Otišao je najintelektualniji, najduhovitiji, najveći, ali i vrlo kontroverzni američki pisac
SAN O PLEMENITOSTI: Sol Belou
„Biti muškarac. U jednom gradu. U jednom veku. U tranziciji. U haosu. Transformisan naukom. Pod organizovanom silom. Podvrgnut mnogim kontrolama. U stanju prouzrokovanom mehanizacijom. Posle zakasnelih propasti radikalnih nada. U društvu koje nije zajednica i devalvira pojedinca. Koje na vojsku troši milijarde da bi se borila protiv stranih neprijatelja, ali neće da da pare da se kod kuće napravi red. Koje dozvoljava divljaštvo i varvarstvo u svojim velikim gradovima…“
Ovako, poput Hercoga, razmišljaju glavni junaci Sola Beloua: Ogi Marč, Henderson, Mosbi, Samler, Humbolt, Ravelstin, Kord. Svi pokušavaju da odgonetnu svoje mesto u svetu, svi su neurotični, nemogući, frustrirani, osećaju se nedovoljno slobodni: muče ih bivše žene i hirovite ljubavnice, nelojalne kolege, depresije, haotičan, iscrpljujući tempo tiranopolisa i savremenog života, velike moralne dileme, ali i materijalna i seksualna iskušenja.
Neki literarni autoriteti tvrde da su sve glavne ličnosti Sola Beloua zapravo autobiografske varijacije jednog istog uznemirenog usamljenika, osetljivog intelektualca koji od života traži nešto više. Sada u ovoj grupi fascinantnih likova nema više njihovog tvorca.
Otišao je najintelektualniji, najduhovitiji, najveći, ali i vrlo kontroverzni američki pisac – Sol Belou. Bio je hvaljen, nagrađivan i osporavan. Poredili su ga sa Dostojevskim (inače, njegovim omiljenim piscem); autor Hercoga, Humboltovogdara, AvanturaOgijaMarča, Žrtve, PlanetegospodinaSamlera, Hendersona, kraljakiše bio je ovenčan najvišim priznanjima: Nobelom nagradom (1976), Pulicerom, francuskom Legijom časti, u Italiji Malaparteovom nagradom za literaturu, u Americi je dobio tri Nacionalne nagrade za najbolju knjigu godine (rekord svoje vrste), ali je u svakoj prilici poručivao da neće dopustiti da ga udavi ovaj lovorov venac. Kritikovao je sistem, establišment, studente, kritičare, kolege pisce i kolege profesore. Bio je opsednut američkim snom. Za njega taj san nije bio materijalni uspeh već kako poručuje u AvanturamaOgijaMarča: „univerzalna mogućnost da se bude plemenit“. Ta misao daje duhovnu dimenziju američkoj varijanti uspeha natopljenoj hipermaterijalizmom.
SAVESTPISACA: Belou je do svoje četrdesete zarađivao vrlo skromno. Pričao je da je njegovom mentalnom profilu sasvim odgovaralo da bude siromašni naučnik i pisac. Ali, postao je slavan i bogat. Kritika ga je hvalila, a publika čitala. Redefinisao je roman, oslobodio ga, njegova rečenica je ritmična i britka, često neverovatna kombinacija čikaškog uličnog žargona i sjajnih asocijacija i varijacija na velike grčke filozofe: sve to kod Sola Beloua ide lako, duhovito, lucidno.
