Kroz trnje do zvezda

Pop muzika je oblast puna mitova i gromopucatelnih proglašavanja za „najboljeg ovog“ i „najboljeg onog“ – tu su i melodije koje obavezno neko naziva „večnim“, gitarski rifovi koji diraju kritičara pravo u srce, da i ne govorimo o bombastičnim epitetima koje su u stanju da smisle tabloidska piskarala diljem planete kada govore o „zvezdama“… Kada se pojavi neko ko sve to posmatra sa ironijom, i krene da u okvirima popularnih medija stvara nešto „potpuno drugačije“, dakle da pliva nasuprot struji, verovatno je da će naleteti na zid ignorancije, možda čak i besa. Upravo je tome nalikovala reakcija na grupu The Residents – postava je osnovana krajem šezdesetih, i do dana današnjeg je uspela da sačuva tajnu identiteta članova grupe, krijući svoja lica iza bizarnih maski. Njihov „proboj“ na margine svetske scene desio se u drugoj polovini sedamdesetih, kada su na svojoj strani imali tek šačicu poklonika… Dobro se sećam ovog perioda, s obzirom na to da sam još kao srednjoškolac i nadobudni „izdavač“ fanzina „Kreten“ objavio kratak razgovor nastao 1979. godine, u kojem bubnjar Chris Cutler, „specijalno za jugoslovensku publiku“, govori o svojoj saradnji sa grupom The Residents… U svakom slučaju, Residentsi su bili avangardna postava koja je bila toliko različita od svega što je postojalo na sceni, da isprva nisu nailazili na razumevanje čak ni „progresivne“ britanske muzičke štampe, koja je u to vreme ratovala na drugom „frontu“, nastojeći da odbrani nasleđe panka i novog talasa od konzervativnih zahteva industrije. U periodu koji je usledio ova ekipa je imala svojih uspona i padova – danas će ih malo ko nazvati „avangardnom“, možda pre „kult grupom“, valjda zato što nikada nisu pucali na komercijalni proboj koji bi ih učinio delom šou-biznis mašine.

Međutim, tokom oktobra meseca u Njujorku je održana retrospektiva The Residents video-radova, i to u prestižnoj instituciji kakva je Muzej moderne umetnosti (MoMA). To je svakako važan datum, ne samo za grupu već i za vrednovanje popularne kulture uopšte (tačnije popularne–ali–ezoterične kulture, ako to tako možemo nazvati). Na retrospektivi su bili prikazani video-materijali koje je grupa realizovala, počev od nikad dovršenog filma Vileness Fats, čije je snimanje započeto 1972, i prekinuto 1976, sve do najnovijih filmova prvi put prikazanih na samoj retrospektivi u Njujorku. Inače, zanimljivo je da su četiri The Residents video-zapisa već bila uvrštena u stalnu kolekciju MoMA još početkom osamdesetih. Bilo je to u vreme objavljivanja famoznog izdanja Commercial Album, koje se sastoji od četrdeset jednominutnih pesama, nakon čega je grupa zahvaljujući maloj medijskoj diverziji uspela da svoju iščašenu muziku plasira na mejnstrim mediju. Naime, na najkomercijalnijoj muzičkoj stanici u San Francisku grupa je zakupila jednominutne termine (namenjene radijskim reklamama) i tako tokom tri dana uspela da emituje celokupan sadržaj albuma, na zaprepašćenje slušalaca naviknutih na tvrdu komercijalu. Čitava epizoda je došla čak i do časopisa „Billboard“, kojem u normalnim okolnostima ne bi na pamet palo da se bavi muzikom nekakvih čudaka. Ipak, četiri muzička spota nastala u to vreme ponovo su (gotovo slučajno) uplovila u glavnotokovske vode kada je novopokrenuta stanica MTV krenula da je vrti, i to iz jednostavnog razloga što produkcija „komercijalnih“ video-spotova još nije bila ni formirana, pa je u tom prostoru bilo mesta za „eksperimente“.

Interesantno bi bilo razmotriti može li oktobarska retrospektiva u MoMA uticati na to da se elitnim institucijama približe neobični projekti koji izmiču klasifikaciji, kao što su Residentsi, i da li je zamislivo da se nešto slično dogodi i u sredini kao što je naša? Poseban razlog za ovakvu zapitanost je što su Residentsi (u saradnji sa Barbarom London iz MoMA) u svoj program uvrstili i video-radove izabrane od materijala koji su bili postavljeni na YouTubeu, internet portalu kojem svako može da se priključi i pošalje svoj rad, a posetioci biraju najbolja ostvarenja glasanjem. The Residents su pozvali sve zainteresovane da kreiraju video-ilustraciju za njihov audio-snimak koji će biti deo albuma nazvanog The River of Crime, i – nakon uže selekcije koju je najpre načinio predstavnik Residentsa, u ljutoj konkurenciji, među svega šest odabranih našao se i rad Vladimira Ristića, koji deluje u okviru tima Veber Veber. Kao što je „Vreme“ svojevremeno pisalo, Veber Veber su već sarađivali sa Residentsima kreirajući jedan od video-spotova na izvanrednom The Commercial DVD izdanju iz 2004. Dizajnersku grupu čine Vladimir Ristić, koji od 1988. godine živi u Ljubljani, i njegov brat Bojan, nastanjen u rodnom im Knjaževcu. Ono što intrigira je da ne samo što su Veber Veber nepoznati ovdašnjoj video-art sceni, već ni grupa Koda (ponekad nazvana i Kodagain), sa kojom sarađuju i koja već dvadeset godina funkcioniše u istočnosrbijanskoj varošici, nikada nije uspela da objavi čak ni CD izdanje! Inače, Vladimir Ristić je jedan od autora koji su istaknuti u članku nedavno objavljenom u uglednom „Wall Street Journal“, spominjući deo Residents retrospektive dobijen putem YouTube portala kao deo jedne šire tendencije – nedavno je i jedna njujorška galerija organizovala izložbu foto portreta pristiglih na Flickr, otvoreni internet portal koji služi za razmenu fotografija.

„Kada sam pozvan da kreiram ovaj video, rok je bio kratak, pa je izrada trajala svega tri nedelje i sve je snimljeno u mom stanu u Ljubljani“, izjavio je za naš list Ristić. „Ovog puta, grupa The Residents radi na albumu koji će biti u stilu radio-drama četrdesetih godina, a video koji sam snimio inspirisan je pričom o Toni Jo Henry, jedinoj ženi u američkoj državi Luizijana koja je završila na električnoj stolici. Nisam mogao da prisustvujem retrospektivi u Njujorku, ali sam pre dve godine boravio u San Francisku povodom objavljivanja DVD izdanja. Tada sam se upoznao sa članovima grupe, koji su se sećali nastupa u Beogradu, prvo po beskrajno dugom aplauzu na kraju koncerta, a zatim i po saopštenju DSS-a, koje je u njihovom nastupu prepoznalo nekakve sataničke elemente… Za utehu, rekli su da to nije bilo baš nešto posebno novo, jer su u svojoj karijeri već doživljavali slične stvari od konzervativnih političara“…