Snimanje novog albuma Obojenog programa Ako nisam dobro, šta ćemo onda?, koji je nedavno objavljen u izdanju URBANS-a, trajalo je devet meseci. Razultat je do sada najbolja produkcija albuma, sastavljenog od mešavine nepretencioznih tekstova sa elektronskim udarima groovebox mašine, distorziranog basa i gitare koja se traži negde između rokenrola, daba, fankija i belačkog hard core repa.
Na poslednjem samostalnom koncertu Obojenog programa u Beogradu, održanom u leto 2000, grupa je zvučala furiozno, svemirski, bez pauza između pesama, stvarajući ubitačan groove u trajanju od sat i po vremena, sa Kebrinim nekomercijalnim, nezabavljačkim stavom „Dobro veče!“ i „Laku noć!“. Ovaj koncert bio je potvrda da Obojeni program nastavlja svoju eksperimentalno modernu evoluciju. Dok je prošli album nastajao u predvečerje jednog novog rata, u vremenu opterećenom izolacijom i ksenofobijom, novi album je ekstrakt topline i emocije. Nada, progres, ohrabrenje, samosvest, ogoljena emocija, sloboda i iskrenost lupaju mozak od prve do poslednje pesme.
„VREME„: Omot novog albuma urađen je u toplim bojama, gotovo kao slikovnica za devojčice, a ceo album odiše optimizmom. Da li ste uspeli da nakon promena u zemlji povratite toplinu za koju ste govorili da je izgubljena?
BRANISLAV BABIĆ KEBRA: Promenu sam shvatio kao veliko olakšanje, probudilo se u meni nešto što je sve vreme bilo prisutno u glavama normalnih ljudi. Probudilo se saznanje da smo opet postali ljudi, mada je ono bilo donekle sputano događajima koji su usledili. To je i bilo ono što smo hteli da izbacimo iz sebe na ovom albumu. Puno se radilo na svakom njegovom segmentu. Želeli smo da izbegnemo problem koji je ovde već postao praksa, a to je da se, bilo u industriji, bilo u odnosima među ljudima, sve završava na poluproizvodu. Naša okolina se pretvorila u jedan veliki poluproizvod i hteli smo da na albumu ne bude pesama koje su tek onako odrađene, već da budu urađene do kraja.
Uz muziku koja zvuči modernije i savremenije počeli ste i da koristite termine kao „kloniranje„, „politički transparentno„…
Mnogo sam radio na tekstovima i trudio se da ne budem pretenciozan. Tekstovi grupe Obojeni program previše su bili u prvom planu i zato sam ovog puta pokušao da ih umirim, da ne štrče toliko ispred. Ljudi treba da budu ono što jesu, a ne da se stvaraju fame. Veoma dugo se bavim rokenrolom i svesno pokušavam da zapostavim stvari koje mi vremenom postaju manje interesantne, čisto da bi meni još uvek bilo zabavno. Nadam se da ću tako izgurati i sledeći album.
Bebec je ponovo radio produkciju, s tim što je ovog puta zvuk albuma mnogo siroviji, prljaviji, moderniji?
Sada radimo live post produkciju koju na ovim prostorima niko ne radi, ali je super što to neko primećuje. U radu grupe bitna su dva producenta – Koja, koji je producirao prva dva albuma, i Bebec, koji je producirao poslednja dva. Ona dva albuma koje smo sami producirali imaju najlošiju produkciju, tako da se time više neću baviti. Producent je inače jako bitan za bend jer može da stoji sa strane i da sve sagleda objektivno. Bebec je sjajan tip i toliko kapira muziku da je neke pesme okrenuo naopačke tako da one sada zvuče još bolje.
Kao ni ranije, ni danas vas nema na programima državne televizije.
