Kroz prašumu i zatim pustinju

Svaki tekst ove vrste je pomalo meditacija o stripu. Kada bih pisao esej o Podzemnoj carici, on bio bi verovatno gust, sumračan, opskurne atmosfere. Kakav bi mogao da bude esej o Grobu u prašumi? Roland Barthes je tvrdio da, ako želite pisati o ludilu, morate delimično zahvatiti u samo ludilo. Takođe, tekst o nečemu što je živo mora i sam biti živ, mora poprimiti deo svojstava života o kome govori, a život je delo koje se ponovo rađa pri svakom novom čitanju, sem ako nije kulturološko mrtvorođenče koje su pregazili vreme, naše sadašnje čitalačke i interpretativne mogućnosti, naša strpljenja i nestrpljenja, poverenja i nepoverenja u ponovni susret.

Kritičarska nevolja sa Maurovićevim stripovima je da oni s protokom vremena postaju sve življi i žešći. Stari Mačak Andrija se u svom delu ne smiruje nego pulsira, divlja i mahnita – upravo onako kao što je mladi Andrija činio pri svojim teškim pijankama i bahanalijama, a stari Andrija mažući se petrolejom i crtajući porno stripove, sanjajući i prizivajući kataklizmu, kraj celog sveta. Tako definitivan kraj da neće ostaviti mogućnost Mauroviću da se ponovo rodi: „I ne daj Bože da se više inkarniram. Dosta je bilo. Pusti da me nema. Da lebdim u ništa.“ (Ive Šimat Banov, Andrija Maurović ili sva čuda devete umjetnosti, „Vijenac“ br. 184, Zagreb, 22. 3. 2001). Majstor je pogrešio samo u jednom, ostavio je iza sebe stripove u kojima se stalno inkarnira.

DRUGI PROSTOR: Dakle, kakav će biti esej o Grobu u prašumi? Teško je reći, tek sam završio prva dva pasusa. Šalu na stranu, tekstove ne pišem hronološki nego se krećem poput krtice, prokopavam otvore da bih onjušio svež vazduh, pa se opet vraćam u lavirinte krtičnjaka. U svakom slučaju, tekst bi morao da bude drugačiji od onog zamišljenog o Podzemnoj carici jer, zaista, ova dva stripa imaju drugačije otkucaje srca, ne pulsira krv istog ritma u njihovim venama. U ova dva stripa drugačiji se prostor pred nama širi. A strip je uvek prostor, zar niste to osetili svojim čitalačkim plućima? Ponekad je stripski prostor skučen, sumračan i klaustrofobičan, kao u Podzemnoj carici, ili kao u Prvim ljudima na Mjesecu Waltera i Norberta Neugebauera. Drugačiju vrstu prostora osetićemo kada Maurović krene u jednom drugačijem, sasvim suprotnom pravcu, kada otvori jednu potpuno drugu dimenziju, kada pred nama blesnu široki i pomalo apstraktni prostori kakve ćemo sresti trideset-četrdeset godina kasnije kod zrelog Huga Pratta.

Velika je stilizacijska razlika između Podzemne carice, Zlatarevog zlata i, recimo, Marte i medvjeda, s jedne strane, i Groba u prašumi, s druge. Punoća crteža, realizam, bliskost ekspresionističkom filmu, naglašenost crnoće i gustine u atmosferi jedan su pol u magnetskom polju Andrije Maurovića. Od ove stilizacijske mogućnosti ponajviše se udaljava redukcija crteža, iskorak prema apstraktnijim elementima govora stripa, fascinantna uloga beline koja povremeno odnosi prevagu nad crnom u chiaroscuro igri Groba u prašumi.

