Kolekcije i kolekcionari

Izjava ministra Dušana Mihajlovića da je u kući uhapšene estradne zvezde Svetlane Ražnatović pronađen izvestan broj umetničkih slika i predmeta, kao i najava mogućnosti konfiskacije imovine kriminalaca, podstakla je temu o umetninama koje oni još poseduju.

Na pitanja o umetničkim slikama koje krase zidove njihovih kuća, iz Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije rečeno nam je da je prerano o svemu govoriti zato što je istraga u toku. Jovan Despotović, pomoćnik ministra kulture, ocenio je preuranjenim pitanje da li će Ministarstvo kulture, u slučaju konfiskacije, preuzeti oduzeta umetnička dela i dodeliti ih muzejima na čuvanje.

Tome se nada istoričarka umetnosti Irina Subotić, i za „Vreme“ kaže: „Nadam se da će najavljena konfiskacija obuhvatiti i umetnička dela i da će se ona naći u muzejskim zbirkama a ne kao do sad na zidovima kuća kriminalaca, ratnih zločinaca i narko dilera“, i smatra da „u opštem srozavanju etičkih normi, kada su kultne ličnosti nicale iz društvenog šljama, nije čudno što se pojedini stručnjaci danas hvale da su pomagali banditima u stvaranju njihovih kolekcija umetničkih dela iako dobro znaju da ta dela treba da budu u muzejima a ne kod Arkana i njemu sličnih.“

ARKANOVA KOLEKCIJA: Istoričar umetnosti Nikola Kusovac, koji je bio u prilici da vidi umetničke slike u vlasništvu pokojnog Željka Ražnatovića Arkana, supruga uhapšene Svetlane Ražnatovič, kaže za „Vreme“ da je sada najvažnije saznanje „da su ti radovi sakupljeni pa time i sačuvani. Jer, ako je neko delo u nečijem posedu, znači da je spaseno od eventualne propasti i da će kad-tad dospeti u muzej ako mu je tamo mesto. Setite se da sve velike i čuvene kolekcije završe u muzeju, pa tim pre nema razloga da se to ne desi i sa oduzetom imovinom. Ako se donese odluka o konfiskaciji, što mislim da bi svakako trebalo uraditi, Arkanove slike će uskoro biti na mestu koje im priliči.“

Nikola Kusovac bio je u Arkanovoj kući po pozivu da stručno proceni njegovu kolekciju („došao je po mene blindiranim džipom, tokom vožnje komunicirao je mobilnim telefonom sa obezbeđenjem pa je kapija otvarana u momentu kad je vozilo prilazilo kući tako da nije bilo ni sekunde zadržavanja“) neposredno nakon njegove ženidbe. „Dobio je dosta slika na poklon, a pozvao me je zato što je posumnjao u originalnost jedne od njih. Uveo me je u salon. Tu je bilo petnaestak slika od kojih sam većinu znao, zato što su mi ih ljudi donosili na procenu pre nego što su ih poklonili Arkanu. Za neke sam već tada znao kome su namenjene zato što mi je rečeno da su za njega – ja nemam prava da se raspitujem o slici koju procenjujem, saznam samo ono što mi se, i ako mi se kaže. Apsolutno sve slike koje mi je pokazao, tematski su bile vezane za Prvi svetski rat. To su radovi naših ratnih slikara. Naša kraljevska vojska u oba Balkanska i u Prvom svetskom ratu imala je profesiju ratni slikar. Slikar Prve armije,Vasa Eškićević, bio je omiljen Arkanov slikar. Eškićević je uradio mnogo slika, pratio je vojsku i skicom zabeležio svaki položaj, svaki događaj, a nakon rata je te beleške pretvarao u slike. Pored Eškićevića, tada sam video Miodraga Petrovića, Dragomira Glišića, Miloša Golubovića, Mihaila Milovanovića i manje poznatog Lazara Katića. Slika u koju je Arkan sumnjao bila je falsifikat dela Vase Eškićevića, i on je bio ponosan što je prepoznao da nije original. Sećam se, preda mnom je telefonirao onome od koga je dobio taj poklon.“

