Lutrija u Bambilendu

Bajke se završavaju kad je najzanimljivije. Dvoje stanovnika futurističke antiutopijske naseobine iz aktuelnog filma Ostrvo, otkrivaju da je njihov kraj „… i živeli su srećno i dugovečno“ zapravo najveća noćna mora. Šta posle bajke ili neke socijalne utopije? Šta se nalazi iza sveta koji nam je predstavljen? Da li je svaki happy end neka velika prevara? Šta je uopšte Ostrvo? Poslednji film Majkla Beja, reditelja akcionih filmova, nije ni u kom slučaju pokušaj da se ove teške teme dokuče. Ovo je tek izgovor za još jedan bučan-i-brz holivudski spektakl u kome su najčešće replike „Go!“, „Run!“ i „Watch out!“.

Svaki letnji hit koji drži do sebe mora da bude neka alegorija. Najčešće je to neka vrsta podsećanja na Džordža Buša, jedanaesti septembar ili američku spoljnu politiku. Ostrvo se pak ne dodiruje dnevnih geo-političkih pitanja, već kao da se bavi aktuelnim problemima kloniranja (za sada samo) ljudskih ćelija. Međutim, najzanimljiviji aspekt filma je ultimativna alegorija čovekovog položaja u svetu i odnosa prema uslovima koji ga ograničavaju. S tim u vezi Ostrvo je izdanak nedavno konstruisanog žanra koji možemo nazvati ontološki triler a čiji su najbolji predstavnici filmovi Matriks i Trumanov šou. S druge strane, Ostrvo se može gledati i kao daleki odjek mnogo ozbiljnijeg štiva kao što je Hakslijev Vrli novi svet, Orvelova 1984, ili pak Borhesova Lutrija u Vavilonu. Ali, da nismo otišli predaleko za jedan viskobudžetni akcioni film sa jurnjavom kolima, eksplozijama i pucanjem? Naravno da jesmo, inače cela stvar ne bi bila vredna pomena. Dakle, radnja filma počinje od jednog sterilnog i strogo kontrolisanog društva u postapokaliptičnoj situaciji. Svi stanovnici isto se oblače, i žive u nečemu što izgleda kao savremeni tržni centar. Oni ponavljaju jednostavne i dosadne poslove, seksualni kontakti su zabranjeni i svi učestvuju u izvlačenju lutrije koja bi trebalo da im obezbedi put na famozno Ostrvo, poslednji nezagađeni delić planete, gde će oni samo da se šetaju plažom i ispijaju koktele sa malim suncobranima… Socijalna utopija i policijska država idu ruku pod ruku, u to se većina naših sugrađana mogla uveriti iz ličnog iskustva, dodajte tome tehnologiju i imaćete savršeni Bambiland u kome se manjina na vlasti bogati preko leđa svojih podanika. Sada na red dolazi najdelikatniji deo. Kao i Neo u Matrkisu i Truman iz Trumanovog šoua i ovde zaplet počinje da se razvija iz unutrašnje poterbe jednog pojedinca da se zapita o granicama i poreklu svoga sveta. Još jedan element je potreban: razlog da se ne veruje u ono što je zvanična verzija, u osnovne postulate nametnute kulturnim projekcijama. I sve je to lepo, naš mali revolucionar počinje da njuška okolo i nalazi dokaze za suprotne pretpostavke onima kojim su ga naučili. Ali pre dokaza mora da postoji sumnja, neki razlog da se pretpostavi da postoji još nešto ili da nešto nije u redu. Taj razlog uvek dolazi u vidu neke vrste intuitivnih ili pak mističnih nemira. Neovi razlozi su u nekoj vrsti predestiniranosti koja se pokazuje kao teška asocijalnost, Trumanovi su krajnje religiozni, on sa rediteljem šoua čija je zvezda razgovara kao sa Bogom, dok motivacija junaka iz Ostrva Linkolna Siks Ehoa potiče iz vizija koje mu stižu preko snova. Ono što će otkriti jeste da su on i njegove kolege zapravo klonovi postojećih bogataša uzgajani u potaji kako bi poslužili, takoreći, za rezervne delove. Tu gde pravi zaplet tek počinje film se zapravo završava. Preostalih, predugih, dva sata rezervisano je za već pomenuto pucanje i spektakularne eksplozije. Još nešto, najtanji deo filma je što, zapravo, Linkoln svoja sećanja neobjašnjivim putem dobija od svog sponzora, odnosno realno egzistirajućeg dvojnika koji je platio da se ovaj napravi. Taj fantastični momenat pokazuje naivnost autora koji ne uspevaju da prepoznaju potencijal svoje početne ideje. Upravo taj par hibridnih blizanaca ne treba da deli ništa sem genetskog koda da bi se otvorile neke obiljnije teme filma kao što je, recimo, pitanje šta podrazumevamo pod pojmom čovek, kako ga definišemo i prepoznajemo. Možda smo preterali sa zahtevima, ali na primeru filma Gataka možemo videti da se akcioni i intelektualni potencijal jednog misaonog eksperimenta mogu sklopiti u konzistentnu dramsku celinu.

Šta se desilo posle „… i živeli su srećno i dugovečno“? U ovom slučaju ništa posebno. Junaci su dosta trčali, zapalili jedan grad i spasili svoje prijatelje. Ono što se zove product placement jezivo korespondira sa temom filma. Junaci su sami roba, žive u bezličnom okruženju estetski i ideološki bliskom savremenim tržnim centrima i okruženi su realnim brendovima iz naše svakodnevice. Čak im i snovi liče na moderne reklame. Verovatno najveća privlačnost ovog filma i ne proizlazi iz svih moralnih i intelektualnih dilema koje može da pokrene već iz jednostavne i gledljive priče o pobuni robova, o borbi malog čoveka za malo sopstvene slobode. Klon, robot ili gladijator, to su već detalji.