Na polovini ovog dugačkog puta koji deli realističku stilizaciju (i veru u nju) od apstrakcije (i vere u nju), nalazimo inače najzrelije radove Maurovićevog stripskog idioma, dva kraljevska ciklusa vesterna. Kao da je veliki majstor pronašao svoj vrhunac artikulacije baš tu, na razmeđi između realizma i redukcije. S jakom konturnom linijom i tri nijanse rastera (polutonova) Majstor je pronašao svoj univerzum. Vasa Pavković će u monografiji Ken Parker („Vidici“, Beograd, 1990), navodeći neke od najvažnijih karika u vestern paradigmi svetskog stripa, s pravom reći da će nekom čitaocu Maurovićev Stari Mačak značiti više nego sve ostale karike u paradigmi. A karike jesu impozantne: Cisko Kid, Džeri Spring, Larigan, Bluberi, Ken Parker, zatim Komanča, Džonatan Kartland, Talični Tom, Koko Bill…

Pojednostavljenje crteža do genijalne skicuoznosti, kakvo ćemo pronaći u prizorima Groba u prašumi, jeste ono do koga je Ivo Milazzo, crtač Kena Parkera, velikog postmodernog epa u vesternu, došao tek osamdesetih godina. Da je zaista tako, videćemo ponovo čitajući jedan od najvećih dometa ovog Milazzovog i Beradijevog serijala, Lovčevu Lili iz 1979. Ona svakako još ne pripada periodu Milazzove naglašenije stilizacije. Linijski, prozračni crtež Groba u prašumi, kombinovan s „masnim“ naslagama crnih površina, omogućio je savršenu akcentuaciju afričke beline. Igra svetlosti i tame postaće igrom jedne drugačije vrste nego u Maurovićevim vesternima. Kada zatvorimo oči, ili kada zatvorimo korice Groba u prašumi, ono što nam ostaje kao mentalna slika nije tama. Dominantni vizuelni utisak Groba u prašumi je belina. Samo zbog toga imam utisak da ovaj strip bolje funkcioniše bez rastera, za razliku od većine Maurovićevih stripova. To je potrebno da bi se lakše otkrila nova dimenzija u njegovom crtačkom talentu – naglašena stilizacija, majstorstvo redukcije.

U Grobu u prašumi Maurović je manje no obično koristio krupni i subjektivni plan kao pripovedačko sredstvo. Zašto? Teško je dati odgovor na ovo pitanje, ali jedan od mogućih razloga ja da mu je to diktirao sam scenario. U ovom stripu nema jakih a složenih likova kao što su Dan, Stari Mačak ili Crni Jahač. Nema naglašene personalizacije u Grobu u prašumi, likovi su nekako potisnuti u pozadinu distanciranom putopisnom tehnikom, koja je korišćena umesto intimnosti sećanja. Razvoj karaktera izostaje, a braća Seljan, gurnuta u prednji plan, postaju arhetipske, pomalo porcelanske figure, bez mnogo psiholoških valera i složenosti. Sa drugačijim naočarima, onima koje nam dozvoljavaju postkolonijalno čitanje, videćemo istraživačke poduhvate braće Seljan u nešto drugačijem svetlu. Umesto romantičnih neustrašivih istraživača, naći ćemo u njima i dimenziju plaćenika, vojnih instruktora afričkih diktatora. No, a šta ćemo sa savremenom ulogom development aida, sa ekspertima za pomoć u razvoju ovoga i onoga, koječega po svetu? Gde se oni smeštaju između kraljevskih najamnika iz romantičnih vremena kralja Artura i savremenih plaćenika rata?

IZNAD VREMENA: Srešćemo i neke nespretnosti u scenariju, poput „hladnoratovskih“ stereotipa. Ovde mislim, naravno, na obilje tvrdih stereotipa o neprijatelju. I onda je svejedno da li su u pitanju crvenokošci, Rusi ili Amerikanci, stereotip i njegova tvrdoća ostaju, a nemotivisanost pojedinih radnji je direktna posledica ovog pojednostavljenja. Crvenokošci (svojevremeno učestao izraz u filmovima i stripovima, koji je kasnije nekako učtivo počeo da nestaje), divljaci, crnci u sebi gaje „podmukle svrhe“ (slede citati iz Groba u prašumi), primitivni su i agresivni, dok su belci delikatniji. Čovek naše vrste kože je „pažljivi belac koji vrlo uviđa opasnost“ i koristi „hitce koji oslobađaju opasnosti“. Ipak, nekako se čini da je reč o ubijanju. Na jednom drugom mestu naći ćemo da „Indijancima je sada bilo jasno da će odgovarati za svoj zločin“. Ništa tu, međutim, nije jasno jer njihova krivica uopšte nije dokazana. U scenariju ima dosta takvih ubeđivačkih rečenica koje pokušavaju da čitaoca uvere u nešto što se protivi logici i koherenciji događaja.

