Ljubav u doba krize

Život u Srbiji već predugo je zbir & zbrka sukoba interesa, pa tako i u tzv. muzičkoj industriji, gde po nasledstvu socijalizma većina nacionalnih emitera ima i svoje diskografske kuće, a gotovo svi značajniji koncertni prostori/objekti (bar u prestonom gradu) upinju se da budu i organizatori (agencije, promoteri…). Posledice potonjeg problema su i prekobrojni/preklapajući nastupi, neodgovarajuće/poluprazne sale, otkazivanja, prevare, preskupe ulaznice… pa je pravo osveženje kad neke specijalizovane koncertne agencije uspešno prirede gostovanje aktuelne svetske zvezde, s resursima po meri samog događaja. Ovog puta vodeći makedonski i već regionalno značajni Avalon, udružen s beogradskim Talent Boxom, dočepao se jedne večeri između niza po Istočnoj Evropi i odlaska na Bliski istok, Džejmsa Blanta, simpatičnog neženje s najtiražnijim albumima u XXI veku (debi Back To Bedlam 2004, Custard/Atlantic/Warner – Mascom).

Blant se pokazao dovoljno kultno i komercijalno privlačnim i kad je prošlog leta odavde bilo putnika na njegov nastup u Sarajevu. Ipak, meseci najave/prodaje ulaznica – po početnoj ceni od 2490 dinara, pa kasnije prateći protivvrednost (bar) 30 evra – za njegov prvi koncert u Beogradu nisu skupili više od 2000 posetilaca, što je ipak pristojno popunilo kockastu, glatku zapreminu hale Expo XXI. Podalje od centra, na sadašnjem rubu bujajuće poslovne zone Novog Beograda, ovaj još uvek novi objekat retko je korišćen za svirku (A. Kovač big band), naoko zgodan za sajamske i DJ-događaje. Ali, za mlađu publiku skloniju stajanju i cupkanju na brisanom prostoru omeđenom šankovima, uz korektan zvuk, sve je bilo OK. Štaviše, u dobroj britanskoj tradiciji rokenrola uživo, Blantova koncertna produkcija pokazala se kao mala, no sasvim po meri: optimalno korišćenje svih tehničkih resursa, posebno svetla i pozadinskih projekcija, bili su podrška, a ne odvlačenje pažnje od zvezde i pesama.

Oficirsko dete, skinuvši uniformu u vreme kad već niko više ništa naročito nije očekivao od brit popa i solo izdanaka, Džejms se ipak dečačkim talentima i entuzijazmom ispoljio kao nastavak jače i starije tradicije s Ostrva. Kao i mnoge megauspešne u glavnoj struji, moguće ga je porediti s cenjenim kantautorima (npr. sa kod nas, nažalost, slabo poznatim Dejvidom Grejom), i otpisivati do dna gde biljkiše Selin Dion, no meni je drag prvenstveno kao solidno podsećanje na Gilberta O’Salivena, irskog hit pevača/klaviristu ranih sedamdesetih. Retko ispuštajući akustične gitare da sedne za klavijaturu, dan posle svog 35. rođendana Blant se pojavio pred finom, pretežno ženskom publikom i već u Wisemen nežno mu se prudružio devojački hor, melem za njegov tenor – blago promukao taman da zvuči proživljeno, ali u čestim višim tonovima i umoran, kako priliči posle nekoliko godina gotovo neprekidnih turneja usred kojih je 2007. objavio i drugi album All The Lost Souls.

Kao što ni Džejms ne pati od originalnosti, pesme su mu ravnomerne, ispeglanih ritmova, a prateći kvartet nosi ih diskretno i nemaštovito. Ukoliko dopuštate da postoji zdrav holesterol, verujem da vam neće biti strana ni uzdržana patetika, glavno oruđe ovog vaspitanog engleskog momka. Ne samo da barata s više od nekoliko reči našeg jezika u najavama, nego zna da je po drugi put među Srbima: kao kapetan u NATO snagama na Kosovu 1999. osim manje zapaženih/pominjanih zaduženja bio je na čelu i pri ulasku u Prištinu te sreo brze Ruje na tamošnjem aerodromu; patrolirajući upoznao se i sa srpskim porodicama da ih dve godine kasnije pri ponovljenoj poseti ne bi zatekao u njihovim kućama. Otud „trenutak za dobre Srbe“ (pandan poštenim Albancima iz državne propagande), kad je običnim, dirljivim rečima najavio svoju dobro poznatu i često izvođenu pesmu napisanu na Kosovu 1999, No Bravery: o civilima kao neizbežnim žrtvama sukoba i pogrešnih politika, o ljudima a nikako o teritorijama i vlasti, od Kosova je glatko stigao do globalnog, i prisutni su to primili na pravi način. Štagod stavili između Dž. Blanta i rokenrola, ovakva razlika od V. Jeremića i štetočina iz srpske Skupštine dovoljna je da pevača spase.

Kod Blanta se dosta toga vrti oko (ne samo hita) 1973, pa se tokom raspevane obrade Cuz I Luv You (‘71. prvi veliki hit visokođonske glam grupe Slade), ne tako sitan, zabavan i džeziran kao Džejmi Kalam, ipak otisnuo kroz publiku da bi se na suprotnom kraju sale podigao na maleckoj bini s pijaninom. Krajem prvog sata pomalo se dohvatio i električne gitare, među vrhuncima večeri, naravno, bila je i najbalada You’re Beautiful, a tri numere na bis dopunile su sat i po programa, zaključno sa „surfovanjem“ na pijaninu.