Kraljica je odletela u nebo

Odjeknula je vest Balkanom i svetom: otišla je Esma. Znali smo odmah koja Esma. Nosila je dva prezimena, ali kad se to ime izgovori, a izgovara se sa strahopoštovanjem, može biti samo jedna: Esma Redžepova Teodosijevski. Odvela je Esma romsku muziku u tzv. World Music, u ceo svet. Odvela je romsku muziku, takoreći, kući, jer njenom je narodu ceo svet kuća. Slušamo ovih dana kako mediji deklarativno nabrajaju biografske podatke: rođena u Skoplju, usvojila 47 dece, poznata po humanitarnom radu, dva puta nominovana za Nobelovu nagradu za mir (nominovali su je Crveni krst Jugoslavije, a onda i Svetska zajednica Roma), nastupala po celom svetu, od Osla do Islamabada, i tako dalje, i tako dalje… Ništa od toga ne „hvata“ tačno ono što je bila Esma. Ne zamerite medijima. Ima ljudi koji su tako veliki da su nestvarni, izmiču svakom opisu i komplimentu. Propuštaju da kažu da nije bila samo izvođačica, da iza sebe ima brojne kompozicije. Najpoznatija među njima je Čaje šukarije. Zato na početku ovog teksta stoje stihovi koje peva Zdravko Čolić, isti pevač koji je Čaje šukarije (u, doduše, slaboj i jadnoj obradi), 1990. otrgao od zaborava i vratio u publiku. Nije slučajno ni što je te stihove napisao Bajaga, jedan od poslednjih autora sa kojim je pevala još jedna kraljica romske muzike, Vida Pavlović. Ne verujem ja baš mnogo u ta nebesa i rajsko naselje, ali volela bih da su negde sve tri zajedno: Vida, Esma i Ljiljana Petrović Batler. I da su Esma i Ljilja izgladile ovozemaljske nesuglasice, pa zajedno pevaju tako da nebo puca.

Jednom sam videla Esmu izbliza. Bilo je rano proleće i učestvovala je na panelu o položaju Romkinja. Stajala sam svega nekoliko metara dalje od nje. Na kraju je zapevala, bez muzičke pratnje. Stajati i slušati Esmu Redžepovu na tako maloj razdaljini, iskustvo je – neprepričljivo. Štaviše, paranormalno, van ovoga sveta. I kad je ćutala, dovoljno je bilo samo gledati je, osećaj je kao da su vas odjednom zaposele neke sile, ali one dobre, satkane od čistog svetla i ljubavi. Od života, od kog je Esma bila veća. Tako je i pevala: silovito, snažno, obuzimajuće, ali nikako preteće. Čak i kad bi pevala najtužniju pesmu na svetu, Esmin glas je nekako u isto vreme u sebi nosio i radost i tugu. Plakali su na njenim koncertima i oni koji su razumeli o čemu peva i oni koji nisu. Ali nisu to bile suze patosa i duboke tragike, nego one neobjašnjive, kad se plače pred nestvarnošću lepote.

Kad bolje razmislim, ona stvarno nije bila od ovog sveta, prosto nije mogla da bude, sa tolikom dobrotom i lepotom koju je širila. Koliko je to srce koje voli 47 dece? Koje daje i kad nema? Koje glasom može da pošalje hiljade ljudi istovremeno u neke potpuno nove dimenzije svesti i emocija, za koje nismo ni znali da ih imamo… Zato se uz Esmin glas plakalo: nismo znali šta je to što osećamo, iz koje galaksije dolazi i šta nam radi. A osećala je dublje i više nego što ljudsko biće može. Ispričala je to u jednom davnom intervjuu za „Vreme“: „Umetnik jedno deset, petnaest godina gleda unapred neke stvari. Videla sam mnogo puta nešto što niko nije video. Šta je to? Ne znam. Vidim i za lični život. Mnogo puta vidim zemljotrese, ali ne znam gde se dešavaju. To je malo čudno. Nepogode osećam pre nego svako drugi. Tri dana pred zemljotres u Skoplju nisam mogla da spavam, bilo mi je muka, povraćala sam; zaspala sam tek kad je sve prošlo. Uostalom, i sa muzikom sam jedno dvadeset godina unapred. Stil pevanja koji sam ja imala kad sam počela da pevam drugi umetnici tek sad usvajaju.“

Nikad nisam bila na romskoj sahrani, ali su mi pričali kako to izgleda. Dok ide povorka, trubači naizmenično sviraju tužne i vesele melodije. U isto vreme oplakuju smrt i slave život onog ko je otišao. Esma nije umrla, samo je otišla. To je i sama rekla: „Mi smo samo gosti. Uopšte ne mogu da razumem te podele i granice, kad kažu – ovo je moje. Ma koje tvoje? Tvoja će biti ona večna kuća u koju ćeš otići.“

Ne verujem da se ime Esma tek slučajno rimuje sa rečju „pesma“. A opet kažem, kad mislim o Esmi, ne mogu da ne mislim o Vidi. Na vest o Esminoj smrti, prvo su mi u pamet došli Vidini stihovi: „Ostala je pesma ova, da se pamti jedna žena, da se peva pesma njena…“