Da li, bez obzira na nedostatke, volim Grob u prašumi i uživam punim plućima, krećući se kroz prašumu i pustinju, kuda nas ovaj strip vodi? Da, čitam ga kao skriveni kutak gde se otkriva još jedna tajna Maurovićevog genija, majstorstvo redukcije i naglašene stilizacije, kakvu nećemo sresti u stripovima pre i nakon Groba u prašumi. Čekaćemo na ove inovacije gotovo pola veka da bismo ih ponovo sreli u stripskom mediju.

Kao i u mnoštvu drugih Maurovićevih stripova, ni u Grobu u prašumi nema korišćenja stripskih balončića. Maurović je u svojim najdinamičnijim stripovima, pre svega u vesternima, vezu između slike i teksta ispod nje doveo do neslućenog maksimuma koji ova podvrsta stripa može da pruži. O paradoksu da su njegovi stripovi posedovali integralnu stripsku naraciju i njoj svojstvenu pripovedačku dinamiku, u mnogo većoj meri nego većina stripova koji su koristili balončiće, već je pisano. Ovo, međutim, nije zato što bi balončići po bilo kojoj zakonitosti medija morali da opterećuju kompoziciju crteža. Naprotiv, veza između slike i teksta samo biva ojačana upotrebom balona koji postaju integralni deo kompozicije strip prizora. Maurović nije bio vičan upotrebi balončića, nikada se na njih nije svikao, zadobio spontanost i na integralan način ih koristio. To je objašnjenje paradoksa, a ne nekakva „medijska zakonitost“. Samo iz ovog pomalo banalnog razloga su Maurovićevi stripovi bez balona stripskiji od njegovih radova u kojima ih je koristio. Majstor je gotovo uspeo da nas prevari pretvarajući vlastiti nedostatak u vrlinu.

Zanimljiv mi je jedan ekspresivni aspekt Majstorove figuracije. Za Maurovićev stripski idiom karakteristični su potpuno osobeni položaji tela. Njegove figure se gotovo uvek prikradaju, napetost proizlazi iz njihovog gotovo panterskog kretanja. Naravno da ovde odmah prepoznajemo tragove nemog ekspresionističkog filma. Akteri su jezikom tela izražavali ono što je nedostajalo usled nepostojanja zvuka. Maurović je, međutim, ovaj početni impuls pretvorio u vlastiti izraz po kome ćemo ga uvek prepoznavati. Pognutost tela i izvesna povijenost ramena sugerišu čudnu usredsređenost, potpunu predanost svrhovitosti fizičkog čina. Pri tome, Maurović koristi sekvencijalnost srodnih položaja tela da bi njihovim ponavljanjem i variranjem ostvario potpuni efekat. Pognutost nad vatrom dok se svetlost igra po safari odeći braće Seljan. Vatra i chiaroscuro efekti stvaraju čuda od Maurovićevih pognuto usredsređenih figura pritajene ekspresivne energije. Potražite slične prozore u ostalim njegovim stripovima, naći ćete ih u obilju.

GROZA SVETA: Nema tog scenarija koji može sputati Maurovića. Ješa Denegri u tekstu „Andrija Maurović – autor stripa kao klasik“ (temat Poetika Stripa u časopisu „Književna kritika“ br. 5, Beograd, 1987) kaže da se Maurović od početka svoga rada izdvaja kao autor. Bez obzira na to šta i koliko dugovao svojim scenaristima, strip koji se ispod njegove ruke pomalja uvek proizlazi iz sveta njegovih opsesija. Kako Mauroviću ne odgovara objektivističko, distancirano pripovedanje, on će se baciti u drugu strast i subjektivnost – iscrtavanje prašume i afričke pustinje. Interesantno je, međutim, da i sam tekst u Grobu u prašumi postaje odmah lepši, slojevitiji kada govori o okolišu, prirodi, „glavnim sporednim likovima“, peruanskoj prašumi i afričkoj pustinji. U Grobu u prašumi pripovest gradi suspens oko jedne tajne. Velika tajna nije, međutim, sama smrt jednog od glavnih junaka. Tajna nisu ljudi, tajna je peruanska prašuma. I tu priča postaje najbolja, opisujući pulsirajuće bilo džungle u noći koja okružuje naše putnike, braću Seljan. Dok čitate Grob u prašumi slutite da su u njemu glavni junaci niko drugi do prašuma i pustinja.

