Krvava čajanka

Podnaslov predstave Priča o čaju Dah teatra je sasvim adekvatan: reč je, zaista, samo o „varijacijama na temu Tri sestre„. Iz Čehovljeve drame se, pored nekoliko kraćih delova teksta, uzima samo osnovni motiv – čežnja junakinja da otputuju za Moskvu. Ovaj motiv se, zatim, misaono proširuje i usložnjava, pa tako ideja putovanja poprima nove i raznovrsne konotacije: od povezivanja različitih civilizacija do kolektivnog prisećanja na zločine.

Motiv povezivanja civilizacija pomera naše interesovanje s podnaslova na naslov. Predstava Priča o čaju počinje kao vrlo razdragan i razigran „salonski ritual“ služenja i ispijanja čaja: tri glumice, obučene u kostime iz Čehovljeve epohe, sipaju čaj, zveckaju porcelanskim i staklenim šoljicama, raznose ga i dele gledaocima. Pri tome, govore tekst iz Knjige o čaju Kakuza Okakure o poreklu ovog napitka i istoriji njegovog širenja i prihvatanja u drugim civilizacijama. Ovaj uvodni prizor, dakle, povezuje ruski salonski ambijent XIX veka s tipičnim čajnim seansama – ambijent iz koga potiču junakinje drame izabrane za polazište projekta – sa spomenutom idejom putovanja, takođe proisteklom iz drame Tri sestre. Putovanje je ovde, kao što je već rečeno, oblik povezivanja civilizacija: čaj je bio jedan od najvažnijih trgovinskih artikala pre nekoliko vekova, prošao je dug put od rodne Azije do Severne Amerike, gde je, u Bostonu, čak bio i povod jednog političkog sukoba.

Politički sukob! Ovaj bizaran podatak iz „istorije čaja“ možemo, krajnje slobodno, da doživimo kao prvi, blagi i usputni nagoveštaj jedne opšte promene atmosfere koja će uskoro nastupiti. Još nekoliko prizora protiče u atmosferi „ruske idile“ – veoma poetična i metaforična scena klizanja na ledu – da bi zatim, jedan po jedan, počeli da se plasiraju tekstualni materijali i scenski motivi s uznemirujućim prizvukom. Prvo nam se iz novina pročita monstruozno priznanje optuženog za ubistvo premijera Srbije, a zatim se uvodi i scenski razmaštava još jedan motiv koji univerzalnu ideju putovanja pretvara u konkretno putovanje u naše kolektivne i mučne uspomene, one koje rado zaboravljamo.

Središnje mesto među tim bolnim uspomenama zauzima prisećanje na odvođenje iz voza na stanici Štrpce, a onda i egzekuciju, 19 naših građana muslimanske nacionalnosti, koje se zbilo pre više od deset godina. U ovom motivu sustiču se, kao u žižnoj tački, svi aspekti globalne metafore putovanja u ovoj predstavi: tri sestre žele da (vozom) otputuju u grad svojih nada i iluzija, smrt je prekinula putovanje vozom grupe ljudi „krivih“ samo zato što su bili druge vere, prisećanje na neoplakani zločin je kolektivno bolno putovanje. Ovaj scenski prizor, možemo ga nazvati i središnjim, rediteljka Dijana Milošević i njeni saradnici postavili su na veoma snažan i metaforičan način. Likovnu osnovu tog prizora (scenografija Neše Paripovića) grade dve široke paralelne pruge na podu, dopola obojene u crveno; ovu scensku metaforu možemo čitati, krajnje slobodno, kao – krvave šine.

Kobno putovanje vozom prikazano je tako što glumica hoda po dvama kovčezima, koje neprekidno prenose jedan ispred drugog da bi se ostvario kontinuitet pravolinijskog kretanja (po šinama), a onda, u jednom trenutku, kovčeg ne stigne, noga ostaje da lebdi u vazduhu, ambis se otvara i… smrt širom otvara ruke. Na čehovljevsku haljinu žene koja je zakoračila u smrt, pribadaju se, s nekakvim ritualnim spokojem i posvećenošću, imena svih devetnaestoro pobijenih ljudi… Predstava koja je počela kao veseli građanski ritual ispijanja čaja, završava se kao potresni, pradrevni ritual oplakivanja mrtvih. Krug se definitvno zatvara kada se gledaocima, opet u potpunom miru, u šolje s čajem stavljaju minijaturne sveće: prijatni napitak postaje kandilo, radosna čajanka, na kojoj se planira put za Moskvu, postaje pomen onima čiji je životni put surovo i nasilno prekinut u nekoj balkanskoj zabiti zvanoj Štrpci.

Prethodna analiza je pokušaj kritičareve rekonstrukcije – verovatno i dosta lične – jednog zahtevnog i složenog umetničkog koncepta, s izoštrenim etičkim implikacijama. Taj koncept razvijao se u tesnoj saradnji rediteljke Dijane Milošević i izvođača Jugoslava Hadžića, Aleksandre Jelić, Sanje Krsmanović-Tasić i Maje Mitić, a putem radioničarskog procesa rada karakterističnog za Dah teatar. Pored slika koje su bile bitne za ovu analizu, projakat Priča o čaju sadrži još dosta metaforičnih, poetičnih, minimalistički stilizovanih, ritualizovanih i izrazito asocijativnih scena. Sve zajedno, one grade celinu zaokruženu s dva spomenuta scenska rituala (čajanka i pomen), ali to, međutim, ne znači da ne postoji ništa što bi narušavalo strukturu predstave. Pre svega drugog, rediteljka nije uspela da pronađe jasnu dramsku i scensku funkciju za jedini muški lik (a Jugoslav Hadžić je bio i izvođački neubedljiv u scenama sa tekstom). Takođe, čini se da je bilo potrebno čvršće utemeljnje za povezivanje dva glavna motiva predstave: nikada ostvarenog putovanja tri sestre i nikada dovršenog putovanja devetnaestoro muslimana… Ove primedbe se, ipak, povlače pred veoma promišljenim konceptom predstave, njenim suptilnim jezikom i, posebno, beskompromisnim etičkim stavom.