Kraj sveta, manje-više

Kada počnu septembarski dani i sa njima Bitef, uvek sa nameće pitanje šta mi očekujemo od ovog festivala. BITEF – Beogradski internacionalni teatarski festival počeo je pre 56 godina kao festival novih pozorišnih tendencija. Ako smo skloni tome da prihvatimo ideju kako posle 56 godina nove pozorišne tendencije treba i dalje da budu ideja vodilja festivala, onda moramo biti otvoreni za radikalne umetničke postupke. Selektor i umetnički direktor Ivan Medenica iz godine u godinu nastoji da svojim izborom predstava bude radikalan (setite se festivala koji se odvijao pod geslom “Svet bez ljudi”), a opet koncepcijski jasno profilisan. Ove godine pod geslom “Mi junaci rada svog” najavljene su pre dstave umetnika koji do sada nisu nastupali na BITEF-u, čime se žele, s jedne strane, promovisati nedovoljno poznati autori, a sa druge strane, upoznati bitefovska publika sa umetnicima čije radove do sada nije imala prilike da vidi, kao i sa umetnicima u usponu.

U danu prologa (petak 23. septembar), na Velikoj sceni Narodnog pozorišta gledali smo predstavu Nije kraj sveta prema tekstu britanske spisateljice Kris Buš, u režiji Kejti Mičel i produkciji Šaubine Berlin (Schaubűne Berlin) iz Nemačke. Kejti Mičel je poznata britanska rediteljka čije predstave su izvođene na renomiranim pozornicama Londona i uopšte Velike Britanije. Njene predstave su izazivale žustre reakcije, ali dobijale i pozitivne kritike pa i nagrade. U poslednje vreme ona sve više radi van Ostrva, uglavnom na kontinentu. Ona je i ekološka aktivistkinja i aktivizam je obeležio čitav njen pozorišni rad. Upravo takva tema je povezala Kejti Mičel i spisateljicu Kris Buš. Komad Nije kraj sveta govori o susretu uvaženog naučnika i direktora instituta za ekologiju i mlade naučnice na postdoktorskim studijama. Njih dvoje povezuje smrt naučnice, zajedničke saradnice, koja je poginula na istraživačkoj ekspediciji na koju ju je poslao institut. Priča o susretu dva ekologa prožeta je pričom o teoriji o multiverzumima. Ono što se o ekologiji i multiverzumima može čuti tokom drame na nivou je opštih saznanja koja su poznata svakom ko se iole interesuje za ove dve teme (inače veoma popularne u liberalnijim intelektualnim krugovima). Međutim, ni rediteljka ni spisateljica u suštini nemaju nameru da nas “naučno prosvećuju” već ove teorije koriste da bi ispitale sofisticirane igre moći koje se igraju u univerzitetskim krugovima. Da bi se izbeglo upadanje u već mnogo puta viđen stereotip o “supremaciji belog muškarca”, rediteljka je stavila da je profesor univerziteta i direktor, u stvari, profesorka i direktorka. To je uradila zato da bi pokazala kako fatalne igre moći manje imaju veze sa polom, a više sa željom za dominacijom koja je imanentna ljudskoj prirodi. Elem, tokom same predstave vidimo sledeću scenu. Ispred nas su troja vrata. Na leva i desna vrata ulaze profesorka i kandidatkinja, sednu na svoje stolice i otpočnu razgovor. Između njih je treća žena, koja govori o smrti i sahrani ubijene naučnice. Glumice koje igraju profesorku i kandidatkinju kreću se naizgled žustro i brzo, a žena u sredini naizgled sporo, ali sve tri uvek zajedno ulaze i zajedno izlaze i svaki put “proigravaju” drugačiju varijantu svojih odnosa. Na značenjskom nivou ova predstava je uzbudljiva jer nas suočava sa činjenicom da je čak i u svetu tzv. egzaktne nauke mnogo toga relativno (profesorka jednom za rad mlade naučnice kaže da je besmislen, drugi put da je genijalan itd.). Razlozi zbog kojih je rad prihvaćen ili odbačen mogu imati mnogo više veze sa nekim detaljem iz njihovih života nego sa tim koliko je sam rad zaista relevantan. Takođe, mi uviđamo da bi u odnosu na pravac koji razgovor uzima na početku, sudbine dveju žena mogle da se razvijaju sasvim različitim putevima i da je sam život skup čudesnih koincidencija koje možda postoje jednovremeno u nekakvom multiverzumu. Sa stanovišta izvođenja, uzbudljivo je to što vidite koliko su tri glumice (Alina Vimbai Strähler, Jule Böwe i Veronika Bachifscher) dobro koordinirane, kako uspevaju da nam prikažu desetine različitih odnosa i kako ni jednog trenutka ne gube koncentraciju iako neprekidno rade nešto krajnje monotono – otvaraju vrata, ulaze, sednu, ustanu, izađu, zatvore vrata i tako desetine i desetine puta. Problem ovako svedene i repetitivne postavke je što je u suštini monotona, jer skoro dva sata gledamo jednu istu radnju. Predstava zahteva gledaoca koji će se svesno odupreti dosadi i fokusirati se na kretnje i međusobne odnose koji imaju gotovo muzičku kompleksnost.

