Kom Baja, kom Bajaga

Ovog leta u Beogradu mnogi klinci su naučili da se pojam “Ušće” ne iscrpljuje u istoimenom tržnom centru, koji je kao orijentir – simbolično? – smenio “CK” (neboder nekadašnjeg Centralnog komiteta vladajuće kom/soc partije). Pred kraj sezone velikih koncerata na otvorenom, tu između još nenaviknutog kružnog toka (i Šapić ponešto ubode u saobraćaju) i tačke gde exYU Sava udara u EU Dunav, lepo je što svetskim zvezdama kao što su Rammstein i Sheeran parira i bar jedna domaća jer Beer Fest i sitnež kvazimuzičkih događaja ne računam.

Ove godine, Momčilo Bajagić Bajaga (r. 1960, Bjelovar) vratio se naveliko, posle ličnih kriza i problema, s podmlađenim bendom. Proletos je početak solo-karijere tj. 40 godina izlaska svog debi albuma Pozitivna geografija (1984, PGP RTB) efektno obeležio replikujući ondašnji promotivni, teen-oduševljeni koncert u svom gradu, u istoj sali (nekadašnjeg Doma sindikata, u novije doba zvanoj po najvećim paradržavnim firmama). To je (o)značilo oživljavanje starog, itekako voljenog repertoara (opet i na vinilu!), a podudarilo se i s diskretnim povratkom korenima, pa i Zemunu u kom je odrastao. U novom ciklusu, sa zamajcem svih reizdanja, obrada i prepakivanja (npr. solidan mjuzikl Sa druge strane jastuka u prestoničkom Pozorištu na Terazijama), uz regionalne arene i posle uspešne masovke prošle subote uveče (na zemunskoj strani reke), kompletirajući adut u trilingu mogle bi biti nove pesme. No, u međuvremenu…

foto: tanjug / marko đoković

Pred sam kraj školskog raspusta, ozbiljno postavljen, celovečernji/dugometražni program još pre sumraka započela je (pred)grupa kojoj činim uslugu ne pominjući je, no već i tad se pokazao kvalitet ozvučenja. Posle kraće stanke, već stariji od deceniju Artan Lili dobro se snašao u za njih netipičnoj ogromnosti (i bine i publike). Ubedljivi, čak i višeglasno za …rokenrol i posle rokenrola uspeli su elektronskom žilom svog ritma da razmrdaju deo mlađe publike. Basista/pevač Bojan Slačala nije preterao konferansom “…ruke…ljubav…” i taman smo većinski pomislili da je baš vreme za zvezdu večeri, kad je posle još jedne, ne duge pause, počeo Kralj Čačka. Među ranije pridošlim očito je bilo neobaveštenih o ovim delovima programa, pa su kao melem na nestrpljenje legli slajd-gitara i nenametljiva roots-stilizacija Kraljevog (ili Čačkovog?) malog, prefinjenog sastava. Opet nekih pola sata, ali ne zagrevanja nego kuliranja, mama, avatar, propeler… Sad su ključne reči bile “…put…zemlja…” i postalo je jasno, kolikogod Bajaga bio pomirljiv i trpeljiv, da su izvođači i pesme pre njega, makar nenamerno, ukazale: već smo predugo u pogrešnoj zemlji. To ne mogu skriti ni paradržavni – oni bi više voleli: državotvorni – medijski sponzori, najpre RTS i nacionalne TV-st(r)an(put)ice.

Odavno su ljudi prestali da pristižu, s ulaznicama od 2000 do 6000 din, mnogi s lepezama s Momčilovim likom – skupilo se i do 50.000 posetilaca, raznolikih, od sisača vejpa do valjača džointa, pa su Bajaga i Instruktori počeli malo pre 22 sata. Najpre geolokacija – Grad, Zmaj od noćaja, pa pretežno numere sa prva četiri albuma (sve PGP RTB, do 1988), gotovo ništa s onih od 2005. dalje, i po par s izdanja u međuvremenu. Stari hitovi su, naravno, odmah razgalili šarenu publiku s dosta mladih, zvuk i light show na visini i bez naročitih digitalnih čudesa, projekcije na velikim ekranima taman (i s redovnim animacijama u formatu mob. telefona), pa je srce večeri zapravo i bilo tamo gde treba – u dinamici benda, grupice ljudi koja sve to uživo izvodi, diše muziku, što bi se novosrpski reklo, organski.

