Leteći cirkus kruži iznad Srbije

U Britaniji se nedavno pojavila knjiga (izdanje Oriona, iz Londona) koja konačno dokumentuje prvu (kasnije prerađenu) verziju scenarija jednog od najznačajnijih filmova koji su u toj zemlji kreirani – Brazil Terija Gilijema. Knjiga je zanimljiva zato što baca novo svetlo na okolnosti u vezi sa nastankom ovog filma, i kontroverzi zbog činjenice da je Gilijem jednostavno „izgurao“ svog originalnog koautora scenarija Čarlsa Alversona sa špice filma. Ovaj projekat bi, pored istoričara filma, i te kako trebalo da se tiče i naše kulturne javnosti, s obzirom na to da je nedovoljno poznato da spomenuti Čarls Alverson već godinama živi u Srbiji!

Elem, tokom poslednjih godina, mnogi daroviti ljudi napustili su našu zemlju i pokušali da sreću potraže u inostranstvu. Igrom sudbine, pokazalo se da može da postoji i nešto potpuno drugačije – slučaj čoveka koji je učestvovao u nekim od kultnih projekata u Americi i Britaniji (od uredničkog rada u legendarnom američkom časopisu „Help!“ do pisanja scenarija za filmove montipajtonovca Terija Gilijema), a koji danas živi u selu Parage, u Bačkoj.

Čarls Alverson, rođen je 1935.godine u Los Anđelesu. U avgustu 1969. godine, Alverson je krenuo u posetu svom prijatelju Teriju Gilijemu, takođe poreklom iz Los Anđelesa, koji se malo pre toga doselio u London. „Igrom slučaja, prvi ljudi koje sam uopšte sreo u Britaniji bili su Gilijemovi drugari, članovi otkačene ekipe sa kojom je on radio na nekakvoj novoj seriji koja se zvala Leteći cirkus Montija Pajtona„, priseća se Alverson. Ubrzo je Alverson došao u priliku da u BBC studijima prisustvuje (istorijskim) snimanjima spomenute serije, koja nije samo nešto najoslobođenije, najsumanutije što se ikada pojavilo na televiziji već predstavlja (kako će se tek kasnije utvrditi) verovatno i najznačajnije ostvarenje proizašlo iz tradicije uvrnutog britanskog humora.

Ponesen atmosferom koju je u Britaniji zatekao, Alverson će se u ovoj zemlji nastaniti i živeti sve do 1993. godine. Članovi Monti Pajton ekipe postaće njegovi prijatelji i saradnici – pored već spomenutog Gilijema, najviše će se družiti sa Terijem Džonsom. U kući ovog poslednjeg Alverson je upoznao i svoju buduću suprugu Živanu, Jugoslovenku koja je u domu Džonsovih radila kao bebisiterka. Sudbina je tako ponovo usmerila Alversona u neočekivanom pravcu, i on se 1994. godine nastanjuje u Beogradu, a zatim u Paragama, usred pitome bačke ravnice, u mestu koje je moguće pronaći samo na vrlo detaljnim geografskim kartama…

Već sama činjenica da jedna tako zanimljiva ličnost živi u našoj sredini vredna je svake pažnje – Čarls Alverson je svedok nekih važnih momenata istorije savremenog stripa, rok muzike, žurnalistike, filma i televizije. Njegova karijera počela je već tokom studija krajem pedesetih godina, kada je na Državnom univerzitetu u San Francisku osnovao i uređivao studentski humoristički časopis „Garter“. U listovima ovog tipa često je bilo moguće pročitati vrlo britku satiru zvanične politike ili američke popularne kulture, i to dok je većina „zvaničnih“ publikacija bila prilično uštogljena i suštinski podrepaški orijentisana. Alverson se pokazao kao uspešan urednik, budući da mu je pošlo za rukom da neke od radova iz svog lista proda časopisu „Help!“, magazinu koji je u to vreme bio među najboljim satiričnim publikacijama u Americi. Kada se 1961. godine preselio u Njujork, jedna od urednica (Gloria Steinem) upravo je nameravala da napusti „Help!“, i Alverson je iznenada zatekao sebe na mestu pomoćnika urednika slavnog Harvija Kurcmana! Kurcman (pokretač „Helpa!“) već je u to vreme postao poznat ne samo kao briljantan, inovativan strip autor nego i po tome što je osnovao satirični časopis „Med“, sredinom pedesetih. Pod Kurcmanovim vođstvom, „Med“ je bio strip časopis koji se otvoreno podsmehivao svim trendovskim svetinjama američke kulture – od pomodnih TV spektakala do sveprisutne imperije Volta Diznija; pri tom ne treba zaboraviti da je to bilo vreme najžešćeg konzervativizma u kojem je većina medija zavijala u ružičasto „nacionalne vrednosti“, prećutkujući rasnu segregaciju, antikomunističku paranoju i mnoge druge nevesele činjenice pedesetih. Oko lista „Med“ je, međutim, bila okupljena ekipa mladih strip crtača koji su medij „priče u slikama“ prvi put koristili kako bi na direktan način govorili o svom vremenu, obilato se pri tom oslanjajući na ironiju i crni humor. Nakon dvadeset četvrtog broja, Kurcman je napustio „Med“, kada je i promenjena koncepcija lista: to je postao magazin kakav i danas znamo, manje-više šematizovane koncepcije čija je satirična oštrica ozbiljno otupljena. Kurcmanov „post-Med“ period obeležen je pokretanjem nekoliko časopisa, od kojih je najdugovečniji i najuspešniji bio upravo „Help!“. Jedan od zaštitnih znakova ovog lista bila su gostovanja poznatih glumaca i javnih ličnosti na naslovnicama i u foto-stripovima. Među zadacima koje je Čarls Alverson imao kad se pridružio redakciji bilo je da bira materijale, organizuje kontakte i bira scenografiju za snimanje foto stripova.