Kada je dobio Nobelovu nagradu, Belou je očigledno mislio da kao svaki mudrac treba da urbiatorbi šalje razne poruke. Zapravo, čitavih pedeset godina Sol Belou je bio moralna i intelektualna savest američkih pisaca. Optuživao je političare da su mediokriteti, da birači ne znaju šta oni misle: „Čitavi timovi im pišu govore… Reči više ne znače ono što kazuju… Na predsedničkim izborima pobeđuje kandidat koji u debatama izgovori najviše klišea napabirčenih po enciklopedijama citata…“ Belou je tvrdio da je politička korektnost postala tiranija ovog veka, da ljudi danas nemaju duboka osećanja, da su osećanja zamenili sa uzbuđenjem, da je u Americi u modi jedan „odvratan porok“ pa ljudi optužuju svoje roditelje za neuspehe u svom vlastitom životu, jer su navodno zlostavljani u detinjstvu…
NERAZBLAŽENAAMERIKA: Belou je svoje oštre žaoke slao na sve strane: kritikovao je studente i decu cveća zbog njihovog načina života, podsmehivao se Amerikancima da u veštini ispoljavanja ljubavi pripadaju nerazvijenim zemljama, sarkastično je govorio o tiraniji psihoanalitičara, o ekspertima koji su „veoma obrazovani stručnjaci, a ne znaju ništa…“ Optuživao je univerzitete da ljude uče kako da nekoliko minuta vode učtiv razgovor, da se ne bi otkrilo njihovo neznanje ili glupost…
Ono što je Belou pokušao da poruči Americi jeste da akcenat treba da bude na individualnom životu, intelektualnoj i društvenoj odgovornosti, a ne na masovnim pokretima i masovnoj kulturi. Sol Belou je javno optuživao kolege da snose deo odgovornosti za izuzetno komplikovanu i tešku situaciju u kojoj se nalazi savremena Amerika. Smatrao je da je dužnost pisaca da se lično angažuju, da u javni govor treba da lansiraju prave, velike ideje…
Gotovo ceo život Belou je živeo u Čikagu: govorio je da je ovaj grad vulgaran, ali vitalan, da je to „nerazblažena Amerika“. U romanu Decembarjednogdekana Čikago je prikazan kao grad terminalnog ludila: impregniran nasiljem i kriminalom, pacovi su glavna fauna, zidovi opštinskih bolnica umrljani su krvlju, u sudnicama veća džungla nego u prašumama Gijane…
Pisac je dodirnuo tabu temu, usledili su žestoki napadi, ali to za Sola Beloua nije bilo ništa novo: još sedamdesetih optuživan je za elitizam, neokonzervativizam, pa i antisemitizam (zbog upotrebe nekih termina), a pre toga, u ranoj mladosti, za liberalizam i radikalizam (tridesetih je putovao u Meksiko, nadajući se da će upoznati Trockog, ali je ovaj ubijen dan pre nego što je Belou stigao u Meksiko). Na Harvardu je polemisao sa studentima, u „Njujork tajmsu“ su ga optužili za „rasizam“, jedna delegacija je protestovala kada je pozvan da predaje na Bostonskom univerzitetu…
ONIFEMINISTKINjE: Sedamdesetih su ga glasne i sveprisutne feministkinje optužile da je seksista i da je protiv žena. Istini za volju, u njegovom opusu defiluje i čitava plejada živopisnih, nezaboravnih opasnica i nevaljalica koje Amerikanci u svom žargonu kratko i slikovito nazivaju bitches (kučke).
U ovoj love–hate aferi između Sola Beloua i Amerike gotovo svi su bili fascinirani njegovim intelektom, ali što je prilično neobično, i njegovim izgledom: važio je za vrlo zgodnog muškarca, bio je izuzetno elegantan, imao otmeno držanje, bio je što kažu Amerikanci ladies’man, žene su ludovale za njim, ali i on za njima. Ipak, cinično primećuje da nije bio dovoljno frivolan: uvek se ženio. Čak pet puta, poput kakve filmske zvezde ili Ernesta Hemingveja ili Normana Majlera.
Belou priznaje da je nekoliko svojih žena „uveo“ u nekoliko romana, ali je, kako je naglašavao, uvek vodio računa da bude džentlmen. Kaže da je Tolstoj rekao da će se najveća bitka ovog vremena odigrati u spavaćoj sobi. Feministički pokret mu je delimično dao za pravo, a on sam dao je i lični doprinos: njegovi razvodi su bili vrlo burni, izveštaje sa njegovih brakorazvodnih parnica čikaške novine su prenosile u nastavcima.
I u životu i u pisanju, ovaj vedri pesimista pokazivao je redak dar: bio je izuzetno duhovit, samoironičan. Tako, na primer, Belou priznaje da je on lično kao i neki njegovi junaci „imao talenat da gotovo uvek izabere baš ženu koja će mu naneti najviše bola…“
Pri kraju života prestao je da šalje poruke: „Sve što čovek kaže, leti u – haos!“ Smirio se i privatno: sa petom ženom Dženis Fridman, s kojom se venčao 1989, dobio je u svojoj 84. godini ćerku Naomi. Iz prethodnih brakova Belou ima tri sina.
Sa odlaskom Sola Beloua nestaće i zdrave tenzije koju su u životu Amerike podsticale knjige, ali i poruke ovog autora. Neki analitičari ukazuju da su na sceni generacije ljudi sa fakultetskom diplomom koje za vreme školovanja nisu imale kontakta sa evropskim kanonom, sa „onim najboljim što je urađeno i rečeno“, kako je govorio Belou. Dejvid Bruks, književni kritičar „Njujork tajmsa“ smatra da za razliku od Beloua koji je bio veliki poznavalac evropskih velikana Dostojevskog, Tolstoja, Džojsa, Stendala, Balzaka, Prusta (to je i predavao na univerzitetu), ali je istovremeno bio ne samo najveći, već i „najameričkiji“ pisac, ove generacije verovatno neće biti u stanju da u svojim delima istaknu ni svoj „amerikanizam“. Postoje, naravno, i oni u akademskoj i literarnoj stratosferi koji su deo globalnog letećeg kruga konferencija i susreta pisaca. Oni su udaljeni od Amerike ili se stide Amerike. Oni i ne pokušavaju da definišu američki identitet, kao što je to činio Sol Belou. Očigledno, veliki pisac je ostavio i veliku prazninu.
