Od januara, nepunu godinu nakon Lede, na repertoaru se nalazi još jedna drama Miroslava Krleže, Gospoda Glembajevi. U novosadskom Srpskom narodnom pozorištu Glembajeve je režirao Egon Savin.
„VREME„: Da nije događanja koja je nametnula politika, razgovarali bismo isključivo o vašem tumačenju Krleže, vašim rešenjima…
EGON SAVIN: Sumnjam, ne možete mimoići politiku kad je Krleža u pitanju. Jer, on ovaj komad piše 1929. godine, govori o vremenima pred rat, o ljudima na vlasti, o našem balkanskom džet-setu, o kompleksu glembajevštine. To je kompleks krvavih ruku. Svi koji žive na ovim prostorima imaju pomalo krvave ruke, pa i oni koji se toliko brane da nemaju, i oni su određeni prema onima koji su ih jako zakrvavili, svi smo mi zajedno u kotlu, kako je Krleža govorio. To je krvava krčma u kojoj je neko ugasio svetlost i nastala je tuča. A onda, da parafraziram Krležu, tuča prestane, ponovo se upali svetlo i svi zajedno nastave da piju. To je briljantno. Dok čitate Krležu vidite da ništa nije slučajno i da se sve ponavlja kroz čitav XX vek, i kako doći na vlast, i kako je sačuvati. A u nukleusu svega toga stoji intimna porodična drama u kojoj se svako od nas može prepoznati. Iz teksta sam sklanjao sve što je politika, ali ne možete Krležu očistiti od angažmana. Na kraju krajeva, osnovnu dramsku situaciju čini skup bludnica, političara, sveštenika, pravnika, lekara, to je šablon vlasti, šablon kako se formira mafija. Tu je multinacionalna kompanija, sve je tu, i fabrike eksploziva, i banke koje nestaju preko noći, i pronevereni računi. Sve je kao san, kao da je 1929. godine kad je pisao Glembajeve Krleža sanjao ovo naše vreme.
Ovdašnja kultura je sledila liniju ovdašnje politike, Krleža je nestao iz pozorišta kad i sve što je hrvatsko.
Krleža prošlih godina nije igran ni u Hrvatskoj. U Beogradu ga nisu igrali navodno zato što je Hrvat, a u Zagrebu zato što je komunista. Naša kultura nije imala autocenzuru, pazilo se dok je bio rat, ali posle ne. Mislim da su jedinu autocenzuru imali upravnici. Pre pet-šest godina predlagao sam Krležu Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Jovan Ćirilov je bio upravnik, ali je govorio nije trenutak, nije trenutak i tako – ne uradismo Krležu. Mislim da u skorije vreme Krleža nije igran iz kulturoloških razloga. Repertoar je srozan na nivo zabavljačkog, a tu njemu nije mesto.
Rekli ste jednom prilikom da je teško raditi Glembajeve. U kom smislu?
Zbog žanra, to je psihološka drama, najteža disciplina u pozorištu, to su slojevi, strogi realizam koji zahteva unutarnju režiju, psihološke nijanse. U ovoj predstavi osećaj za meru pri svakom govornom, fizičkom i psihološkom postupku odlučujući je. Jer, vrlo lako stroga realistična drama sklizne u melodramu ili krajnje privatnu igru. Vrlo je teško održati unutrašnju dramu, složeno glumačko nijansiranje, a to ujedno znači veliki problem-kako održati pažnju publike. Utoliko je teško raditi Krležu.
Šta je to što Krležino delo čini delom hrvatskog pisca?
Čovek o Krleži ne može da govori u odrednicama mi i oni. Stvar je u tome što je on Jugosloven, on je zaista jugoslovenski pisac, što je uvek i bio. I ako prema njemu ovde i u Zagrebu postoje bilo kakve predrasude, to je zato što je on Jugosloven, zato što je on dokaz da jugoslovenstvo nije fikcija. Njegov jezik je srpsko-hrvatski, on u istom komadu kaže i zrcalo i ogledalo, i tisuća i hiljada. Krleža je više hrvatsko-srpski pisac nego hrvatski, a taj hrvatsko-srpski je, ako se sećamo, isto što i srpsko-hrvatski. On pripada hrvatsko-srpskoj, odnosno jugoslovenskoj književnosti. Ovo govorim sa književno-istorijskog gledišta. Ne znam šta to politički znači danas, verovatno je još uvek škakljivo igrati Hrvata u Beogradu.
Sudeći po krcatom gledalištu Narodnog pozorišta tokom dvodnevnog gostovanja vaše predstave, čini se da niste u pravu.
To je dokaz da moramo istrajavati na velikoj literaturi, i na našim centralnim temama. Srpska literatura nema nikog poput Krleže. Imamo druge vrednosti, tradiciju komedije na primer, ali građansku dramu malo ko da je pisao. Zatim, Krleža je prošao od ranog simbolizma do avangardne drame – mi nemamo takvog pisca. Ne postoji pisac srpsko-hrvatski sa snažnim angažmanom kao on. Bilo bi nerazumno ne igrati još barem dva-tri Krležina teksta, to je tako sjajan pozorišni pisac, sa kog god stanovišta da mu priđete, on funkcioniše. Mislim da je Krleži mesto u Novom Sadu, u Beogradu, mislim da će u naredne dve-tri godine u Beogradu biti igrana dela i nekih drugih Hrvata.
Londonski Sotebi će krajem aprila ponuditi još jedno orjentalno delo Paje Jovanovića, što je obnovilo pitanje da li je pre dve i po godine njegov „Odmor bašibozuka“ mogao da se kupi po nižoj ceni
Najnoviji dobitnik književne nagrade „Kočićevo pero“ je Igor Mirović, političar. Zadužbina Petar Kočić je objavila da je član žirija bio Miljenko Jergović, iako nije
Mesto cenzurisanog sadržaja retko ostaje prazno i najčešće se popunjava prihvatljivim sadržajem da bi se održao privid pune i moćne strukture
Otvorena je izložba „Od zemlje ka nebu“ Dušana Petrovića na kojoj su skulpture od drveta – sekvoje, hrasta, bukve, graba i kedra
Matica srpska je otkazala koncert Katarine Jovanović zbog pevanja satirične pesme, a pre desetak godina je priređivala predavanja desničara
Zašto režim nastoji da razvali Univerzitet u Beogradu? Koga i čega se boji? I kakve veze s tim ima poziv na politički dijalog?
Vršljanje policije po Rektoratu Univerziteta u Beogradu je čin ljudi nesvesnih da sami propadaju u rupu koju kopaju Vladanu Đokiću, da nastupaju kao zlo koje će izgubiti bitku protiv dobra, kao neuki jahači metle koje će na kraju pomesti studenti
Lokalni izbori održani u nedelju pokazali su, pre svega, slabost vlasti i snagu onih koji bi da vlast menjaju. Šta im je sada činiti?
Režimski Napad i odbrana Beogradskog univerziteta
Ne boje se kriminala, boje se obrazovanja Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
