se da li da siđem kod pokrajinskog SUP-a da usput obavim jedan poslić, ili da produžim pravo ka cilju. U magnovenju se odlučim, iskočim iz već polazećeg autobusa. Minut kasnije, eto me gde sam naumio, ulazim u jedno dvorište i cap, nezgodno stanem na džombasti asfalt, posrnem i povredim se.
Malo potom lagano šepesam niz ulicu Pap Pavla, stopalo mi bridi, uskoro će i boleti, i razmišljam kako se ne bih tako besmisleno srgao da nisam izašao iz autobusa, da u hipu nisam promenio plan. Stupam na pešački prelaz kod Norka, i mimoilazim se sa Sašom Radonjićem (znate ga sigurno: ima knjižaru, ima bend, ima bradu, i ima brata bez brade), koji mi, ne zaustavljajući se, u prolazu tutne u ruku svoju novu knjigu priča. Moja ruka je spremno prihvata, kao da je samo na to čekala. Sve se odigrava u trenu, čak ni ne usporavamo kretanje u suprotnim pravcima, razmena je brza i diskretna, takoreći koreografisana, kao da je pomno uvežbavana i kao da je unutra kokain ili plan terorističkog napada na ujvidečki metro, linija Kovilj–Grbavica–Begeč. Produžavam prema glavnoj pošti, razmišljajući: da nisam sišao kod pokrajinskog ne bih se povredio, da se nisam povredio ne bih bio baš sada baš ovde i ne bih sreo Radonjića, koji mi ne bi dao knjigu, ne što ne bi hteo nego što me ne bi sreo (vid’ rime na isteku zime!).
Ponedeljak je i sutra treba da pišem književni prikaz za „Vreme“. Knjiga o kojoj kanim pisati mi je u torbi, usamljena, pomalo ohola u okruženju plebsa od novinskog papira, zamumuljena negde između „Politike“ i „Dnevnika“, valjda. Međutim, gle, sada je u torbi najedared i Sašina knjiga, sasvim neplanirano, kao drski uljez provocira skrivena iza „Blica“. Može li to (gle rime kad joj vreme nije!) ostati bez posledica?
Pet-šest sati poznije, jedan tribinski incident kasnije, dva-tri piva docnije, jedno zamalo pa gaženje psa na fruškogorskom drumu later, doklipsav kući namažem stopalo Voltarenom i otvorim najzad tu knjigu koja mi se dogodila kao što se nekoj snajki pred udajom dogodi dete sa putujućim muzikantom. Knjiga se zove Autobiografske i druge nestvarne priče (Solaris, Novi Sad 2015). A ne otvaram je na početku, kako okrutni bogovi linearnosti zapovedaju, nego je prvo zahvatim negde iz sredine knjižnog bloka; kasnije ću, u jednoj Radonjićevoj minijaturi, saznati da baš tako knjige u njegovoj knjižari otvaraju muškarci, dočim se žene sjure pravo na početak; ima tu i teorija zašto je tome tako, da vam ne prepričavam. Kako god, kanda je sve u redu s mojom muškošću (nije da sam sumnjao), a ja u svom muškom otvaranju nalećem pravo na pričuljak-zapisuljak „Saša Radojčić i(li) Saša Radonjić“ u kojem se ovaj potonji više šali nego vajka nad tim da ga decenijama već često brkaju sa sličnoimenovanim mu somborskim pesničkim pregaocem, a u međuvremenu se, veli, pojavio u Beogradu i filmadžija Saša Radojević, i još i propisao ‘nako književno, pa je zbrka kompletna; mada sve to nije ništa u poređenju s piščevim bratom koji u svom gradu ima totalnog imenoprezimenjaka posvećenog istoj, ne baš čestoj struci (teatrologiji), a isti im je, sto mu gromova, čak i nadimak… Za ime oca ne piše ništa, ama se ne bih čudio.
I sad, šta ja da radim s ovim nesomborskim i neradojčićevskim Radonjićem, koji mi se privalio preko reda, obešenjačkom voljom jednog malog voltarenskog usuda? Zahvatam knjigu s početka i teram ka kraju, eto šta radim, a ona druga knjiga, ona o kojoj sam snevao dok su mi se demončići koji vižljasto tumbaju događajčiće smejuljili, sačekaće drugu priliku.
Radonjić je Saša tamo negde od osamdesetih, kao pesnik, prozaik i kritičar, deo osebujnog novosadskog književnog plemena, kao pripovedač i romanopisac (koliko sam upratio, a nisam bio preprilježan) vrteći se negde na obodima onog postmodernističkog „vavilonskog“ weltanschauunga, otuda valjda i boraveći pre u getu za znalce nego pod reflektorima zainteresovanosti tzv. šire publike. Ali, nije ni to važno sada, izeš kontekstualizaciju, Voltaren polako deluje, san ionako neće na oči, pa linearni surfing po pričama glatko napreduje.
Otvarajuća priča Došli su da me odvedu odlična je, ne bi je se postideli ni u onoj znamenitoj manufakturi snova u kojoj je kadgod majstor Pištalo ordinirao, zatvarajuće priče Kratko putovanje ka večnosti i Begunac imaju zanimljiv lirsko-snevni potencijal, možda ne do kraja realizovan, najduža priča Lirska krimi minijatura kreće kao ne mnogo zanimljiva stilska varijacija na temu čendlerovskog krimića da bi se najedared pretvorila u mnogo zanimljiviju priču o odnosu književnog originala i plagijata, u kojoj se pojavljuju i lako odgonetljive „stvarne“ ličnosti, a čitaocu – kako to sa pravom pričom mora da bude – brzo postane svejedno koliko je stvarne stvarnosti u svemu tome. Između je još destak proznih celina, neke od njih su od tek nekoliko rečenica, glavnini je pak zajedničko ono što daje preovlađujući ton ovoj zbirci, a to je da do tzv. banalnosti stvarne – ili pseudostvarne, jbmliga – trenutke i stanja sopstvenog života i priključenija pisac Radonjić Saša, neretko sredstvima koja naizgled uopšte ne teže nekoj osobitoj literarnoj estetizaciji, postavlja u kontekst moguće priče u nestajanju, valjda se i sam pitajući kuda će ga to odvesti. Autofikcija danas je onako pomodan žanr, ali ne bih rekao da je Radonjiću do teranja mode, pre će biti da su ovde neke stvari našle ovu i ovakvu milost uobličenja jer se to moralo dogoditi, jer pisac tako mapira svoj položaj u životu i svetu, unutar i izvan književnosti – a šta drugo jedan pisac uopšte treba da čini ako ne to?
I tako sam ja, eto, terao kera s ovom knjigom do konca, dok je Voltaren činio svoje, pa sam napokon utonuo u san. Ne verujete mi da je sve to baš tako bilo? Pa dobro, ni ja na vašem mestu ne bih verovao, ali kako nisam na vašem nego na svom mestu, znam da je sve ovo suva istina, a vi kako hoćete. Uostalom, pitajte Radonjića. Lako ćete ga naći i prepoznati: to je onaj bradati što na pešačkom kod Norka s knjigom u ruci vreba neoprezne prolaznike, nameran da im pokvari planove.
