Kupus sa čipovima

Pre tridesetak godina „Ilustrovana politika“ u rubričici za popularnu muziku donela je fotku dvojice kosijanera, a u proširenom potpisu javila da Ralf i Florijan koriste ton-generator, sekvencer, ring-modulator i sl. Tako sam ja saznao za Kraftwerk (dalje: KW). Ubrzo, čak i pre nego su njihove ploče izlazile u Jugoslaviji, postali su dosadni ko zubobolja pa danas vuku ključno pitanje: Zar je tri godine eksperimentisanja (ili avangarde?) opravdanje za tri decenije daveža?

Ovaj događaj lagano je i nesvesno pripreman još otkako je na koncertima počelo da svetluca više telefonskih displejeva nego plamičaka. Vertikala od hipija kroz novotalasnu publiku (tada se i KW behu prenuli) do najmlađih koji su ih učili preko brojnih semplova, to je osa dugovečne popularnosti KW-a kao preteče tehno-popa i mehanik-plesne muzike. Iako su se za razliku od svojih ispisnika Tangerine Dream uspešno formatirali za tržište, KW teško mogu sabrati pesama dovoljno za Najbolje od… a tevtonskom sterilizacijom pobrinuli su se da ni slučajno ne odašilju podsticajne ritmove. O originalnosti kraut roka da i ne govorimo…

Ne ostavivši na miru svoj koncept isteran do savršenstva/besmisla, KW su se iz bezbrižnog sredovečnog dremeža vratili megadosadnim Tour de France Soundtracks (EMI 2003), odlično zamišljenim – povodom jubileja ove velike biciklističke trke (inače omiljenog sporta članova KW-a) ali ostvarenim kao dokaz za zlobno uopštavanje minimalizam = monotonija. Tour… je i okosnica njihove prošloprolećne svetske turneje Minimum–Maximum i istoimenog dvostrukog koncertnog CD/DVD-a (EMI) zvanično objavljenog svega nedelju dana pre gostovanja u Beogradu. Kao što su na albumu snimci i iz tranzicionih prestonica (uključujući Ljubljanu), nastavljena tura sada se skroz probila kroz Balkan.

Ako ćemo pravo, i koncert i živi album KW-a apsurdni su sami po sebi, automatizovani/istovetni do samoukidanja, te sam stoga uživao prateći kako reaguju oni koji su ulaznice platili pa će valjda i morati da se vesele. Najzad, prolećno veče doprinelo je da u srcu glavnog grada na gotovo popunjenom malom stadionu Tašmajdan preko 10.000 duša bude prijatno suočeno s tehnološkom predstavom kakva više priliči sajmu opreme, ali je svejedno retko viđana ovde. Program KW-a može se iscrpno opisati kao presek sirotinjskog Laibacha u poslednjih 15 godina (otkako su „totalitarnu domovinu“ ostavili zarad estrade) i nastupa Residentsa pre dve decenije. Ili, ako vam je bliže: R.E.M. su nam u januaru pokazali beskrajno bolji lajt šou i scenske projekcije, a Massive Attack leta 2003. (doduše, samo u Zagrebu a ne i kasnije na EXIT-u) zaista modernu kompjutersku grafiku kao kulise.

Uz glas žabe za potkivanje ova četiri tipično maštovita (!) Nemca izvodili su ambijentalnu muziku iz radnje elektronskih klavijatura, kako bi to obavio i prosečan demonstrator instrumenata. Svi zvuci i efekti, animacije i projekcije zapravo su generisani dvadesetak godina starom tehnologijom, čineći KW retro atrakcijom. Njihovi oduvek minimalizovani tekstovi (sa najoskudnijim evro-IT-rečnikom dostupni su svakome, kao i „muzičke“ fraze dovoljno trome i ponavljane da svi razumeju. Ukratko, stadionski rok u najgoroj ispraznoj verziji za koju je čak i Pavaroti poletan kreativac.

Šačica sviračkih dodataka gubila se u tragičnoj jalovosti i samo produžavala numere, ono nekoliko lepih pesmica s iole osećanja (Neon Lights, Model) praćene su najslabijim ilustracijama, a elektropionir Autobahn nosio tek daleki odsjaj herojskog osvajanja novog i laički muzikalnog. Mlak odziv publike uskovitlao bi se oko malo efektnije prezentacije (Radioactivity, s mini-porukama da se čovek eto zamisli), prepoznatljive melodijske linijice i naravno zbog Trans–Europe Express, velikog hita 1977. Posle sat i po i zavesa je radila svoje, došlo doba za biseve, pa su na drugom demonstrirali i bez ruku, tj. Robots s razigranim krojačkim lutkama. Nema šta, vrhunski koncept, ali ko i svaki koncept bez dovoljno ubedljivog/živog izvođenja – jednom zanimljivo, posle bajat vic.

KW su dočekali digitalno doba, i ostali na istom mestu. Modernizam u pop muzici, bar onoj komercijalnoj – baš zbog estradnog zakrivljenja – obično kasni i do pola veka za modernom u drugim vidovima stvaralaštva. No dobro je da su KW gostovali u Beogradu, kako bi publika smanjila svoj zaostatak za svetskim zbivanjima u toj oblasti. Prikladno je da je koncert sponzorisao operater mobilne telefonije – najzad sve funkcije ostaju uključene – a ne diler računara. Jer, da ’prostite na stručnom izrazu, da je penetracija interneta ovde veća, mnogi bi na sajtu kraftwerk.com i kod kuće overili bar 60 odsto ovog koncertnog programa. Ovako, šišali su ih natprosečno/sumnjivo snabdeveni tapkaroši pa je od početnih 600 dinara cena jako brzo udvostručena, i još je porasla.

Ipak, ehm, KW su bili dobro navežbani. Ko im samo dade (muziku na) struju?!