Početkom šezdesetih već je počela da se izgrađuje i fanzinska scena povezana sa produkcijom satiričnih časopisa u Americi; fanzini su neprofitne niskotiražne publikacije umnožene tehnikom fotokopije, sito-tiska, šapilografije, i slično. U proleće 1962, Čarls Alverson je dao intervju fanzinu po imenu „Smadž“ (Smudge), gde je o svom izdavaču Džejmsu Vorenu govorio sa dozom kriticizma. Ovaj intervju je bio razlog da Alverson dobije otkaz, što možda može da bude i dokaz da fanzini imaju svoju važnost i uticaj. Alverson je, međutim, čak i nakon što je izgubio mesto urednika nastavio da sarađuje sa Kurcmanom, pa čak i da sarađuje sa listom „Help!“ sve do 1965. godine, kada je časopis ugašen. Među zapamćenim Alversonovim prilozima je i njegov scenario za upečatljiv foto-strip koji je objavljen u ovom časopisu 1963. godine, a koji predstavlja parodiju tada popularne TV serije „Nesalomivi“ (Untouchables). U foto-stripu se u „ulozi“ vođe bande prevejanih proizvođača alkohola pojavljuje tada još nedovoljno poznat Vudi Alen. U to vreme on je tek sticao afirmaciju kao pisac komedija i komičar koji je nastupao u Grinvič Vilidžu, i svakako mu je bilo stalo da dopre do (uglavnom) mlade publike časopisa „Help!“. Među glumcima koji su po prvi put „zaigrali“ u „Help!“ foto stripovima bio je i mladi gost iz Britanije Džon Kliz (u ulozi čoveka koji se zaljubio u Barbi lutku!), koji će nekoliko godina nakon toga da postane vođa Letećeg cirkusa Montija Pajtona. Zahvaljujući Kurcmanovoj politici otkrivanja novih imena, list „Help!“ je i danas poznat po tome što je bio profesionalna publikacija gde su po prvi put objavljivali svoje radove buduće zvezde andergraund stripa, kao Robert Kramb, Gilbert Selton (autor „Braće Frik“), ili Džej Linc. Nakon Čarlsa Alversona, mesto urednika u „Helpu!“ dobio je Teri Gilijem, kasnije poznat kao autor animiranih sekvenci u seriji Leteći cirkus Montija Pajtona, i jedini Amerikanac u ovoj trupi. Gilijem je danas renomirani režiser čiji su filmovi kao Brazil, Vremenski banditi ili Dvanaest majmuna dosegli svetsku slavu. Na kraju, mesto urednika u „Helpu!“, po pozivu samog Kurcmana, bilo je rezervisano za budućeg „oca andergraund stripa“ Roberta Kramba, koji je stigao u Njujork prekasno, baš u momentu kada je list zatvarao svoje kancelarije. Jedno od predmeta interesovanja Alversonovog žurnalističkog rada tokom sezdesetih godina bilo je i rok muzika. Nakon preseljenja u London, a zahvaljujući prijatelju sa univerziteta koji je bio jedan od urednika u poznatom časopisu „Roling Stoun“, Alverson je počeo da sarađuje sa londonskim uredom ovog muzičkog lista. Među intervjuima koje je 1969. godine radio bio je i telefonski razgovor sa Džonom Lenonom, u vreme kada su Bitlsi vratili odlikovanje koje im je kraljica dodelila. Većina Alversonovih članaka za „Roling Stoun“, međutim, imala je zapravo sociološke teme: Amsterdam zahvaćen invazijom hipika, problemi američke armije u Nemačkoj, trgovina hašišem u Maroku…

Druženje sa Terijem Gilijemom (sa kojim je neko vreme i delio stan u Londonu) uvelo je, kao što smo rekli, Alversona u zbivanja povezana sa televizijskim projektom Monti Pajton, za koji je malo ko u početku verovao da može da postane tako uspešan i značajan.

Krajem 1969. Alverson je počeo da posećuje mali londonski studio gde su tek započela snimanja prve serije Letećeg cirkusa Montija Pajtona. Alversonov smeh zabeležen je zajedno sa grohotom ostalih prisutnih na snimanjima, s obzirom na to da je serija (umesto da se koriste tonske beleške smeha, kao što je najčešće bio slučaj) bila usnimljena pred „stvarnom“ publikom od nekih dvesta ili trista ljudi – koji su uglavnom bili prijatelji i rođaci samih članova Monti Pajton trupe, što je atmosferu u studiju činilo vrlo prisnom. Unapred snimljeni delovi programa, intermeca i animirane sekvence, bili su prikazivani na projekcionom platnu.