Patinirane pesme su pomalo pojednostavljene i osvežene, možda nijansu tromije, ali bez problema oduševljavajuće za široke mase/ obožavaoce stečene kroz pola veka Bajagine karijere. Kad hodaš iz doba u Ribljoj čorbi, po očekivanju posvećena je teško bolesnom Bori Đorđeviću. Vremešni ali žilavi favoriti kao 220 izveli su na binu davne Instruktore, od kojih je Dejan Cukić ostao i za (danas ne mnogo smislene) Jahače magle. Cukić se, kao uostalom i Žika Milenković, upirao do visina koje valjda više ni Gilan ne dohvata. Iako je Ti se ljubiš na tako dobar način lišena jednostavno genijalne bas-kičme Miroslava Cvetkovića Cveleta, ostala funkcionalna, jedna od brojnih Bajagićevih prvorazrednih ljubavnih pesama koje nisu balade.

Živorad Milenković (r. 1958, najstariji u postavi) trudio se iz petnih žila, punokrvni zabavljač i MC/ceremonijal majstor, vezni igrač s duhovitim opaskama i zgodnim asocijacijama, pa i koautor nekih od najrazdraganijih stranica pesmarice Instruktora (npr. Vesela pesma). Samoupitna Godine prolaze (mi stojimo) možda odzvanja uzaludnošću višegeneracijskih napora, pošto nam je poznat neminovni rezultat neravnopravnog meča Rimljani:varvari. Nekad moderna Dvadeseti vek je šarmantno passe, uostalom svetom više ne vladaju hipici u pedesetoj nego populisti u predsedništvu. Verujem – ne verujem je prava stvar za aktuelnost lažnih vesti/ postistina i drangulija…a i vozi u ples, ništa slabije nego poskočasta Moji (su) drugovi s kojim je uparena mlada Darja.

Pod svojom mladalačkom frizurom, posle manje nesigurnosti, zagrejani Bajaga pustio je opštepoznati glas i usredsredio se na vokalni deo, razmerno malo svirajući gitaru.

Što je šteta, i nadam se da će se vratiti svim melodičnim, čak i pevnim solažama kao što je ove večeri ipak zaorao u Još Te volim i Strah od vozova. Uglavnom drugi gitarista, čak i u sopstvenim postavama, Momčilo je knjiški primer klasičnog rokerskog sola “na liniji pesme” – u prekrasnoj Tišini – ovog puta proširio u tandem s nenametljivim i univerzalnim Markom Nježićem Kićom (ex Vrooom).

Programska Muzika na struju, pirotehnika, pa ka kraju spuštaju pretežno balade – jedno od uporišta Bajagićevog majstorstva. Otkada Tebe volim uključuje hiljade i hiljade mobilnih “lampaša”, bojkotuje tek nekolicina matorih izroda koji su ukresali da zamirišu… Dobrano posle dva sata svirke, prvi šestočlani naklon s pozornice i stanka; svetla se ne gase, ali publika kao da je umorna. Niko ne viče naslove koji nisu ni mogli stići na red u zadivljujućem opusu, valjda su svi zadovoljni.

Kad imaš uz sebe klavijaturistu kao što je Saša Lokner… vraćaju se samo njih dvojica, u svedenim a zapravo raskošnim aranžmanima. Ide Ruski voz. Pomalo preteći antiklimaks postao je smirenje, drugi bis završavaju 442 do Beograda i zakucavanje do tri puna sata s vatrometom i Samo nam je ljubav potrebna. Nije tačno, ali prija čuti.

Kako smo ono rekli na legendarnom “kišnom koncertu” 1985. na malom stadionu Tašmajdan u srcu Beograda – “svaka ruka se računa”. Jesmo staro gvožde, al’ još ne za otpad, i baklju predajemo potomcima koji još ne znaju da “baltic” nije jedina votka. Ipak, na vreme smo ih pelcovali da nezaraženi prođu pored bučnih turbo klubova pri razlazu. Mnogi od nas starijih znali smo da ćemo se sutradan uveče sresti na protestu ispred RTS. Jer, kao i u tolikom drugom, i kod popularne muzike Srbija se raspolućuje – neko voli na Bajin koncert, neko na Bajagin.