Konstantin gorča

Čini mi se da je Al Ghazali rekao da je „nebo okruženo patnjom, dok je pakao okružen uživanjima„. Posmatran odozgo, sa brda i iz šume gdje je smještena moja kuća, grad u kojem živim ljeti izgleda kao pakao. Jer turizam je prodaja užitka. Doista: čovjek je u turističkom gradu okružen uživanjima. Al Ghazali je u pravu: u paklu sam jer sam okružen uživanjima. U pravu je i Sartr, kada kaže da pakao jesu drugi. Njihov užitak moj je pakao

Nakon megauspeha novog crnogorskog književnog trojca Brković-Spahić-Nikolaidis, sa opravdano veoma hvaljenim romanima-prvencima (zapravo, jedino Nikolaidis nije debitant) objavljenim pre koju godinu, neko je konačno morao da napravi sledeći korak, pa šta bude; nije nelogično što je prvi to učinio baš Nikolaidis, ionako notoran sa svoje javne drčnosti… Za njim će, čuje se, i ostali.

Nikolaidis je onomad probušio opnu iliti čauru striktno „lokalne“ recepcije romanom Mimesis (v. „Vreme“ br. 677); ovako snažan, buran entry kao što je taj „bernhardovski“ obračun sa neotklonjivom gadošću sveta – koja, dakako, uključuje i pripovedača samog, inače tu prave literature ne bi ni bilo – a sve to provučeno kroz otužni vonj najnovije balkanske istorije, ne pamte ni najstariji stanovnici južnoslovenskih književnosti…

Roman Sin prirodni je nastavak fascinantnog razigravanja jednog samosvojnog rukopisa, u njemu će čitalac lako prepoznati onaj senzibilitet koji je rodio Mimesis, a opet – mirne se duše može reći da Nikolaidisova nova knjiga, po svojim „spoljnim“ obeležjima, zapravo uopšte „ne liči“ na Mimesis, što je svakako dobro: ne bi valjalo podleći trivijalnom porivu i kvariti nešto što je po sebi već zaokruženo. Konstantin, narator ovog romana, obitava u savremenom Ulcinju, moglo bi se reći, kao stranac – s tim da treba znati da bi taj bio stranac i bilo gde drugde; razlikuju se još samo stepeni (ne)udobnosti stranstvovanja. Seća li se još iko Konstantina Gorče, onog iz davnog romana Vidosava Stevanovića? I Nikolaidisovom naratoru ovo bi nadimak-prezime baš pristajalo. Kao deziluzionirani rezoner koji postrance posmatra ljudsko glavinjanje ka smrti – uzalud se trudeći da sam u istom sportu prođe sa što manje povreda; kao da čovek išta drugo i može da radi? – Konstantin se zlopati „pod vrelim suncem juga“ želeći uglavnom samo jedno: da bude ostavljen na miru. Zapravo, to se i dešava, ali ne baš na onaj način koji je bio zamislio: žena diže ruke od njega i napušta ga, majka umire gotovo ga proklinjući, gorko se kajući što je život bacila na dvojicu muškaraca – na Oca i Sina, bez Svetog duha u blizini – koji to ničim nisu opravdali, a Otac se posle njene smrti definitivno zatvara u depresiju i radikalnu, programsku samoću, tamo gde se ionako odavno bio zaputio. Taj odsutno-prisutni Otac, čiju kuću Konstantin posmatra s prozora (bez prave želje da pređe s druge strane kapije), dok tu, sasvim blizu, gori borovina i maslinici onako kako to već svakog leta gori po prijadranskim vrletima, on je, dakle, centralni odsutni lik ovog romana, baš kao što je Sin onaj koji je „prisutan“ utoliko što kroz njegovu vizuru posmatramo konačni raspad jedne porodične priče, ni gore ni bolje od drugih – samo ogoljenije iskazane.

Ulcinj je, dakle, Konstantinovo egzistencijalno okruženje, koje ovaj prima sa umornom ravnodušnošću (drugde je još gore, samim tim što je isto!), uz tek poneki ispad aktivne netrpeljivosti; taj grad, koji podjednako dobro simbolizuje „mediteransko“ i „orijentalno“, idealna je pozornica (i neiscrpni agens) njegove mrzovolje. Istovremeno, evo potvrde izvanrednog dejstva one oveštale istine da snažna, dobro promišljena i izvedena, ubedljiva lokalnost poslediči recepcijskom univerzalnošću: nema ama baš nikakvog komunikacijskog šuma između ove knjige i nekog zamišljenog čitaoca koji nikada nije čuo ni za Ulcinj ni za vascelu Crnu Goru: svako ima neki svoj Tvin Piks, sve ostalo su živopisni folklorni detalji. Nevolja je samo s tim prokletim balkanskim pravilima: izložen teroru kotrljajuće, nepregledne letnje Gomile, Konstantin beži među četiri zida, ili lunja užarenom (sub)urbanom pustinjom, otkrivajući paradoksalne oaze poput nikada dovršene javne garaže pretvorene u smetlište i okupljalište besprizornika (što je moguće čitati i kao parabolu o tipično potkontinentalnom pobačaju modernosti); smeće, vrućina i nepregledna vreva polugolih telesina kao nametnuta ekstaza komunikacije, one neposredne, „vruće“; na drugoj strani, Konstantin očajava zbog vazda loše dial-up internet konekcije, koja simbolizuje slabost i krhkost one žuđene, „hladne“ komunikacije, daljinske, nekako očišćene od humanog suviška…

Možda će čudno zvučati, ali Sin je, postrani od svih spoljnih atrakcija, neka vrsta (para)religijskog moraliteta, egzistencijaln(ističk)i krik za koji onaj koji ga je ispustio unapred zna da ga (više?) i nema ko čuti; to je lapidarno, a prodorno pretresanje te večite očevsko–sinovske priče, očajnički-ironičan disput o prijateljstvu (u kojem se neće, poput Deride, vajkati kako nema prijatelja – nego kako nema prijateljstva; ne bar za odrasle ljude), osvežavajuće „politički nekorektan“ kao-mizantropski ogled (scena sa prosjakom!), „antireligijska“, a opet „hrišćanska“ priča o Padu, o razmetnom sinu, o zavodljivo uglađenom đavolu (koji je, jelda, „man of wealth and taste“…) i trajno odsutnom Ocu, koji je naposletku nekuda nestao iz svoje kuće, neznano kuda i kada. Samo što možda više nema ni vremena ni smisla pitati: Oče, oče zašto si me ostavio? Sve što preostaje, sve što Konstantin još zatiče u praznoj kući, očevi su glomazni dnevnici, sastavljeni od jedne jedine reči – pogodite koje?

Sin uglavnom nema onu „spoljnu“ provokativnost i prpošnost Mimesisa, ali reč je o (barem) podjednako dobrom romanu. Ako se istinski Pisac razlikuje od običnog zanatlije po tome što „ne stvara tek knjige, nego svetove“, onda za Nikolaidisa nema brige: njegovi su svetovi jedinstveni, i vredi ih iznova posećivati.