O mrtvim piscima i njihovim pisanijama najlakše je štogod reći, to je valjda jasno. Pogotovo o onima iz kategorije „odavno mrtvih“. Tu nema ni dugovanja, ni potraživanja, trange-frange menjaže tipa ja ću vama dati pola, a vi meni dajte celo, ni ko će kome ako neće svoj svome, ne daj se generacijo i sličnih aranžmana, koji obeležavaju živorodno knjižestvo. Tada se čak i imena zaborave, ponekad i nazivi dela, sve lično, odveć lično, i sve ljudsko, suviše ljudsko, i ostaju samo rečenice, osećanja, namere, promašaji i nedomašaji. Sve su ovo opšta mesta o kojima ne treba trošiti previše reči.
Dejan Nebrigić je mrtav, već dosta dugo, možda i duže no što se može zaključiti kada se čovek priseti datuma njegovog ubistva. Smrt je ugravirana gotovo kao kôd i u rečenice njegovog (para)romana Paris–New York, ona postoji već tu, kao više nego snažan predosećaj, strah od ljudima imanentnog zla, samoće i nedostatka pomoći, od vremena koje, naravno, prolazi, gubitka prijatelja, razumevanja i saosećanja, prepuštanja jedinoj mogućoj sudbini, tako očito tragičnoj, predosećaj predstavljen ponekad toliko sugestivno da čoveka podiđe jeza. Ko god zna kako je Dejan okončao svoj život mora biti užasnut kada dođe do mesta u ovom (para)romanu na kom, usred razmišljanja o la morte bella, kaže kako veruje da će njegove poslednje reči biti U pomoć! Ne mogu da dišem!
No, fakat da se radi o mrtvom piscu ne čini, u ovom slučaju, pisanje o njegovom (para)romanu Pariz–New York lakšim. Ne zbog onih papazjanija tipa „njegovo delo živi večno u glavama i srcima prijatelja“, mada je upravo to bio način na koji je ovaj rukopis donedavno bitisao, bezuspešno pokušavajući da od raznoraznih izdavačkih kuća dobije pravo na javni život. To pravo dobio je tek nedavno, zahvaljujući etiketama Rende i Link i njihovoj ediciji Kontrabunt, kojoj je Nebrigićev (para)roman prvo pojavljivanje na književnoj sceni. Pomenuta edicija, kako u pogovoru ovog romana kaže jedan od njenih urednika Dušan Maljković, ima nameru da rasvetljava književne ekscese, što, opet po Maljkoviću, Nebrigićev roman svakako jeste, specifičan društveno–angažovan performativ. U tom smislu svako pisanje o ovoj knjizi zahteva osvrt na kontekst njenog nastanka i objavljivanja, mada bi se o Maljkovićevom određenju ove knjige kao ekscesa moglo polemisati. Jer, Paris-New York je eksces jedino zbog toga što se pojavljuje kao prvi čisti gej roman u jednom društvu izrazito patrijarhalnom, nemodernom, opresivno mačističkom i zatvorenom, te po prirodi stvari provocira. U nekoj drugoj sredini, u nekom drugom, budućem, za sada ipak nemogućem trenutku demokratizacije i liberalizacije srpskog društva, ovo bi bio samo relativno neuspešan pokušaj pisanja romana, jedan od mnogih produkata gej kulture. U ovoj sredini, danas, ova knjiga je događaj, društveno angažovani performativ, eksces, jer je prvi izdanak jedne specifične supknjiževnosti i supkulture dugo klijajuće na ovim prostorima, ne toliko kao autohtone književne i kulturne scene, već inkorporirane u celinu ovdašnjih alternativnih i mejnstrim kulturnih gibanja, pružajući značajan doprinos, da bi se, eto, pre svih ovom knjigom, izborila za samostalan glas.
Unutar sebe, ovaj je tekst daleko od svega ekscesnog. Jer, radi se o naglašeno (ponekad i prenaglašeno) intimističkoj prozi, na granici esejistike i dnevnika, delimično i putopisa, koja je, što se dâ zaključiti iz samog teksta, nastala organizovanjem beležaka sa dva putovanja, u Pariz i Njujork, prozi koja bi se samo uslovno, vrlo uslovno mogla nazvati romanom, pogotovo romanom toka svesti. Sve to više deluje kao niz manje ili više povezanih i uklapajućih asocijacija, digresija, opservacija. Utisci, slike, misli bespoštedno se rasipaju, da bi tekst ostvario kakvo-takvo jedinstvo tek u trećem delu, kada ono dubinsko, do tada prikrivano, izbija na površinu. Spoljni glamur i lebdenje na talasima velikog sveta samo su debeo sloj šminke na površini još jedne, ali posebne priče o promašenosti pojedinca/generacije/naroda.
Ono što čini suštinu tragike ovog dela nije samo sudbinska vezanost junaka pripovedača za konkretan prostor u konkretnom, tragičnom istorijskom i političkom, odnosno pseudoistorijskom i pseudopolitičkom vremenu. To bi bilo suviše jednostavno i tada bi i neko rešenje bilo moguće pronaći: ostati u Njujorku, ostati u Parizu, ostati ma gde. Problem identiteta, suštinski problem, nije u osuđenosti i vezanosti za pogrešan, koliko za nemoguć identitet: Austro-Ugarska i njena kultura, jedna generacija i jedna umetnost koje više ne postoje, kao ni počivša imperija, ako su ikada i imale šansu. Ono što postoji to su patrljci jednog, nikada uspostavljenog života, ljubav i projekcije, za koje se junak očajnički drži, pokušavajući da spase bilo šta od prošlosti, od sebe. Uporedna analiza Njujorka i Pariza, dva kulturna modela i dva načina života, nasuprot tek nagoveštenom mraku „rodne grude“, koja čeka neminovnošću i hladnoćom slična grobu, samo je mizanscen za ovu, centralnu priču. Priča o gradovima i civilizacijama uliva se u priču o ljubavi, kao što se često cinične i odveć racionalne opservacije iz prva dva dela pretaču u potpunu otvorenost epistola kojima se knjiga okončava.
