Kraj ere matičnih bendova

Kada su Tom Jork i Džoni Grinvud, u pratnji bubnjara Toma Skinera, nastupili na Glastonberiju maja 2021. pod etiketom “The Smile”, pomislio sam da je to pseudonim za Radiohead. Butleg od osam novih pesama odslušao sam ubeđen da će se The Smile razići, a Radiohead najaviti novo izdanje. Poslednji album A Moon Shaped Pool izašao je još 2016. Ali The Smile ne samo što se nije raspustio već je počeo da objavljuje singl za singlom, te narednog maja izbacio album A Light for Attracting Attention.

...

Prvo mi je zapala za oko agresivnost. Grinvud, koji je uvek pazio da ne bude prisutan kao klasični rok-gitarista, u Smajlu se pojavio odšrafljen, nametljiv, pun hektičnih rifova. Dovoljno je poslušati You Will Never Work on Television Again. Skraćivanje pesama na pankerska tri minuta i gubitak atmosferičnosti prilično su me ugušili. Osim što me je raspametila We Don’t Know What Tomorrow Brings, od pozitivnog sam mogao da istaknem samo precizan udarac Toma Skinera.

Tek kada sam čuo njihov nastup na džez-festivalu u Montreu (jul 2022), The Smile je počeo da me intrigira. Medli Free in the Knowledge/ A Hairdryer od 12 minuta potpuno je u drugom svetlu predstavio bend. Dokazali su da kod njih hemija nastaje iz džemovanja. Smajlov set na Montreu sigurno je bio vatreno krštenje za njih (izbor je objavljen kao živi album u decembru), a svakako je dao matricu za zvuk ovog albuma.

Svedenost je glavna karakteristika albuma Wall of Eyes. Album je i homogeniji i smireniji od prvog. Što ne znači da je umoran, već da u potpunosti kontroliše energiju koju emituje. Poznati po pesmama punim smenjivanja akorda i prelaza, Jork i Grinvud su se ovde sveli na nužni minimum. Rekao bih da je za to najzaslužnija palica Toma Skinera, nekadašnjeg bubnjara džez-sastava Sons of Kemet. Njegov zarazni udarac koji, čim nađe frazu, samo traži da se reprodukuje, bez ikakvih prelaza i komplikacija, ne mogu da ne uporedim sa stilom Jakija Libecajta, bubnjara sastava Can. Iako ovaj nemački bend spada u obaveznu lektiru druge dvojice (Radiohead je obradio njihovu ranu stvar The Thief), čini se da je Skiner odgovoran za motorik atmosferu koja nosi album.

Prva, naslovna stvar već govori u prilog minimalizmu. Jorkova perkusivna akustara postojano nosi pesmu, a povremeno je diskretno podvuku Skinerovi tonovi i gudači Londonskog savremenog orkestra. Narednu, Teleharmonic, otvara onirični sint ispod kojeg se postepeno probija jedna od najlepših bas deonica ovog sastava, a Jorkovo “Payback” zvuči nežno kao “Baby!” Naredna, Read the Room, kombinacija je zaraznog dron-rifa i ravne motorik deonice koju Skiner bez problema vozi preko Grinvudovih 11/4. Kao i na prvom albumu, dominiraju neparni ritmovi: sastav je zbog nečeg sklon peticama. Jorkov šapat “1-2-3-4-5”, prati slušaoca na izlazu iz Wall of Eyes (5/4), petica je i završna stvar na prvoj strani, Under our Pillows, koja se završava komadom konkretne muzike, ali najubedljivije zvuči petica u svingu Friend of a Friend. Jork otvara stvar na basu, potom mu se krajnje neposredno pridružuju klavir, pa sinkopirani bubanj, i odjednom vam se đipa, bez obzira što potom slede gudači. Gruv asocira na Take Five Dejva Brubeka, možda najpoznatiju džez-peticu, a Jork poručuje Stop looking over our shoulder. Posle stišane I Quit sledi vrhunac albuma, Bending Hectic od osam minuta. Ono što počinje kao neobavezno prebiranje po žicama i croon na vokalu, dovodi se sporim krešendom do vrhunca u refrenu, gde Grinvud jedini put gazi distorziju. Pesma je masterklas iz dinamike. Album zatvara umirujuća You know me sa indijsko-orijentalnim motivima.

Teško je uz album ne pomisliti na Bitlse iz perioda Sgt. Pepper-a. Za to jesu zaslužni gudački aranžmani, ali ima nečeg i u strukturi pesama. Kraj Friend of a Friend, i zbog violina i zbog šaputanja u megafon, vuče na kraj I am the Walrus. Završni prelaz u Bending Hectic premošćen jednim tonom koji je odsviralo bezbroj gudača, podseća na A Day in the Life. Najzad, You Know Me i stilom pevanja i izborom lestvice priziva duh Džordža Harisona iz Within You Without You. Jork nosi Bitlse u krvi, ali se ujedno svesno igra referencama na njihov katalog.

Wall of Eyes odlikuje organska celovitost koja je nedostajala prvom albumu, gde je bilo oklevanja između zbijenih i razuđenih pesama. Jorkov vokal je i dalje zaslužan za čitav spektar emocija. Drago mi je što je pristup džemovanja prevagnuo i da je Skiner u potpunosti postao član benda: zato album i odaje takav utisak lakoće. Ne sećam se da je Radiohead ikad zvučao ovako ležerno. Bez obzira na RH-faktor, The Smile ovim albumom pokazuje da ima svoju istoriju. Njegov opstanak poručuje kako je ideja matičnog benda zastarela. Kada su pitali Dejvida Birna zašto ne okupi ponovo Talking Heads, rekao je: “Osećao bih se kao da sam se vratio da živim sa roditeljima”. Po mom mišljenju, to važi i za The Smile. Eto, rekao sam, pa me jurite 14. juna po Hangaru, gde će bend prvi put nastupiti pred beogradskom publikom. Ako mene pitate, nismo skoro imali življi bend u vidokrugu.