Kratki kurs džarmušologije

Džarmuš Džim, svoje majke sin.

(Grafit na jednom novosadskom uglu, u romanu „Oproštajni dar“ Vladimira Tasića)

Kako ono beše o „povezanosti svih stvari u kosmosu“? Baš kraj narečenog ugla prođoh pet minuta pre sedanja za kompjuter: naravno, sada su neki drugi grafiti i slogani u modi – čak i u romanima, a kamoli u presnoj, bljuzgavičavoj stvarnosti. No, gledajući u one oronule fasade pade mi na pamet da bi zapravo trebalo nekako iznova intervenisati u stvarnost, pa izvesti malu gerilsku art-akciju i napisati baš tamo baš taj grafit, kao omaž i romanu i Sinu Svoje Majke, i svemu onome boljem i lepšem od dronjave Stvarnosne Proze naših (predizbornih) života, onih u kojima nekakva nepojamna Furda, kao odbegla iz ranih filmova Živojina Pavlovića, klizi kolima Bulevarom Oslobođenja i sa razglasa drndači Domoljubne Koračnice pozivajući sebi slične na okup na centralnom varoškom skveru…

No, vratimo se onoj priči o povezanosti, daleko od Novoga Sada. Proveo sam jednom nedelju dana u Ejkronu, Ohajo, najtužnijem mestu koje sam ikada video, posle Milton Kinsa, Engleska: to nije, naime, tuga bede i sirotinje – iz toga se možda nekada možeš izvući; ne, ono je depresija relativnog izobilja i apsolutne životne tuposti Srednje Klase u najčistijem i najgrozomornijem vidu: Ejkron je, kao i bezbrojna slična mesta severnoameričkog srednjeg zapada, zapravo Antigrad: mesto lišeno Centra, Trga, Ulice, Trotoara, Suštine, Smisla; labavo povezana nakupina grozdova predgrađa sa kućicama u cveću, sa idiotskim shopping mallovima kojima je samo Kevin Smith umeo da udahne nešto nalik na duh i dušu, mesto gde niko ne hoda, kojim se samo tupo proklizava u besmisleno glomaznim automobilima, u bekstvu ka Kućici-Slobodici, i čiji je ubogi downtown pust, hladan i bezljudan, a već u pet poslepodne (!) imaš velikih problema da pronađeš otvorenu prodavnicu, restoran, kafe. Tada, devedeset i osme, nisam znao da je Ejkron – industrijska vukojebina poznata po proizvođačima ato-guma – rodni grad Džima Džarmuša. Ajd’ što ja nisam znao, ali je zapanjujuće da se niko od domaćina – a vodali su me okolo kao mečku, od redakcije mesnih novina do univerziteta na kojem je i Dž. Dž. studirao etc. – nije setio da me upozna s tim u najmanju ruku zanimljivim podatkom, iako ljudi u manjim mestima obično vole da se pohvale svojim Slavnim Sinovima (ili Kćerima). Saznao sam to, dakle, tek kasnije, i zapitao se da li bih gledao na Ejkron drugim očima da sam znao: ne, samo bi mi štošta bilo jasnije, da li o Ejkronu ili možda pre o Džarmušu, i o korenima njegove lične izglobljenosti iz „američkog sna“ i umetničke (samo)izolovanosti od svega što predstavlja tipičnu „američku kinematografiju“, u ili izvan Holivuda. Uostalom, Džarmuš je iz Ejkrona, čim je uzmogao, pobegao na Menhetn, što sam posle one Ubistvene Nedelje i sam učinio, sa ogromnim oduševljenjem: ta dva Naseljena Mesta „suštinski“ ne samo da nisu u istoj državi – jedva da su na istoj planeti.

Iz knjige izabranih intervjua sa Džimom Džarmušom koju je priredio Ludvig Hercberg (preveo Miša Stojiljković; Hinaki, Beograd 2003.) možete saznati i to da je Džarmušova majka – ona iz novosadskog/Tasićevog grafita! – neko vreme pisala filmske kritike za Akron Beacon Journal, lokalni dnevnik zavidnog tiraža (bar za nas, zavidljive Strendžere). Bio sam gostom u toj redakciji: ljubazni domaćini ponosno su pokazivali nama, grupi novinara iz Istočne Evrope, Azije i Afrike razne egzotične predmete govoreći: ovo je radni sto; a ono tamo je kompjuter – radi kad se uključi u struju… Really?! Na kraju posete smo dobili i suvenire. Često pijem kafu iz šolje sa znakom Beacon Journala, ili pivo iz njihove krigle. Na dnu krigle ucrtana je ona američka orlušina, i piše United States of America, kao nekakav simbolčić imperijalne moći s kojom, eto, valja računati i pijan i trezan, one Moći s kojom Džarmuš Džima, sina lokalne filmske kritičarke, ne možete povezati baš nikako, jer je vascelog života bežao od svega Velikog. Ali se zato meni sve to nekako povezalo i slepilo se u neobičnu celinu Pobratimstva Lica U Svemiru, kroz svaki srkut kafe ili piva, kroz promičuće flešbekove iz ispraznog Ejkrona, kroz fasade oko ulice Arse Teodorovića.