Prema Alversonovom svedočenju, burni talasi smeha nastajali su u momentima kada je neko od pajtonovaca (najčešće Grem Čepmen) zaboravljao svoj deo teksta, pa je scena morala da se snima nekoliko puta uzastopce. Pošto je publika već bila upućena u „šlagvort“ dotičnog skeča, smeh koji je tada nastajao bio je nešto kao izraz olakšanja. BBC bi, sa svoje strane, među publiku postavljao i jednog „profesionalnog“ glumca, koji je trebalo da u odgovarajućim momentima „zagreje“ publiku ukoliko smeh nije bio dovoljno grohotan.

Nakon snimanja sve se završavalo zajedničkom večerom, na kojoj bi se okupili gledaoci i glumci. Alversonu je bilo zanimljivo da posmatra Gilijema i petoricu Britanaca koje je upoznao kako izvode taj suludi program na sceni. BBC je o ovim emisijama prvobitno razmišljao kao o eksperimentu dodeljenom mladim autorima koji su svi tek nedavno diplomirali na Oksfordu ili Kembridžu. U početku, serija je emitovana u različitim terminima, i bila čak i odlagana kada je nešto važno trebalo da bude prikazano na programu.

Pajtonovci su polako ali sigurno uspeli da steknu status „kult“ TV serije, i da svoje aktivnosti prenesu na Monti Pajton celovečernje filmove, knjige, ploče i tome slično. Sve je to uticalo i da pojedini članovi ekipe počnu da razmišljaju o vlastitim projektima. Producenti su sada prepoznavali njihova imena, i mnoga vrata u industriji bila su im otvorena. Teri Gilijem je 1976. godine pozvao Alversona i ponudio mu da zajedno rade na scenariju za celovečernji film. Osnova na kojoj je scenario izgrađen bila je poema Luisa Kerola – Džabervoki, što je upotrebljeno tek kao maska za jedno alegorijsko viđenje ondašnje (tačerovske) Britanije, koja je predstavljena u obličju srednjovekovne tvrđave. Pokazalo se da su Gilijem i Alverson dobro obavili scenaristički posao, i naredne godine je promovisan film – prvi koji je Gilijem samostalno režirao. Gilijem je Alversonu ponudio saradnju i na filmu koji će – kasnije – biti realizovan kao futurističko-kafkijanski spektakl po imenu Brazil. Pa ipak, ova saradnja nije se uspešno završila – iako su 1979. godine, koristeći sažeti sinopsis i skice koje je Gilijem predložio, zajednički kreirali prvu verziju scenarija od nekih 140 stranica – Gilijem nije bio zadovoljan krajnjim proizvodom. Nakon nekog vremena, Alverson je kontaktirao Gilijema, koji ga je obavestio da je nastavio da radi na projektu sa drugim scenaristima. Nakon toga je Alversonu isplatio određenu svotu kao nadoknadu za njegov rad, uz napomenu da je izbrisao njegovo ime sa liste scenarista. Nova verzija scenarija navodno nije bila zasnovana na 140 stranica koje su Gilijem i Alverson zajednički napisali, već na nešto kraćem predlošku koji je sačinio sam Gilijem. Za dalji razvoj i obradu teksta bili su zaduženi čuveni britanski scenarista Tom Stopard, a zatim i Čarls Mekiun – koji je konačno prilagodio scenario. Ono što je po Alversonovom tvrđenju sporno – jeste da se u konačnoj verziji pojavljuju neki od gegova koje je Alverson kreirao, što ne bi bilo moguće da je Gilijem zaista sastavio zaseban predložak koji je u brojnim verzijama dalje razrađivan. Zahvaljujući ovoj kontroverzi, Čarls Alverson je propustio priliku da bude potpisan kao koautor jednog od najhvaljenijih filmova osamdesetih godina.

Uprkos svemu, Gilijem i Alverson su ostali u prijateljskim odnosima. „Teri je veliki poklonik Nikole Tesle, i već dugo ima ideju o filmu koji bi se bavio Teslinim životom“, kaže Alverson. Inače, u njegov spisateljski rad trebalo bi ubrojati i knjigu zasnovanu na Gilijemovom filmu Vremenski banditi; što je još zanimljivije, Alverson je autor nekoliko novela. Godine 1974. objavio je triler pod nazivom Odbrana, koji je u različitim izdanjima objavljen kod dva izdavača u Britaniji, uz prevode na francuski, italijanski, finski i nemački jezik. Nakon toga, usledile su dve krimi-humoreske, nekoliko dečjih knjiga, kao i roman Leto huligana, koji je objavio renomirani izdavač Pingvin Buks, 1989. godine. Tokom poslednjih godina, inače, Čarlsa Alversona možete sresti na drumovima u Bačkoj, gde vozi auto kupljen od starog prijatelja Terija Džonsa…