Susret u Čikagu: O Beogradu, Kišu i Jari
Daleke 1985. kada mi je Dušan Veličković, urednik kulturne rubrike „NIN-a“ rekao :“Ideš u Čikago? Super! Obavezno da napraviš intervju sa Solom Belouom!“, pomislila sam da to neće biti baš tako jednostavno. Pisci su često primadone, kapriciozni, pa i nezgodni. Svojevremeno mi je jedan naš poznati pisac, kada sam ga zamolila za izjavu, odbrusio: „Jesi li ti pala sa kruške? Nemam ja vremena za novine!“ Mlada i osetljiva, ovu neočekivanu grubost nisam zaboravila: samo nekoliko meseci ranije intervjuisala sam tog pisca i tekstom je bio vrlo zadovoljan. Dugo sam posle izbegavala slavne i moćne, pisce i političare, podjednako. A sad, intervju sa nobelovcem… Kao svaki „štreber“, ponovo sam pročešljala gotovo sve što je napisao, da bih konačno poslala pismo sa molbom za intervju. Odmah, posle dan-dva, stigla je karta kojom me sekretarica Odeljenja za društvene nauke na Čikaškom univerzitetu obaveštava da će me Sol Belou primiti tog i tog dana, u toliko sati. Vreme predviđeno za razgovor: 30 minuta. Strepela sam dok sam se taksijem vozila kroz siromašni južni Čikago gde se viđaju samo crna lica, rešetke na izlozima, beda i razvaline ove džinovske fabrike žvakaćih guma, kriminala i plejboj-imperije: šta ću ako bude arogantan, pa taj se svađao sa pola Amerike?
U „kabinetu“, neverovatno skromnoj sobici (3X3), u potkrovlju jedne od gotskih kula Čikaškog univerziteta, dočekuje me ljubazan, nasmešen, dečački mršav sedamdesetogodišnjak. U gotovo svim tekstovima o Solu Belou američki novinari su isticali i njegov lep, mačo izgled i besprekornu eleganciju. Sada su ostale velike, pametne oči i – elegancija. Možda zato odbija da se „slika za novine“. Stavljam aparat u tašnu.
Upravo je iz štampe bila izašla njegova knjiga Decembarjednogdekana, ali i Sabranepriče, lucidne autobiografske ispovesti. Da li je to knjiga smeha i zaborava? Slavni pisac se izgleda još tada zamorio od svojih moralističkih i reformatorskih ambicija:
„Osećam potrebu da se smejem. Dao sam svoj prilog demokratiji. S moje strane dosta. Od nekog društvenog angažmana nema ništa. Sve što čovek kaže, leti u – haos! Haos oko nas je zapravo toliki da ne samo što čovek kaže leti u haos, nego haos oko nas je toliki da čovek ne može ni da čuje ono što je rečeno…“
Možda je za naše čitaoce zanimljivije od piščevih sumornih razmišljanja o američkim tiranopolisima, o tome kako Amerika postupa sa svojom sirotinjom, o savremenoj američkoj tragediji, o krizi velikih ideja, to da je prvo upitao kako je njegova prijateljica Jara Ribnikar i dodao da veoma ceni Danila Kiša:
„GrobnicazaBorisaDavidoviča je impresivna knjiga… odavno nisam pročitao nešto tako sjajno napisano… Kiš je pokazao kako da se izađe iz ‘unutrašnjih okvira’…“
Belou je ovom prilikom pričao i o svojoj poseti Beogradu krajem pedesetih kada je, kako kaže, video slike i lica iz svog detinjstva („kao i svaki depresivac i ja se uvek vraćam ovom periodu svog života“). Priča da su njegovi roditelji došli iz Sankt Peterburga u Kanadu, u deo Montreala koji je istovremeno bio i vrlo slovenski i vrlo jevrejski. Tu je on i rođen. Belou je ovaj porodični, sumorni milje jevrejskih imigranata posle često koristio u svojim delima. Beograd je bio prvi slovenski grad koji je upoznao. Pričao je i o prijateljstvu sa Jarom Ribnikar, o zanimljivim razgovorima, obilasku manastira. Nobelovac je bio i džentlmen, nijednom nije pogledao na sat iako je vreme za razgovor davno bilo isteklo. Čak me je kroz lavirinte hodnika ispratio do izlaza.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
