Magična radnja

Postoje književni citati koji su odveć poznati da bi i dalje bili originalni, ali neki od njih, uprkos prečestoj upotrebi, i dalje čuvaju svoje zrno genijalnosti, upravo zato što takvi jesu. Jedna od tih rečenica jeste i moto teksta koji se nalazi pred vama. Ta rečenica, naravno, nije slučajno tu. Moj prvi ulazak u atelje Zorana Žugića obeležila je misao: „Borhes bi ove slike obožavao!“ Naravno da ja ne mogu da znam šta bi se Borhesu zaista svidelo, ali onaj Borhes kakvog ja znam, taj Borhes iz moje mašte, voleo bi da gleda ovakve slike. Upravo zato što one, kako to teoretičari vole da kažu, korespondiraju sa bićima i svetovima koje nam je decenijama otkrivao u svojim knjigama.

Jedan od onih likovnih kritičara, koji se u vizuelne umetnosti svakako razume neuporedivo bolje od mene, primetio je, i meni samoj logično objasnio, ono što sam samo nesvesnim uspela da spoznam, ali svakako ne bih umela činjenično da shvatim u čemu je osnovni paradoks i neobičnost Žugićevih slika. Radi se, naime, o izvesnoj, sigurna sam namernoj, neusaglašenosti između onoga što ove slike govore, i boja, najdivnijih pastelnih boja i tonova, kojima su istine sa ovih slika iskazane. I zato neka mi pomenuti kritičar oprosti što ću se poslužiti njegovom izvanrednom opaskom da su boje u ovom slučaju neka vrsta mamca koj vas prvo natera da osetite prijatnost, a da dubine koje potom otkrivate i koje vam se sa slika obraćaju, dolaze tek naknadno, tek kada ste naivno stali pred to platno, zavedeni nežnim tonovima plave, zelene, roze boje…

E sad, ako ćemo pravo, bilo bi tu prostora i za polemiku između mene iz prvog i mene iz drugog pasusa. Jer, ako sam na samom početku rekla da sam prvo ugledala nestvarna bića iz Borhesovih noćnih mora, a u drugom pasusu poverovala kritičaru koji kaže da su boje ovde da nas opuste pri prvom susretu sa Žugićem, pitam onda samu sebe: šta je od to dvoje istina? Šta zaista prvo vidimo kad stanemo pred Žugićevo platno? Da li nas prvo preplavi nežnost kolorita ili mračna i nestvarno maštovita strahota figuracije? Da li ka nama prvo krenu one boje ili ona bića? Po svemu sudeći, to zavisi i od onog ko gleda. Na mene su, moram priznati, prvo pohrlila bića, a boje su došle potom, kao olakšanje, kao predah, kao uteha i znak da čak i tamo gde leže naši najdublji ponori, postoji tišina i lepota koju možemo spoznati tek onda kada prevaziđemo strah da u te ponore pogledamo.

Odaću vam jednu tajnu: ja spadam u one osobe koje plaču, takoreći, na dnevnoj bazi. Do te mere da su moji bližnji već oguglali na moje suze jer ih prečesto gledaju. Što se mene tiče, stvar je jasna: na ovom svetu postoji previše razloga za tugu. Nema toliko suza koliko ima tuge, jednostavno rečeno. Ptica sa polomljenim krilom, zgaženi cvet, buba koja se izvrnula na leđa, suzno oko starca na ulici, sasušena krošnja drveta, ili naprosto dan koji nepovratno prolazi. Nisam slučajno pomenula ptice, ljude i drveće u zajedničkom kontekstu. Uvek mi se činilo da ne možemo, tačnije, da nipošto ne smemo, sebe potpuno i zauvek distancirati od svega ostalog što čini život tu oko nas. Kad plačem zbog ptice, to je zato što je ona u meni. Kad umire neko drvo, ja opet plačem zato što je to drvo nekad raslo u meni. Ne znam kako bih to plastičnije objasnila, a da ne zazvučim ili suviše pretenciozno ili pomalo sumanuto. Međutim, kada pogledate Žugićeva platna, sva ta objašnjenja postaju izlišna, jer sve to o čemu ja mogu samo da nagađam, da spekulišem sa bezbroj nepreciznih reči, sve to je tu, na tim slikama. Nijednom od tih bića ne možete sa preciznošću odrediti vrstu. Gleda vas, recimo, sa neke od tih slika, biće koje ima kljun kao ptica, stogodišnje providne oči kao onaj umorni starac, krilo kao ona ranjena ptica, male šake kao dete koje nikad nije dospelo da se rodi, a na glavi mu antene kakve bi mogao da ima neki naučnofantastični mrav, na planeti koju još uvek nismo otkrili. Gleda vas, dakle, jedno takvo biće i kaže vam: Vidiš, ovo si sve ti, ma kako dobro da si se sakrio u svoju kožu čoveka. Ma kakvu frizuru da imaš. Ma kakve cipele da obuješ. Ovo si bio, i ovo ćeš biti, kad se jednog dana ponovo sretnemo, u svetu zelenkastoplavom.

