Ako ikada bude napisan priručnik „I vi možete osvojiti Oskara“ saveti u poglavlju „Glavna muška uloga“ mogli bi otprilike ovako da glase: 1. Izgledajte emotivno, ali ne menjajte izraz lica, recimo kao da ste se napeli da… o nečemu razmislite. 2. Morate obavezno da imate nekakvu traumu, poželjno je da bude vezana za patnju dece. 3. Probajte da bar jednom zaplačete. 4. Morate navući neki porok koji ćete kasnije da pobedite, alkoholizam je najbezbednije rešenje. 5. Teturajte se okolo što više. 6. Govorite što gluplje poetične replike koje ponekom moronu mogu da zvuče filozofski. 7. Zatim otiđite među nekakve divljake. Sprijateljite se sa lokalnim poglavicom, navucite njihovu nošnju, zaskočite (izvinite na izrazu, ali ovo je bitno) neku snajku iz sela, sprijateljite se sa dečicom i počnite da mrndžate na njihovom jeziku. Da jeste, glupo je, ali ako je pomoglo Kevinu Kostneru zamislite šta može da učini za vas… Još odavno je Tom Kruz prestao da bude glumac i dao sebi full time job bivanja Tomom Kruzom, ali ako neko može jedan osrednji film dobro da proda i još se ogrebe za neku nagradicu, onda je to naš junak.
Tvorci ove pseudoepske, kostimirane, akcione avanture, jako su se trudili da svoj film zakite odrednicom „prema isitinitom događaju“. Diskutabilno je da li se to može smisleno tvrditi za ovaj film. Događaj na kome zasniva svoju istinitost jeste pobuna samuraja iz 1877. Lik odmetnutog samurajskog vođe Kacumotoa zasnovan je na Saigu Takamoriju, ministru unutrašnjih poslova, koji se pobunio protiv cara (Crna Ovca) i proveo četiri godine u egzilu trenirajući sopstvenu paravojnu formaciju samo da bi poginuo u pomenutoj pobuni. Lik koji igra Tom Kruz nema svoj istorijski pandan, mada postoje neke sličnosti sa likom kapetana Leroja Lansinga Džejnsa, koji je u to vreme i sam pustolovio po Japanu i stekao nadimak „Američki samuraj“. Sve ostalo je, pogrešno je reći izmišljeno, sve ostalo je simplifikovano. Pojednostavljivanje je osnovno idejno načelo ovog celuloidnog postignuća. Dakle, jedna opsežna debilizacija istorije, a ne kreativno laganje radi uzbudljivije priče. To, potpuno neumereno, svođenje likova na uniformne polove, gde su dobri momci previše dobri a loši tako nemaštovito, banalno, zaglupljujuće, tako holivudski loši, čini da ovaj film od jednog potencijalno snažnog i uzbudljivog epskog spektakla padne u kostimiranu melodramu sa mačevanjem, prilagođenu ispodprosečno inteligentnom gledaocu koji je jedva nekako izbegao specijalno odeljenje u osnovnoj školi.
U svrhe ovakvog ideološkog pozicioniranja neprestano se insistira na nategnutim a često i nesuvislim objašnjenjima. Besomučno se ponavlja paralela između severnoameričkih Indijanaca i samuraja koja uopšte ne stoji. Indijanci su brutalno etnički očišćeni i proterani sa svojih teritorija dok su samuraji bili povlašćena klasa ratnika koji su se pobunili tek kada su, zbog istorijskih okolnosti, izgubili svoje privilegije i carske stipendije. Prikaz samuraja kao bezgrešnih monaha koji pišu poeziju i bave se baletskim vežbama sa drvenim mačem, ne samo da ne odgovara istini (pogledajte bilo koji Kurosavin film o samurajima ili Gohatto Nagisa Ošimoa) već ih čini beživotnim junacima iz crtaća za decu. Izostaje onaj duboki moralni konflikt jednog herojskog sveta u nestajanju. Umesto toga, završna i odsudna bitka je, navodno, poruka caru da ne prihvati nekakav poslovni ugovor sa Amerikom? Ma nemoj.
Šta nam nakon ovoga ostaje? Jedan turistički film koji služi da pogledu američkog gledaoca izloži jednu digested verziju neke egzotične vukojebine. Bioskopski ekvivalent onome za šta je kod nas zadužena institucija zvana kulturno–umetničko društvo – jedna folklorna razglednica iz drevnog Japana. Kao što to biva u takvim predstavama sve je savršeno naslikano, od oklopa, kimona, arhitekture, ma svaki list trave stoji na svom mestu, sve je šarenije, bolje, japanskije od Japana, tradicionalnije od tradicije – naravno, još jedna nakinđurena laž. Ovaj vizuelni dopunjen je i mentalnim turizmom. Tom Kruz san se upoznaje sa životom i običajima samuraja. Dakle, jedna potpuna antropološka tura kroz glavu nekih tamo zanimljivih divljaka. U tu svrhu vode se razgovori na temu savršenog pupoljka i sličnim temama o kojima bolje da ne počinjem.
Na kraju, red je da se kaže i nešto lepo. Film je savršeno snimljen, solidno režiran i ume da uvuče u radnju. Glavni kvalitet su svakako scene borbi koje deluju mnogo uverljivije od bitke nacrtanih vojski kompjuterskih čudovišta koje smo gledali u Povratku Kralja. Ako ni zbog čega drugog, zbog toga ga vredi pogledati. U okviru oganičenja koja je, iz nepoznatih razloga, samom sebi nametnuo, ovaj film i nije toliko loš koliko se nameće utisak da je mogao biti mnogo, mnogo bolji.
