Teško da ikome može da promakne kako je intelektualni mainstream ovdašnji, umudreno državotvoran, kandžicama grčevito zakačen za fantazam etničkog identiteta, nekako slatko raspet na poziciji „lažne ekvidistance“ (T. Pančić), udobno zavaljen između dva „ekstrema“: ubica i njihovih žrtava, progonitelja i progonjenih, između gluposti i pameti… Kao takav on slabo doprinosi pokušajima da shvatimo šta nam se to, u stvari, dogodilo u poslednjih dvadesetak godina da smo postali tako grubi, neosetljivi na neke od elementarnih civilizacijskih podsticaja, nesposobni da se stavimo na mesto drugog, isuviše tvrdi za saučešće, ali zato beskrajno meki i prepuni razumevanja za našu stvar (cosa nostra). Ukoliko se neko, u međuvremenu, i usudi da u naše ime kaže „izvini“ onima koji su takođe u naše ime ubijani, grdno ćemo se iznervirati. S druge strane se naš senzibilitet za državu, teritoriju, suverenost i uopšte večnost izoštrio do erotskog ugođaja. Ili, kako je to dirljivo iskreno priznao Slobodan Medić zvani Buca, komandant bogougodnih „Škorpiona“: „Volim samo tri stvari u životu: pičku, pušku i državu“ (videti „Vreme“ br. 849, str. 21).
Uvod u astronomiju Sretena Ugričića savršeni je antipod svemu što glavna intelektualna struja ovdašnja ispoveda: u svojoj filozofskoj ravni ova je knjiga uvod u dekonstrukcije patrijarhalno-patriotskog diskursa, u svojoj moralnoj ravni poziv na bezuslovno pronalaženje Drugog, a na književnoj ravni briga o jeziku. Ništa naročitio, reklo bi se na prvi pogled, jer šta drugo filozofija danas, ako drži do sebe, može i sme do da dekonstruiše sklerotične strukture, šta drugo bilo koja moralna pozicija može i sme osim da nas približava Drugom kao uvek već bližnjem, i šta je, najzad, književnost do briga o jeziku? Sve sama opšta mesta. No, upravo na ovom (opštem) mestu započinje Uvod u astronomiju jer pisac potpuno samosvesno pristaje na igru opštih mesta i igru sa opštim mestima, sasvim nenametljivo ukazujući da je jedno od osnovnih obeležja ovdašnje intelektualne scene upravo kriza opštih mesta, da su ekskluzivnost na kojoj se neumorno insistira, autentičnost koja se grčevito uvek iznova pronalazi, metafizičke magluštine u kojima je tako udobno i lako snalaziti se, da je sve to intelektualni otpad jednog ozbiljno korodiralog sistema koji se, međutim, evo već gotovo dve decenije sasvim uspešno opire zdravom razumu i elementarnoj logici. Utoliko je Ugričićeva knjiga i svojevrsni performativni J’accuse: ona sama sobom, sopstvenom strukturom, izborom tema, kompozicijom, izvođenjima, jezičkim igrama, pokazuje šta, zapravo, znači ne polagati račune nikome i ničemu, do jeziku samom i sopstvenoj (umetničkoj, filozofskoj, građanskoj) savesti. Ni na kakav viši cilj autor ne pristaje. Ili, bolje: on ne pristaje ni na kakav cilj. Šta je cilj pokazaće sam jezik, njegovo odvijanje, muka s rečima i, kada zađe u filozofiju, muka s pojmovima.
U žanrovski neodredivoj knjizi u kojoj se prožimaju književni izraz, filozofski ogled i moralno-politički traktat, Ugričić progovara o veoma nespicifičnom iskustvu so–called life u zemlji Srbiji u poslednjih petnaestak godina i to iz perspektive koju, koliko nam je poznato, niko sa ovih prostora nije držao dovoljno vrednom da bi je zastupao: s pozicije moralnog, gotovo kantovskog rigorizma. A tu kompromisa nema. To je Ugričićev filozofski izbor od kojeg ne odstupa ni za pedalj, čak ni onda kada pogledu nudi gotovo šokantne paradokse tipa da, recimo, dželat mora da oprosti svojoj žrtvi (str. 183. i dalje) (implicitni uticaj Levinasa i više je nego očigledan), ili kada, posle temeljne dekonstrukcije pojma patriotizma, sebe ‘ladno nazove rodoljubom, jedino što će odmah potom da doda kako je „prezir esencija rodoljubivog patosa“ (str. 134). On ne pristaje na neupitni govor o kolektivnim identitetima, odbija opšta mesta državotvornog zanosa, izbegava ucene zajedništva, sebe uopšte ne mazi, a sve to izlaže nenametljivoj, ali sveprisutnoj ironiji (ironija je uvek već dekonstrukcija).
Ugričićeva rečenica je neužurbana, njegov stil staložen, izvođenja nenametljiva, ali u gotovo hipnotički repetitivnom, mirnom uvrtanju i odvrtanju paradoksa (rasparadoksavanju), Ugričićev izraz zadobija snagu reflektovane sugestivnosti. Nema svetinje, nema nedodirljivog mesta. A ako je tako, onda možemo, smemo i moramo da pitamo: „Ko ubija decu?“. Ta suva, jeziva, kratka, nepristojno direktna rečenica, međutim, sugeriše da se ništa ne ostavlja izvan jezika. Ukoliko jezik ostane zarobljen u utrobi metafizike, umotan u kužne krpe izgovora i opravdanja, neizrečene stvari stvaraju gangrenu. Tek tako i tek tada, kada se metafizičke slutnje podbadaju i zasecaju, kada se divljem osećanju ne ostavlja prostor za razmahivanje, kada ne pristanemo na pravila igre tzv. stvarnosti, kada odbijamo izgovore (jeste sranje, ali se događa, to je realnost, decu ubijaju ali šta sada mi tu možemo?), tada se stiču šanse da ne kapituliramo pred hiperrealnošću. Jer, kada nam se neko „njihovo“ dete učini manje vrednim života od „našeg“ deteta i kada zarad viših, državotvornih ciljeva (o nacionalnim ni da ne govorimo), malo zapucamo po njemu, po tom detetu koje nije „naše“ nego je „njihovo“, tada se to događa, događa se neizrecivo, tada neko ubija decu u Goraždevcu, Beslanu ili Kani. Pre neizrecivog, međutim, dolazi jezik. Više nego bilo šta drugo, ova je knjiga izraz fascinacije jezikom i njegovim subverzivnim učincima. U Ugričićevom slučaju subverzija je lek. Svaki je lek, međutim, pomalo i otrov.