Sam Maurović nije bio uvek srdačno raspoložen prema kritici. Da citiram starinu: „Tu pod milim bogom ništa ne razumiješ. Jedva shvatiš o kome je riječ, a pogotovo ništa ne možeš doznati o čemu je riječ. Pa čitam te novine i ono što pišu o meni i mojemu stripu; nekakvi rakursi, gore dole, kurci-palci, lijevo i desno, habitus multiplus…!? Pa zbilja poblesaviš. Ta, ne znaš što radiš. I da si malo labilnija ličnost, pakirao bi se put ludnice. E kritika, kritika…“ Ovim se Majstor svrstao rame uz rame s Miltonom Caniffom, koji je vlasnik sličnog uverenja: „Pa, kritika stripa, kao takva, jeste vrsta prazne fraze. Koga je uopšte briga za nju, zaista?“ Njima dvojici bilo je, pored fascinantnog talenta, zajedničko dobronamerno, a povremeno namćorasto nerazumevanje, uglavnom zbunjenost nad pokušajima iščeprkavanja diskurzivne, nekakve više dimenzije njihovog pripovedanja u stripu. Uostalom, ko god da zakuca na kapiju koja vodi stazama interpretacije po vrtu dela, sam je kriv ako posle zakuka, Sezame, pusti me da izađem! Mnogo je, međutim, važnije da se Maurović još s nečim drugim svrstao rame uz rame s Miltonom Caniffom: zajedničko im je bilo majstorstvo koje su obojica iskazala u vladanju podjednako realističkom stilizacijom i onom koja predstavlja prvi iskorak u apstrakciju. Put kojim su se kasnije odvažno upustili Pratt i, na izvestan način, mada manje, Milazzo.

I pored svih crtačkih dometa Groba u prašumi, Maurović je najbolji kada je groza u pitanju, a to je ipak najviše postigao u svojim gotskim vesternima. Svaki od njih posedovao je elemente horora. Neko će reći, pa jednostavno zato što se služio elementima nemačkog ekspresionističkog filma. Zajedno sa Ješom Denegrijem, strasno bih se priklonio uverenju da je to zato jer predstavlja najdublji izraz njegovog pogleda na ljudsku prirodu. Jer, ko može bolje od Maurovića iskazati apokalipsu i jezu u kojima ima beskrajnog hedonizma: „Bliži se kraj cijelom svijetu. Kataklizma je na pomolu. Svakim danom je sve bliže. Ona juri. Čuje se topot…“

Mauroviću s ljubavlju

Nedavno je u Zagrebu objavljen obiman zbornik „Mauroviću s ljubavlju“ (priredio Veljko Krulčić, „Vedis“, 2009), koji obuhvata većinu relevantnih tekstova dosad napisanih o velikom majstoru stripa Andriji Mauroviću. Među četrdesetak autora zastupljenih u zborniku nalaze se Veselko Tenžera, Bogdan Tirnanić, Vera Horvat-Pintarić, Ješa Denegri, Stanko Lasić, Ranko Munitić, Darko Glavan, Arsen Dedić, Karim Zaimović i Zdravko Zupan. Kritičar „Vremena“ je uvršten sa četiri teksta. Jedan od njih, koji ovom prilikom objavljujemo, posvećen je reizdanju Groba u prašini („Vedis“, Zagreb 2007; prvi put objavljen 1944, scenario po romanu Zlatka Milkovića Braća Seljan uradili Franjo Fuis, Marcel Čukli, nacrtao Andrija Maurović).

Na vest o smrti: Tekst Šestana Šestana