Koliko je đavo crn

Koliko je vremena potrebno da se demokratija pretvori u diktaturu? Šta je ta pretvorba uopšte: jednokratni događaj ili postepen degenerativni proces? Može da bude i prvo, i tada obično govorimo o puču, ali u savremenom svetu preovladava onaj drugi način. Kao, uostalom, kada se ide u obrnutom pravcu. Postoji li uopšte “demokratski puč”? Oni koje je famozni “Peti oktobar” trajno uvredio neretko ga nazivaju pučem, ali to je veoma sporna definicija; “prevrat bi već imao smisla, ali to je nešto sasvim drugo.

...

Kako god, šta se tačno dogodilo u Nemačkoj 30. januara 1933? Oh, ništa posebno, osim što je umrla/ubijena Vajmarska republika i uspostavljen hiljadugodišnji (minus 988 godina) Treći Rajh. Da li je tog dana iko znao da se baš to dogodilo? Teško; verovatno se tako savršenom bingu nije još usudio nadati ni sam Adolf Hitler, koji je tog dana postao nemački Rajhskancelar, isplivavši na vrh u jednoj bizarnoj igri nemačkih političko-industrijsko-vojnih elita, koje Hitlera nisu shvatale dovoljno ozbiljno čak ni kad im se ozbiljno gadio. Potcenjivanje manijakalnih pajaca i uverenje da ćete ih iskoristiti za svoje ciljeve i potom ih ostaviti da istrunu na sporednom koloseku klasična je greška centrumaških i konzervativnih elita. I jedan od najpouzdanijih načina da demokratije brzo i kvalitetno propadnu.

Knjiga Uvea Vitštoka Februar 33 nazvana je po jednom mesecu jedne konkretne godine, i to najkraćem mesecu, jedva četiri sedmice trajućem. Zašto bi takav jedan mesec zavredeo knjigu, pa još i njen naslov? Biće, zato što je istorija – sve sa ljudima u njoj – bezbedna od nekih događaja i njihovih neumitnih posledica samo ako i dok se ti događaji uopšte ne dogode. Ako i kada se dogode, istorija dobija maligno ubrzanje. Recimo, pretposlednjeg dana januara, besprizornik A. Hitler dobija na raspolaganje ključne poluge moći u jednoj velikoj, složenoj zemlji. Pretposlednjeg dana februara, Nemačka već ne liči na sebe od pre mesec dana: naci-odredi brzo i bez osobitog otpora okupiraju vajni javni prostor i preuzimaju kontrolu nad policijom, vojskom i državnim institucijama generalno, čak i nad lokalnim vlastima pošto je čuveni nemački federalizam pred dekretivnim ukidanjem, sudstvo se ekspresno glajhšaltuje, opozicione partije samo što nisu stavljene van zakona, slobodna štampa sada se zove “jevrejska industrija laži” i njene tvrđave padaju kao snoplje. Čak i prvi logori za politički i drugačije nepoćudne otvaraju kapije; obratite pažnju: ne zatvori, logori! A tek je, bože, februar, taj kratki februar…

Podnaslov Vitštokove knjige glasi “zima književnosti”; tačnije od toga se ne može. Autor, naime, glavnu pažnju posvećuje reagovanju nemačkih pisaca – pa i “intelektualne zajednice” generalno, u nekoj meri – na šokantnu činjenicu nacizma na vlasti, činjenicu koja se koliko do koji dan pre Februara činila nedogodivom. Naravno da praktično nije bilo važnijeg imena nemačke literature koje bi do tada iskazalo bilo kakvu političku naklonost prema nacističkim lumpenima; ako su se politički delili, bilo je to po tome jesu li protiv nacizma sa levičarskh, liberalnih ili konzervativno-hrišćanskih pozicija. Tu su, naravno, i oni ljepodusi koji se “ne bave politikom” i koji nisu primetili Hitlera sve dok ih nije ugrizao za nos. Neki među njima su zaključili da je oportunije da ni taj ugriz ne primete a kamoli da jauknu, ali ostavimo to sada po strani, biće to mnogo posle Februara.

Vitštok svoju trilerski napetu, ali nažalost nimalo fikcionalnu već dokumentarističku naraciju organizuje kao dan-za-danom hroniku koja počinje dva dana pred Hitlerovo imenovanje i, protežući se kroz ceo februar, stiže sve do 15. marta. Do tada će, u tih šest nedelja, ključni lični izbori većine aktera ove knjige biti doneti (to, naravno, važi za one kojima je uopšte ostavljen nekakav izbor) a i budućnost Nemačke za neodređeni broj godina biće zapečaćena, što će do tada shvatiti valjda i najveći zanesenjaci; neki od njih prekasno.

Razume se da ova i ovakva knjiga nije mogla bez Tomasa Mana, ali i celog “klana Man”. Nobelovca će smeđekošuljaški preokret zateći na višemesečnoj turneji po inostranstvu i on neće odmah shvatiti dalekosežnost dešavanja, gajeći iluziju da će se vratiti u svoju vilu u Minhenu gde ga čekaju nedovršeni rukopisi. Porodica će ga ipak ubediti da ne čini ludosti nego da se do daljeg skrasi u Švajcarskoj, gde će ga čekati i rukopisi. Okolnosti bekstva nekih drugih Manovih biće daleko dramatičnije. Tu su i privatne, književne i političke priče i dileme Alfreda Deblina, Bertolta Brehta, Eriha Kestnera, Eriha Marije Remarka, Edena fon Horvata i niza drugih, te sjajno oslikana uzavrelo-konfuzna atmosfera među piscima u Nemačkoj književnoj akademiji i izvan nje, kritičarima, izdavačima, novinarima, koji će dan po dan učiti i prilagođavati se košmarnoj “novoj stvarnosti” u kojoj će svaki dan doneti nešto do juče nezamislivo, ili vesti o tome ko je otpušten, prebijen, uhapšen… Izdavači naprasno povlače knjige koje je trebalo da izađu ali “sada možda nije trenutak” (dugo će se, dugo i krvavo, čekati na taj trenutak), pozorišta skidaju s programa već gotove predstave, talas cenzure se širi kao virus, negde stiže u ponedeljak, drugde u sredu, u trećem gradu četvrtak je još OK da se igraju predstave i čitaju priče, ali petak već donosi nova pravila… Većina je zbunjena, ne zna kako da se postavi, prevladava mišljenje da “ovo ne može dugo ovako” i da će nacisti biti pometeni s vlasti na skorašnjim izborima. Demokratski misleći um nepopravljivo je “naivan”: u tome je njegova veličina i prokletstvo.

Paralelno sa svim previranjima na književno-političkoj sceni, pratimo oružane konflikte širom zemlje, februar je u znaku pravog malog građanskog rata koji gdegde izbija između naci jurišnika, komunista, socijaldemokrata i drugih, konfuzija je sveopšta, ali NSDAP-u više ništa ne stoji ozbiljno na putu da zavlada svakim aspektom nemačkog života i smrti. Neki će pisci, naposletku, pokušati da se tome konformiraju, da uspostave koegzistenciju s đavolom koji, je li, možda i nije tako crn, možda je samo imao teško detinjstvo i fali mu ljubavi… Vitštokova hronika ovih malih i velikih drama i lomova čita se bez daha i predaha.

Inače, ako vas zanima koji je pisac od aktera ove knjige lični favorit dolepotpisanog čitaoca, to je Jozef Rot: 30. januara Hitler je seo u kancelarsku stolicu, a koji sat pre tog čina, odmah ujutro, Rot seda na voz za Pariz. Februar i Februar je ostavio drugima da se s njima bakću.