bitef 1_cover_anyattemptwillend_1philedeprez_20220708_224634

Bitef je sutradan otvoren plesnom predstavom Svaki pokušaj će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima koreografa Jana Martensa u izvođenju Ansambla Grip i dens on (Jan Martens /GRIP and Dance On Ensemble), iz Antverpena (Belgija). Koreografija Jana Martensa je takva da tela plesača veoma plastično dočaravaju muziku. Na momente se stiče utisak da oni ne igraju uz muziku, već da muzika izvire iz tela igrača. Dok gledate predstavu, imate osećaj da svaki od izvođača predstavlja jednu muzičku deonicu, s tim što se plesači kreću tako da su nam u prvom planu uvek oni koji igraju uz dominantnu deonicu. I kao što se dobar orkestar sastoji od veoma različitih instrumenata (gudačkih, duvačkih, udaraljki…), tako su i plesači veoma različiti kako po pitanju izgleda (neki su stari, a neki mladi, jedni su niski, drugi visoki…) tako i po pitanju pokreta, ali svi zajedno čine jednu harmoničnu celinu. Dramaturgija koreografije Jana Martensa zasnovana je na neočekivanim preokretima koji imaju svoju opravdanost u tematskoj osnovi izraženoj u naslovu. Naime, predstava počinje kao harmonični ples pojedinaca, zatim gledamo situaciju dva antipoda – ples stare bele žene i mladog, zgodnog crnog muškarca, a zatim ceo plesački kolektiv. Taman kada pomislimo da je logika plesa postala predvidljiva, nastane preokret. Muzika prestaje, plesači gube individualnost i počinju da hodaju gotovo marševnim korakom uz poruke mržnje, straha, besa, frustracije… kakvih smo se naslušali tokom zatvaranja zbog pandemije korona virusa i TV prenosa različitih etničkih i vojnih sukoba. I taman kad se pomalo naviknemo na novu situaciju, muzika se vraća i ponovo kreće individualno-kolektivni ples, za kojima ponovo slede poruke ali ovog puta ne tako agresivne, mada opet medijski veoma prisutne. Dramaturgija ove predstave nije zasnovana na priči, već proizilazi iz osmišljenog, logičnog, doslednog i razumljivog odnosa pokreta tela i zvuka (govor i muzika). Predstava je izvedena na Velikoj sceni JDP-a.

bitef tihuana 160128018

bitef 1_cover_(2)_(c)yohanne_lamoulre_20220708_224820

Drugog dana festivala gledali smo dve predstave koje najdirektnije korespondiraju sa krilaticom festivala “Mi junaci rada svog” – Gardien party (koncept i režija Muhameda el Hatiba i Valeri Mrežan, u produkciji Zirlib iz Orleana, Francuska) i Tihuana (režija Lazaro Gabino Rodrigez i Luis Pardo, produkcija Lagartihas Tiradas Al Sol, Meksiko Siti, Meksiko). U izvesnom smislu za ove dve predstave možemo reći da su ideološki bliske, ali su po postupku kao lice i odraz u ogledalu. Naime, Gardien party je nastala iz divajzinga – istinite priče čuvara u svetskim muzejima koje u Muzeju grada Beograda publici prezentuju sami čuvari muzeja. Tihuana je projekat koji je umetnik izveo tako što je na šest meseci otišao u radničko naselje na severu Meksika i pokušao da shvati i doživi život radnika, zatim nam je svoje iskustvo izneo u vidu predstave-predavanja koju smo gledali na sceni “Raša Plaović” Narodnog pozorišta. Zajedničko za ove dve predstave jeste to što se bave problemom prava radnika i njihove sudbine u grabljivom neoliberalnom svetu. U Gardien party mi shvatamo da čuvari muzeja moraju da postupaju po striktnim pravilima od kojih mnoga baš i nemaju smisla (npr. da ne smeju da sednu čak i ako u galerijskom prostoru nema nikoga osim njih), da su mnogi od njih suviše kvalifikovani za to što rade i ne mogu da nađu drugi posao, da su slabo plaćeni, da su u muzeju otuđeni od umetničkih dela jer stalno moraju da vode računa o publici, a lepoti dela koje čuvaju mogu da se posvete eventualno u trećoj smeni. Najefektnija je bila priča Ruskinje koja radi u muzeju u Petrogradu, kojoj se sviđa da tu radi jer je prostor prijatan, a za umetnička dela kaže da se na njih navikla kao i na svoje mačke. Dok nam to govori, ona smireno štrika nekakav predmet od vune koji asocira na crveni kvadrat Pita Modrijana. Nasuprot priče o čuvarima muzeja je priča o radniku u Meksiku. Umetnik je pošao od Ustava svoje zemlje u kome piše da minimalna nadnica mora biti takva da radnik može da zadovolji osnovne potrebe. Umetnik Lazaro Gabino Rodrigez menja svoj identitet da bi proverio da li je to tačno i kako žive radnici u Meksiku. Ubrzo uviđa da je radnik koji ima minimalnu platu polugladan, da živi u velikoj bedi i prljavštini, da veoma često radi i prekovremeno, da za taj rad nije dodatno plaćen i da usled svega toga često poboljeva. Umetnik priznaje da su mu se posle tri meseca javile ozbiljne fizičke tegobe, a čitav projekat nije završio jer u tim uslovima nije mogao da izdrži duže od pet meseci. Po završetku predstave svakome od nas u publici nametnula se strašna pomisao – a šta se dešava sa onima koji nemaju mogućnost da odu, promene sredinu i leče se? Ono što je posebno važno istaći jeste da se takve stvari sasvim izvesno ne dešavaju samo tamo negde u nekom dalekom Meksiku, već je to sudbina i naših radnika, ali sudbina naših radnika biće tema u narednim predstavama Bitefa.