Može li televizija da razvija patriotski osećaj kod gledalaca? Sećate se patriotskog novinarstva, huškanja, nekrofilije i obraćanja svetskim moćnicima sa malog ekrana. Ovoga puta ne mislim na tu vrstu patriotizma, već na njegov mirnodopski surogat, patriotizam zabavnog tipa. Danas, hvala bogu, nemamo potrebu za emisijama u stilu „slikom na sliku“ gde smo se sa komšijama prvo gađali prilozima, pa blatom, a posle kuršumima i bombama. Danas patriotski osećaj postaje legitimna tema za emisije lakog sadržaja, pa krenimo redom od sabah zore.
Ujutro program počinje lepršanjem zastave i intoniranjem himne. Pošteno. Na javnom servisu imamo identifikaciju, koju prate suncokreti i naš put ka Evropskoj uniji. Posle smo dobili vrhunski stilizovane narodne nošnje, svih naroda i narodnosti koji žive u Srbiji. Lepo je što smo na javnom servisu apostrofirali činjenicu da u Srbiji nisu samo Srbi, već svi građani koji u njoj žive. RTS takođe podstiče patriotske vrednosti kroz emisije koje favorizuju tradicionalne vrednosti – „48 sati svadba“ i ono što dolazi posle „Vreme je za bebe“. Tu je naravno i Žika sa pitalicama, pa pokaži, bato, šta znaš o Srbijici ako si patriota!
Na Pinku sam najjaču dozu patriotizma osetio u emisiji „Kursadžije“. Ispade da je na RTS-u u fokusu porodica (brak, folklor, običaji, deca), dok se Pink bavi regionalnim odnosima, ali najčešće iz ugla „Farme“ ili „Dvora“. Dvor se nalazi u Srbiji, pa je neverovatna doza rojalističkog estradnog elementa, dosad nepoznata našim gledaocima. Televizija Pink ponovo intuitivno otkriva ono što svi primećujemo, a to je užasno raslojavanje u našem društvu. Ta surova društvena polarizacija i jaz između bogatih i siromašnih stvara potrebu za „tranzicionom aristokratijom“ gde bogati postaju plave krvi, bez obzira kako su se obogatili. Setite se samo porodičnog grba Braće Karić, koji je napravljen sa godinom osnivanja, sad zaboravih kojom. Kursadžije su tu zadužene za onu vrstu primitivnog nacionalizma, u narodu popularnog po formi: bili Amerikanac, Rus i Srbin i ne sećam se šta je sve bilo, al’ ih je na kraju Srbin sve zajeb’o! Slede salve smeha, do suza – naravno.
Novu vrstu aristokratije potencira i Happy sa programom „Parovi“, gde otkrivamo kako žive poznati, ali u sitne detalje. Meni se posebno dopada detalj da učesnici nemaju pojma zašto se menja iznos novčane sume koju dobija pobednik. Nju potpuno samostalno menja Domaćin (vrhunski autoritet), a na parovima je da provale šta su to dobro ili loše uradili. To pomalo liči na put Srbije u EU, koji ćemo jednom meriti nekim ogromnim ekranom, sa odbrojavanjem dana. Nemamo pojma šta treba da uradimo, ali svojski se trudimo. Postoji u eksperimentalnoj psihologiji opit u kojem golubu potpuno slučajno dajete nagradu, a on posle nekog vremena počinje da izvodi sulude pokrete verujući da je zbog njih nagrađen. To je princip kojim se teorijom učenja objašnjava sujeverje. Zato se valjda u rijaliti programima akteri ponašaju glupavo.
Ukoliko ste turbo-patriota, postoji na Prvoj i emisija „Volim Srbiju“ gde to možete pokazati i osvojiti pobedu za svoj tim. Ova tv-licenca je nastala u Americi, gde se takođe divno trguje patriotizmom, pa čemu onda izmišljati toplu vodu. Istini za volju, jače su Žikine pitalice, samo što Žika još nije uveo one disko-čobanice sa golim pupkovima što se vrckaju na „Prvoj“. Tragove nacionalnog ponosa bilo je moguće otkriti i u „Survajveru“ gde su najvrednije nagrade bile „srpska gozba“ ali i gajba koka-kole, što samo potvrđuje bliskost naših naroda, bez obzira na povremene nesuglasice.
Uopšte uzevši, patriotizam na televiziji se odlično uklapa u nacionalne stereotipe. Zato je valjda toliki publicitet u medijima dobila serija emotivnih veza ovdašnjih frajera sa hrvatskim pevačicama/ voditeljkama/ sportašicama. Ispadoše ovi odavde ko junaci iz narodnih pesama, drčni, kurati i bogati, a one samo obleću ko Hajkuna đevojka okolo Malog Radojice! Ako se dakle, stvar svede do krajnje instance, televizijska verzija patriotizma neizbežno vodi do dileme: ko tu koga da izvinite i za koje pare, ili iz iskrene ljubavi?