Teško je i nezahvalno nagađati šta umetnik misli dok stvara svoje delo. Još je teže naslutiti šta umetnik oseća. Zato tako nešto neću ni pokušavati. Znam, kao pisac, da autora najviše od svega može da naljuti kada bilo ko, tumačeći njegovo delo, pokušava da tumači autora samog. To je naivno i uvredljivo po toliko osnova da ne znam ni odakle bih počela da objašnjavam. I zato je uvek bolje zadržati se na introspekciji. Jer svako umetničko delo za mene znači samo ono i samo onoliko koliko je čuda probudilo u meni, i to sa autorovom eventualnom namerom ne mora da ima nikakvih dodirnih tačaka. Može, ali i ne mora. I zato, kad govorim o slikaru Žugiću i njegovom čudesnom slikarstvu, jedino što mogu uraditi, a da ne pogrešim, to je da govorim o sebi, pa tako sve ove asocijacije i treba razumeti. Šta, dakle, autor oseća i koja je njegova namera? Uvek sam najviše verovala u one autore, pa bili oni pesnici, slikari ili kompozitori, svejedno, koji nemaju nikakvu nameru unapred, dok stvaraju. Koji puste da ih vodi njihovo pero, njihova četkica, njihov unutrašnji glas. Znam iz sopstvenih katarzičnih iskustava koliko taj glas ume da bude sakriven, koliko mistično nejasan i tih ponekad. Koliko ga pažljivo treba osluškivati. Koliko se treba potruditi da se čula pomere sa buke svakodnevnog ka šapatu onoga što je unutra. A onda nekad, na sopstveno zaprepašćenje, shvatimo da to što se čuje unutra uopšte nije šapat već vrisak, i da tako, sa tim vriskom u sebi živimo godinama, nesvesni šta nam vrisak poručuje.

Kada sam prvi put videla Zorana Žugića, govorio je u nekoj TV emisiji upravo o tome da njegova četkica na početku, pred praznim platnom, nema nikakvu ideju i predstavu o tome šta će nastati. Naprosto krene, pretpostavljam, od tačke. Već sa ovom rečenicom imao je moju punu pažnju, jer prepoznala sam upravo ono što se dešava i meni, dok pišem. Imam najčešće samo tu jednu jedinu reč, ili, uz nešto više sreće, imam početnu rečenicu. Dalje to ide samo, upravo uz onaj unutrašnji glas. Onog trenutka kad pokušate da ubacite nameru, glas se pobuni i kaže vam da vaša namera nije i njegova namera i zapreti da će ućutati ako pokušate da skrenete sa njegove namere na svoju. Svako ko je ikada istinski stvarao umetničko delo zna o čemu govorim.