Fulbrajtova fondacija organizovala je ovih dana (12. – 17. 12. 2003.) na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti retrospektivu Džarmušovih filmova: prikazani su svi njegovi dugometražni radovi osim prvenca Permanent Vacation – zavidim Srećnicima koji su ga negde videli – kao i dugosvirajući dokumentarac Year Of the Horse, sniman sredinom devedesetih na turneji sa Neilom Youngom (TV Pink ga malo-malo pa prikaže u ljupkom porno/horor-terminu od tri sata po ponoći; najzad i od Pinka neke vajde!). Ujedno je predstavljena i narečena knjiga intervjua, tako da je ljubiteljima i radoznalcima poklonjen (doslovno: ulazilo se za dž) pravi produženi Džarmuš-vikend.

Ako su filmovi bili „stari“ – mada uvek vredni ponovnog gledanja – knjiga je, bogme, sasvim nova. Šesnaest razgovora sa Džarmušom, mala studija „Tajanstvenog voza“, hronologija i filmografija, sve zajedno dve stotine i trideset strana zanimljivog džarmušološkog štiva, kojem je izdavač – što bi trebalo da je normalno, ali ovde već postaje spomena vredan izuzetak – posvetio dostojnu pažnju, što će reći da nema iritantnih lektorskih i sličnih brljotina ili nekog drugog ošljarenja i murdarluka.

Džarmuš nije razmetljiv sagovornik, i treba ga vešto otvoriti da priča o sebi; o svojim filmovima se ni tada, ipak, ne izjašnjava, naglašavajući u gotovo svakom razgovoru da ih ne gleda kada ih jednom završi; umesto toga, radije priča o ljudima s kojima je filmove pravio, i o tome zašto bez nekih ljudi – kao i bez nekih ambijenata – ne bi ni bilo njegove filmografije kakvu poznajemo. Osebujni kreativci poput Džona Lurija, Toma Vejtsa ili Roberta Beninjija nezamenjiv su deo jarmuschiane, i zajedno sa nekim ljudima „sa strane“ – poput Nila Janga ili braće Kaurismaki – tvore onu spontano nastalu duhovnu community koja deli oporo-lirsko osećanje sveta kakvo Džarmuš ponajbolje izražava kroz uslovno minimalističke, često crno-bele filmove o ljudima koje bismo mogli zvati Gubitnicima kada bi dotični uopšte bili zainteresovani za sudelovanje u nekakvom takmičenju, u Društvenoj Igri. Na više mesta Džarmuš izgovara gotovo uzrujane solilokvije o tome koliko mu je strana svaka „ambicioznost“ socijalne prirode, i koliko su svi njegovi bitni likovi fundamentalno lišeni „ambicije“, te otuda tako neamerički. Zanimljivo je, bajdvej, da su čak i Džarmušova ponavljanja zanimljiva: varirajući neke odgovore iz jednog u drugi intervju, reditelj nam otkriva šta su najvažniji toposi njegovog svetonazora, do čega mu je najviše stalo, šta ga najžešće izluđuje.

Filmovi Džima Džarmuša podjednako su, hvala bogu, udaljeni i od poetike simboličarskog umetničarenja kakvo je nekada jedino imalo „estetski dignitet“ dočim je sve drugo bilo prezrena Zabava, i od infantilnog (hiperameričkog, ako hoćete!) turbožanrovskog fetišizma, koji nas sterilno i dosadno smara doktrinarnim prenemaganjem iz kojeg sledi da je, recimo, svaka pritupasta hongkonška šorka zapravo lukavo pritajeno remek-delo, samo je Gledalac odveć blaziran ili glup da to prizna (te ga otuda treba mučiti jačim dozama istog užasa). Njegova je poetika lišena sve te samozadovoljavajuće ornamentike, a takav je i kao sagovornik: razumno iskren, pronicljivo duhovit, diskretan i pažljiv; po svemu tip iz komšiluka, osim po pameti i talentu. A ako nekada zalutate u Ejkron, Ohajo, možda ćete otkriti nešto što je meni, od tadašnjeg neznanja i nesvesti o mestu, na žalost promaklo; a ja sam tamo, prekraćujući dosadna popodneva Bezljudnog Grada, sećam se, odnekud čitao baš „Jesen svakog drveta“ Vojislava Despotova, što nas opet nekako vraća Novom Sadu odakle smo krenuli, i onom obezgrafićenom uglu u čijoj blizini nastaje ovaj mali hommage jednom srebrnokosom putniku misterioznog voza ka Smrti, temi njegovog možda najfascinantnijeg filma.