Neke stvari se, nažalost, nisu promenile. Novinarstvo na Pinku i BK televiziji, da ne govorim o lokalnim stanicama, užasno je. Dok gledam neke emisije, crvene mi obrazi, sramota me šta nam se sve i dalje dešava. Svi znamo koliko su mediji uticajni, a medijsku igru i dalje igraju isti igrači. Mogu da shvatim da postoje ljudi koji promene dres, ali ne mogu da shvatim da se mi s tim mirimo. Grupa Obojeni program se u tu igru promenjenih dresova nikada neće uklapati. Niko od nas nikada nije bio član nijedne političke partije niti će ikada biti. Ne želim da naljutim političare koji su jako sujetni, ali naprosto ne mogu da shvatim da se normalan čovek može baviti politikom. Ne mogu da razumem kakav je to moral, da ne ulazimo u to kakvu muziku sluša naša politička elita, koje knjige čita ili kakve filmove gleda. Videli smo da premijer diže ruke na koncertu Zdravka Čolića. Za kulturu se u poslednjih godinu dana nije ništa kulturno uradilo. Glavni kulturni događaj bio je koncert Zdravka Čolića. Neće se ovde ništa rešiti dok se ne stavi tapija na medije, dok se ne obavi masovna edukacija, ako se već neće raditi individualna operacija mozga. Ako ne možeš da im ugradiš mozak, prezentuj im nešto.
Hoćete li uspeti nešto da zaradite od prodaje novog albuma?
Da bismo bili u skladu s današnjim trendovima, želeli smo da sve bude legalno. Platili smo carinu, uvezli diskove iz Mađarske, napravili ugovor sa SOKOJ-em, sredili papire i onda se pojavio problem. Niko neće da prodaje naše diskove jer mora pre toga da nam dostavi potrebne papire, što znači da mora da plaća porez. A ovde niko neće da plaća porez.
Spot za pesmu Kad se neko nečem dobrom nada sniman je u vozu na relaciji Beograd–Zagreb, a ostale kadrove ste uradili u Puli, Rijeci… Da li je u pitanju nostalgija?
Pretprošle godine smo u Jugoslaviji imali samo dva koncerta, a na prostorima bivše Jugoslavije više od dvadeset. Toplina koju smo doživeli u kominikaciji s publikom tokom ovih putovanja i podstakla nas je da uradimo novi album. Kod nas jeste u pitanju nostalgija i meni je bitno da ljudi koji vole iste ili slične stvari imaju priliku da se druže. U pitanju je takav tip nostalgije. Neću držati barjak „Ja sam Srbin“ jer pripadnost nekom narodu nikada nisam smatrao za svoju vrlinu niti manu, pošto nisam birao šta ću da budem. Normalni ljudi iz Hrvatske, Makedonije, Bosne isto tako razmišljaju. Pustite nas da kreativno talasamo, da normalno dišemo. Imam osećaj da su se Milošević, Tuđman, Alija ili ne znam ko jako dobro zezali. Želim da političari budu servis, a mi da se zezamo.
Među prvima ste zajedno s Rambom otišli u Hrvatsku, ali ste imali problema prilikom dobijanja viza zbog radnih dozvola za koje odobrenje daje Hrvatska glazbena unija. Zbog čega?
To su neverovatne stvari. Rambo nije imao toliko problema jer je dolazio iz Crne Gore, ali mi smo zato tretirani kao baš srpski bend. Iza nas apsolutno niko ne stoji, sem naše izdavačke kuće URBANS, koja je zabranjena za emitovanje na Televiziji Novi Sad. Nikada nismo bili sistemski bend i sve radimo sami. Da vam ne pričam kako smo našli novac da snimimo ovaj album. Nisam po svaku cenu protiv neke vlasti, ali uvek ću ukazivati na njene nepravilnosti.
Pošto već pričamo o politici, koliko bi autonomija Vojvodine vama pomogla?
To je naš stari problem. Evropa se ujedinjuje, a mi se razjedinjujemo. Autonomija je priča iz nekog prošlog vremena, iz ne znam kog ustava. Danas je drugo vreme. Naravno da treba napraviti decentralizaciju države i nadam se da ova vlast neće servirati priču o Beogradu kao centru svega, što ne odgovara ni ljudima u Nišu ni u Novom Sadu. Voleo bih da što pre budemo sastavni deo Evrope, a ako je Srbija kočničar tome, onda nam je autonomija potrebna. Samo, ne vidim ni u Srbiji, ni u Vojvodini da političari vuku prave poteze po pitanju ulaska u Evropu.