Likovni kritičari su o Žugiću takoće negde napisali da spada u umetnike koji su svoj izraz dugo tražili. Ne verujem ni u ovo. Ponekad, naime, veoma dugo znamo šta je u nama, ali da bismo u to zavirili, da bismo se usudili da se sa time suočimo, potrebno je vreme. Te kada se za bilo kog umetnika kaže da je svoj glas izvesno vreme tražio, to zapravo znači da ga je sve to vreme čuvao u sebi i išao kroz život krijući od sebe i sveta da u njemu onaj vrisak konstantno postoji. Što su ti tajanstveni svetovi složeniji, to nam je teže da ih izvedemo na svetlo dana. I zato se bića iz snoviđenja Zorana Žugića objavljuju svetu u bojama ugodnim oku i duši. Da nam kažu istinu o tome da su tu negde, sred lepote i nežnosti, sakriveni isprepleteni ponori. Možemo pred njima da zažmurimo, možemo da se pravimo da ih ne čujemo i ne vidimo, ali oni su tu i neodvojivi su deo nas. Neko će ih možda samo sanjati i sutradan će se probuditi sa željom da ovaj san što pre potisne, nesvestan da mu se u snu upravo javila ona ptica, koja je nekad bila drvo, koje je nekad bilo oko, koje je nekad bilo školjka ili pipak. Mi idemo kroz svoje živote nesvesni svih arhetipa koji koračaju sa nama, duboko u našem umu. Sve što se ikada desilo svakoj ćeliji od koje smo stvoreni, sve to u nama ne prestaje da priča svoju priču. Ako kažem da slike Zorana Žugića govore upravo o tome, o tom arhetipskom sećanju svake naše pojedinačne ćelije, svakog atoma koji posedujemo, hoće li to imati ikakvog smisla? Ne znam, ali čini mi se, u svetlu sopstvenih pipaka i krila, da sam tu negde na tragu istine o ovom slikaru. On se bavi nečim što većina ljudi svesno ili nesvesno prenebregava, bez obzira na to da li su umetnici ili nisu. On se bavi onim što u sebi zatrpamo, zabetoniramo, bavi se onim na šta spuštamo gvozdene poklopce i što zaključavamo velikim katancima. Svet je na ovim slikama poput džinovske utrobe u kojoj se neprestano rađamo, plutajući u zelenkastim oblacima. Tu i tamo nazru se poneka vrata, ali nije izvesno da ćemo ikada kroz njih proći. Nije izvesno, jer naprosto na tom dugom putu postojanja izvesnost ne postoji. Izvesnost je kategorija koju su izmislili ljudi, da bi se osećali bezbednije, baš kao i istina. Ove slike poništavaju i mnoge druge pojmove za koje volimo da se uhvatimo, da bismo imali kakav-takav oslonac. Početak i kraj, recimo. Ali onda stojite u tom ateljeu i jasno vam je da nema ni početka ni kraja. Vi ste ona tačka od koje počinje neka slika, vi ste samo jedna od mogućih tačaka, a iza toga tela svih živih bića prepliću se neprekidno i nemoguće ih je odvojiti. Nemoguće je raspoznati gde počinje jedno postojanje, a gde se završava drugo. Da biste došli do daha, uronite ponekad u one boje, a onda opet ugledate neke oči koje vas gledaju ili osetite kako vas po obrazu dodiruje neka od onih malih šaka. Svaki put prebrojim prste na tim ručicama. Iz nekog razloga uvek sam očekivala da ih bude više ili manje od pet, jer pet je za čoveka, a ono što tamo živi ne može biti samo čovek. Jer zaista, iz perspektive cvrčka, koliko je čovek zapravo važan? To je samo jedno od hiljada pitanja koje je neka tačka u meni pitala neku drugu tačku u meni, tu, u Žugićevom ateljeu.

Na kraju, hajde da se vratimo i činjenicama koje su nama, pojavnim ljudima, od značaja. Zoran Žugić je diplomirao slikarstvo na uglednoj akademiji u Parizu i likovni znalci tvrde da i to njegovom delu daje svojevrsni pečat. Iznosim ovaj podatak radi onih koji tu vrstu biografskih podataka vrednuju. Za sobom ima, u ovom trenutku, 65 godina života i mnogo izložbi, svuda po svetu. Slika u jednom lepom ateljeu u Zemunu, u koji se kroz velika stakla probijaju senke borova iz dvorišta. I tu, na tom mestu, sačekuju vas svetovi na koje baš ništa od onoga na ulici ne može da vas pripremi. Jednostavno uđete i znate da se više nikada nećete vratiti isti u ono što zovete svojim životom.