Osim Arkana, kaže Nikola Kusovac, niko drugi od ljudi sa poternica nije zatražio njegovu ekspertizu. „Ali, očekujem da će mnoge od konfiskovanih slika iz njihovih kuća biti sa mojim potpisom. Pretpostavljam da ti ljudi nisu voleli da ih neko prevari, i da su mi zato slali slike na procenu po svojim saradnicima ili potčinjenima. Ponavljam, ja ne postavljam nikakva pitanja o poreklu ili vlasniku slike, samo obavim svoj posao, ni u kome ne gledam kriminalca i svakog primim u dobroj veri.“ Gospodin Kusovac kaže da je i takav njegov stav uticao da postane najtraženiji stručnjak za procenu umetničkih dela. „Nema mnogo stručnjaka koji, moram biti neskroman, poznaju slikarstvo ovako kako ga ja poznajem, najbolje pratim tržište, radim to već tridesetak godina, i naše i svetsko, pa ljudi i pored svih priča o meni, ipak kucnu na moja vrata. A kad ih ja obradim, onda o njima ostane trag, jedini, jer, podrazumeva se, ti ljudi ne prijavljuju šta poseduju.“ Da li je, kao upućen čovek, čuo o umetničkim vrednostima u kućama još nekog kriminalca? „Pretpostavljam da je u srušenoj kući Dušana Spasojevića u Šilerovoj ulici bilo umetnina, nikad nisam bio tamo ali verujem da su tako skupi enterijeri sigurno bili ukrašeni makar lošim slikama. Nadam se da su ih sklonili pre rušenja.“

PRIVATNI MUZEJI: Umetnička dela koja je video u Arkanovoj kući, kaže Nikola Kusovac, relevantna su za Vojni i Istorijski muzej. „To su tiražni slikari, Vasa Eškićević je radio po desetak replika iste slike. To nije umetnički vrh, ali sigurno da među njegovim slikama i slikama ostalih ratnih slikara ima dela koja su kulturno dobro.“

Interesantno je, kaže gospodin Kusovac, da je „sve do Arkana ta vrsta slikarstva bila potcenjena. Arkan je Vasu Eškićevića vratio u život. Ne znam kako se zainteresovao za njega, nisam ga to pitao, nije on bio čovek za takve teme. Žao mi je što do Arkana, pretpostavljam, nije došao album sa osamdesetak akvarela i crteža naših i stranih ratnih slikara – sigurno bi ga kupio i tako sačuvao. Ovako mu se ne zna sudbina. U tom albumu je bilo radova Vase Eškićevića, Borivoja Radankovića, Dragomira Glišića, Paje Jovanovića, Uroša Predića, Bete Vukanović, Pola Žuvea… Mislim da je neki ministar iz Pančeva blizak kralju Aleksandru želeo da mu ga pokloni, ali nije uspeo. Preporučivao sam taj album Vojnom i Istorijskom muzeju, radio sam i procenu, ali ga oni nisu kupili.“ Na pitanje da li je predložio Arkanu da svoj patriotizam iskaže darovanjem neke umetničke slike muzeju, Nikola Kusovac odgovara: „Ja nikad ne propustim priliku da prikukam da neko kupi nešto za muzej, ne samo Narodni u kome sam do nedavno bio kustos, za bilo koji muzej. Dakle, naravno da jesam to predložio i Arkanu. I naravno da me je odbio. Kažem vam, nije on bio nikakav ljubitelj umetničkih dela, njega je samo zanimala tema – epopeja srpske vojske.“

Vanredno stanje uvećava mogućnost da se konačno okonča istraga o 15 slika Paje Jovanovića ukradenih iz Aranđelovačkog muzeja 16. marta 2001. godine. Bila je to prva oružana pljačka muzeja kod nas. Odvijala se kao na filmu i očekivalo se da će brzo biti razrešena zato što je u njoj bilo više učesnika pa se očekivalo da će neko od njih sigurno nešto reći. „Dela su sigurno još uvek u zemlji, s obzirom da su ukradene, nemoguće ih je negde prodati, i nadam se da će biti pronađena sadašnjom pojačanom potragom. Često kontaktiran sa aranđelovačkim inspektorima i znam da im je to jedan od prioritetnih poslova.“

Nikola Kusovac primećuje da je od uvođenja vanrednog stanja stalo tržište umetničkim slikama. „Pretpostavljam da nekom Budali nije bilo važno šta mu visi na zidu, ali da su njegovi advokati, bankari, lekari, mogli biti kupci umetničkih slika. Sad je ponuda ogromna, a potražnje nema. Ovih dana su mi donosili na procenu Vlaha Bukovca, Petra Lubardu, Paju Jovanovića… Nude se, a nema ko da kupi pa je to znak da je neki lanac prekinut.“ Kao što je to činio i ranije u ovakvim situacijama, Kusovac predlaže ministarstvu da iskoristi povoljnost velike ponude. „Mogli bismo da za stotinak hiljada evra kupimo izuzetna dela u vrednosti od milion.“