Koraci

Bilo podne. Bilo lepo vreme za april 1966. u Beogradu. Gradska kafana, to je mesto za susrete i kibicovanje. Nema Vesne da prođe, ali tu je Faruk Begoli. Baca mi na sto moj scenario San, kaže, Purke, ovo nije za mene, ima mnogo teksta a moj akcenat je iz Prištine, kako da igram komesara koji je rođen u Čačku. Faruka smo oslovljavali sa Begoli. Rekoh, Begoli, kad se uplašiš, znaj da si u pravu. Ako i govoriš kao „lj“ neće nam film propasti. U scenariju San ja sam napisao kako sam sa šesnaest godina otišao u partizane da pobedimo okupatora. Svako od nas ima svoj san. Komesari su govorili da ćemo svi pisati pesme ili ići džabe na more, koliko ko voli. Moj san je bio da kada pobedimo, upadnem u prvi tim fudbalskog kluba Borac. Za jednu scenu u filmu svađao sam se sa Begolijem – šta nas to ipak očekuje kada pobedimo. Muzika, reče mi Begoli. Koja muzika, upitah. Begoli – u filmu igra Olivera Vučo. Ona lepo peva. Iako naš film priča o ratu, prekini je jednom scenom – Olivera peva na televiziji, pa se vrati opet u rat. Mnogi u filmu potom nisu razumeli tu scenu ili film. San je bio kandidat za Oskara a bogami pozovu ga i na festival u Berlinu. U februaru 1967, Begoli i ja šetamo „unter den linden“. Nemačka kritika lepo je primila film aludirajući da nam se snovi iz rata nisu baš ispunili. Begoli i ja šetamo od intervjua do fotografisanja. Razočaramo se u Berlin kada smo se sudarili sa zidom koji je delio grad na zapad i istok. To se kod nas nije moglo ni u snu dogoditi.

Opet je lepo vreme u Beogradu, opet je gradska kafana. Godina 1967, mesec april. Begoli i ja sada smo poznate face. Begoli ima primedbe na moj novi scenario Jutro. Kaže, imaš opasan tekst kada Milena Dravić govori kako su partizani streljali na onim istim mestima gde su ubijali i Nemci. Jutro je film o poslednjem danu rata i prvom danu mira. Nije se moglo bez streljanja. Film Jutro dobio je sve nagrade u Puli. Film dobija mnogo nagrada i u Veneciji na festivalu. Begoli me vodi u jednu kafanu u Veneciji, kaže, ovde je, u Veneciji, uvek odsedao Hemingvej. Ostali smo u kafani celu noć, napili se čekajući da li će Hemingvej da naiđe. Nije. Dobro. Vratimo se u Beograd, kad oćeš jes, organ Komunističke partije „Borba“ napada film Jutro kao da je u filmu izdana revolucija. Ti napadi na film nisu prestajali i tada se nešto lepo desilo – svi filmski radnici, Saša, Mak, Žika, Tirke, zdušno su branili film, i odbranili ga jer je film i dalje igrao po inostranim festivalima. Hajka na film se prekine, ali se dogodi jedan novi film. Tito nas pozove na Brione, nas pedesetak, primi nas na Vangi, kaže uz pozdrav Mileni, zašto ste tako mršavi. Posle pita Bulajića, koliko mu para treba za Neretvu, Saša Petrović objašnjava Titu o našim uspesima u svetu, njegov film dobio je nagradu u Kanu, onda Tito pita mene, rekoh – voleo bih da naslikam vaš sukob sa Staljinom 1948. Nemojte to da prčkate. Začudih se, otkud on zna taj izraz „prčkati“. Kako su pričali da je rođen na sto raznih mesta, zbog „prčkanja“ se uplaših da nije rođen u Čačku.

Pričam Begoliju o poseti kod Tita i o „prčkanju“. Sada Begoli mene tera da napišem tekst o sukobu Tita i Staljina, naravno, kako se to odrazilo na obične ljude u Jugi 1948. godine. Snimio sam to „prčkanje“ pod imenom Podne. Begoli je igrao ruskog diplomatu koji se zaljubi u bivšu partizanku. Na dan venčanja ruskog diplomate i bivše partizanke objavljena je rezolucija Informbiroa, moram da dodam jer po rečima Dragoslava Mihailovića, pisca, mog prijatelja, ja sam u filmu Podne prvi načeo od svih umetničkih pravaca temu sukoba Tito–Staljin. Hvala. I evo, film Podne ide na festival u Veneciji, to je 1968. godina. Posle Jutra mi smo poznati u Veneciji, Milena je glavna zvezda, sve ide opet za novu nagradu, kad oćeš jes, jednoga dana usred festivala ispred festivalske palate počela je tuča hiljade ljudi podeljenih na levičare i fašiste. I jedni i drugi su protiv festivala, i festival se prekine. Begoli i ja nismo hteli da prekinemo boravak u Italiji. Pred polazak u Veneciju ja sam dobio za scenario Podne dva miliona dinara, od toga sam kupio fijat 1100 za milion i sto hiljada, ostalo mi je dvesta hiljada dinara. Promenili smo te pare u banci Venecije, pa Begoli i ja šibamo prema gradu koji se zove „vidi Napulj pa umri“. O sole mio, pevamo Begoli i ja, i sada, bilo bi lepo da odemo do Napulja, nije daleko, da odemo do ostrva Kapri jer tamo je vila jednog čuvenog pisca Italijana, Malapartea. Čudan čovek, sjajan roman Koža, i još sjajnija ideja da vilu pokloni Komunističkoj partiji Kine. Nismo otišli. Evo zašto. Pili smo vino lokale u kafani, preko puta nas, stala su kola, auto sa dva sedišta, iz kola izlazi mlada Japanka, daje znak detetu na sedištu da je pričeka, odlazi malo dalje do trafike, nestaje u gomili, vraća se i počinje da kuka, viče „policija!“, jer kola sa detetom su nestala, niko se u našoj kafani nije iznenadio. Eto, to je bilo. Begoli i ja rekosmo uglas, vidiš, to se kod nas ne bi moglo desiti…

Lepo i ružno vreme prolazi u Jugi, ja idem za korakom novoga filma, ali, ne ide mi baš najbolje, ni gradska kafana nije više ono što je bila, slabo se viđam sa Begolijem, on snima, čujem da ide u Prištinu, postao profesor za glumce. Svako ima svoj korak, i ne znam zašto svoj novi film pišem sa imenom Korak. U glavnoj ulozi Bekim Fehmiju, epizoda Begoli. Film pod imenom Pavle Pavlović odbijen je u Puli, ali je napadnut od Centralnog komiteta Bosne i Hercegovine. NIN objavljuje fotos Bekima na naslovnoj strani, film brani sjajan kritičar Velja Stanojević, Begoli i ja smo manje-više ravnodušni jer nam se koraci razlikuju, starimo, on je još za mene lepi dečko, ali ja osećam, više nikada neću umeti da snimim tako nešto lepo za festivale kao što su bili San, Jutro, Podne. Televizija iz filma San postala je ogledalo u kome se više prepoznajemo. Svi koračamo u pravcu koji nigde ne vodi… Bilo bi divno da ja sa osamdeset i tri godine ne pišem o smrti Faruka Begolija. Imao je šezdeset i tri kada je otišao. Skoro radosno ovo ispisujem Begoliju, ne kažem ti zbogom, nego do viđenja.