U ovoj rubrici smo retko pisali o monodrami, ali ne zbog nekih predrasuda prema ovom žanru, već zato što se ona, bar u našoj pozorišnoj produkciji, vrlo retko javlja kao strukturisan, artikulisan i zaokružen scenski čin. Monodrame obično liče na projekte tipa uradi sam, svode se na surogat-rešenja glumaca koji nisu zadovoljni svojim angažmanom u pozorištu pa pokušavaju da nekako kreativno osmisle svoje predugo slobodno vreme. Predstava Ledeni svitac Opere i teatra Madlenijanum, koja je nedavno bila izvedena na Festivalu monodrame i pantomime, predstavlja odstupanje od ovakvog, problematičnog šablona; ona je, jednom rečju, prava pozorišna predstava, pa joj zbog toga treba posvetiti odgovarajuću pažnju.
Tekst Ledeni svitac Vladana Radomana (adaptacija Jovana Ćirilova i dramaturške intervencije Tanje Mandić-Rigonat) svodi se na sled izbegličkih ispovesti. Kada se ovako formuliše tema neke književne tvorevine u Srbiji danas, prva asocijacija su naše aktuelne prilike, ratovi u ex-Jugoslaviji i njihove posledice među koje spada i izbeglička agonija. Međutim, protivno očekivanjima, tema ovog dela, čiji je autor našeg porekla, ne potiče iz lokalnih dešavanja: junak ove intimne ispovesti je Vijetnamac Fram Tram Dong, koga je kao dete (specifični istočnjački izgled omogućava mu da, shodno potrebi, ima od 9 do 15 godina), spasao jedan francuski lekar u akciji „ljudi iz čamca“ u Kineskom moru, a zatim mu pružio znatno bolje uslove života nego što je imala većina njegovih sapatnika.
Iako to obično nije važno – bar ne u savremenom pristupu književnosti – u ovom slučaju je bitno reći da tekst ima neskriven, mada ne ni posebno istaknut, autobiografski karakter, da je dotični francuski lekar zapravo sam Radoman, uz Bernara Kušnera jedan od osnivača poznatih humanitarnih organizacija „Lekari bez granica“ i „Lekari sveta“, te da je Dongova priča istinita. Ovakav autobiografski kontekst objašnjava zašto se i kako u Dongovu životnu storiju upliću događaji iz novije jugoslovenske istorije, kako ispovest mladog Vijetnamca postaje izoštren i prodoran pogled sa strane na našu zemlju. Upravo ta višestruka civilizacijska transpozicija, taj lutajući pogled od Kineskog mora preko Pariza do Srbije, jeste ono što gradi neobičnu, tragikomičnu i autentičnu sliku različitih svetova (kako ovog malog, balkanskog, tako i onog velikog), kojima je zajedničko samo stradanje malih, običnih ljudi. Autentičnost lutajućeg pogleda odstranjuje potencijalnu opasnost od zapadanja u patetiku i banalnost, uspeva da prevaziđe i neke slabosti teksta (nedostatak dramskog razvoja), i obezbeđuje monodrami Ledeni svitac literarnu vrednost.
Ono što već na prvi pogled odvaja predstavu Ledeni svitac od standardnih srpskih monodramskih projekata jesu njene produkcijske karakteristike, pre svega scenografija Aleksandra Denića koja prikazuje, na realistički način, jednu stanicu pariskog metroa. Taj prostorni okvir omogućava rediteljki Tanji Mandić-Rigonat da razvije scensku partituru vezanu za situaciju „čekanja“ i ispuni je mnoštvom konkretnih radnji koje maksimalno razigravaju statičnost ispovednog iskaza: Dong pravi figure od papira, šeta se i balansira na ivici perona, spava i presvlači na klupi, egzercira istočnjačke borilačko-meditativne tehnike, imitira i inscenira (ponekad suviše ilustrativno, kao u slučaju gazde Ratislava) različite ličnosti i situacije iz svog burnog života… Rediteljski koncept bio je dopunjen i video-radom koji je spajao dečije crteže, čija je osnovna, ne baš najsrećnija funkcija bila ilustracija priče, sa stilizovanim i mnogo opravdanijim grafičkim prikazom unutrašnjeg junakovog sveta (veliki i ružan ožiljak, glavni stub Dongovog identiteta, preobražava se u samosvojan likovni univerzum).
Međutim, za razliku od većine monodrama, u kojima je glavna slabost nedostatak rediteljske postavke, ovde kao da se uočava suprotan problem – izvesna prerežiranost. Naime, od mnoštva scenskih rešenja koja je rediteljka komponovala, mladi glumac Goran Jevtić, jedan od najdarovitijih u svojoj generaciji, nije imao dovoljno prostora (tačnije – vremena) da razvije emocionalnu partituru svog lika, tako da su prelazi između različitih psiholoških stanja na trenutke bili isuviše nagli i brzi. Uprkos tome, Jevtić je doneo, uz veliko psihofizičko zalaganje, neobičan spoj detinje naivnosti i iskusnog opažanja nekog ko je svašta preživeo, preplićući neke zaista dirljive situacije sa komičnim prizorima… I pored nekih slabosti, predstava Ledeni svitac se nesumnjivo izdvaja i to kao proživljeno, nepretenciozno, iskreno, blago ironično i plemenito svedočanstvo o univerzalnosti patnje, koja je ista i na Kineskom moru, i u Parizu i na Balkanu.
