Karin Tuil: Odluka
prevela Olja Petronić
Booka, Beograd 2024.
Jesu li godine u pitanju ili šta, ali čini se da, najkasnije nakon Pokoravanja, Mišel Uelbek gubi primat francuskog pisca koji najlucidnije, najsmelije i bez ustupaka političkoj korektnosti ili bilo kojem drugom ometajućem faktoru, čeprka po najbolnijim ranama Francuske i Evrope, islama i sekularnog Zapada, muško-ženskih relacija, pitanja tinjajućih posledica materijalne, emotivne, kulturne i seksualne bede… Na ionako gumenom tronu preobožavanog i preomraženog “starca” nema, čini se, ni kočopernog naslednika, ali je zato tu, na vrhu, nekoliko žena: Viržini Depent, Lejla Slimani, Negar Džavadi, Karin Tuil. Jesam li neku prevideo? Sigurno jesam.
Karin Tuil (Pariz, 1972) imala je uspešnu advokatsku karijeru pre nego što je bacila sve niz rijeku i zaplovila nesigurnim spisateljskim vodama; auorka je dvanaest romana, od kojih su Ljudska posla (2019; vrlo solidno ekranizovan) i sada evo Odluka prevedeni na srpski.
Ako još nešto povezuje ova dva romana, onda je to upravo ta “pravničkost”: uloga sudstva u demokratiji, granice njegove slobode ne samo u konvencionalnom smislu reči nego i slobode sudija, advokata, tužilaca, od sopstvenih predrasuda, strahova, uverenja; večito pitanje tako često bolne nekompatibilnosti prava i pravde; granice (ne)dokazivosti seksualnog nasilja ali i meke moći društvenog establišmenta da zaštiti svoju mladunčad od plaćanja računa za nepočinstva koja nekom drugom ne bi prošla (Ljudska posla) odnosno granice multikulturalizma shvaćenog kao ideologija i “progresivnih” sudsko-pravnih teorija i praksi po kojima svako “zaslužuje šansu” da živi na slobodi – koja je nužno i sloboda za zlo – iako isuviše toga pokazuje visoku verovatnost da se radi o osobi obučenoj i indoktriniranoj za aktove radikalnog zla (Odluka).
Alma Revel, naratorka Odluke, antiteroristička je istražna sutkinja u vreme između Šarli Ebdoa i Bataklana, u vreme vrhunca ISIS-a, vreme najačeg talasa “sajber islamizma” koji je svojim bizarnim (anti)seksepilom zavodio mlade muškarce i žene poreklom iz islamskih zemalja širom zapadne Evrope, pa bogme i “bele” konvertite kojima kao da njihove domaće religije i ideologije više nisu bile dovoljno jaka doza opijuma. A još manje adrenalina. Hipici su nekada davno hodočastili na Prilično Daleki Istok u potrazi za dubokim mirom, savremeni buntovnici protiv savremenosti odlaze na Nešto Bliži Istok u potrazi za ratom. Ili taj rat donose kući. Kako god okreneš, “kod kuće je najgore”, tako su izgleda oduvek rezonovali sobni revolucionari iz zemalja u kojima je najbolje.
Almin glavni posao svojevrsna je “trijaža”: istražiti do najsitnijeg detalja postupke, motive, mogućnosti ali i “dušu” svakog dobrovoljnog ili prisilnog povratnika iz recimo Sirije, svakoga ko je na bilo koji način bio u vezi sa islamističkim borbenim ćelijama, ali sam nije počinio nikakav zločin – ili bar francuska država ne zna za to… Šta raditi sa takvim “slučajevima”? Država ima u osnovi dve mogućnosti, a nije se lako odlučiti koja je gora. Jedna je držati beskrajno u istražnom pritvoru nekoga ko je pred zakonom nedužan, ali to nije nešto što demokratska država rado čini. Druga je naposletku mu poverovati da će u ostatku života biti dobar dečko i lojalan građanin i da neće raznositi kaure u vazduh čim mu se ukaže prilika. Između tih dveju opcija stoje Alma i njene kolege, odnosno: oni moraju doneti odluku šta je ispravno.
A šta ako se odluka pokaže tragično pogrešnom? Sudije greše, kao i lekari, vozači… Težina tih grešaka broji se u mrtvima. U mnogo mrtvih, jer ovo jeste rat, kao što kaže jedna deziluzionirana junakinja Odluke.
Da ne bude nesporazuma, Alma je sve samo ne drveni filozof prava, tako da Odluka, uz sva važna pitanja koja otvara, produbljuje ili razmatra na način na koji uglavnom nisu radili prethodnici Karin Tuil, ipak nije traktat nego punokrvan roman, elegantno ispisana hronika ljudskog stanja u savremenom, nipošto ne samo francuskom društvu – ali s jedinstvenim francuskim prelivom. Uključujući i ono što je, je li, uvek bio Uelbekov specijalitet, ali ovaj put iz ženske perspektive – o emotivnosti i seksualnosti onih koji su deca dece ‘68, razapeti između slobode i stabilnosti, težnje za nezavisnošću i za zaštitom. U taj se korpus sjajno uključuje Tuil pričom o promašenom Alminom braku s promašenim piscem, ali i o njenom poznom pronalaženju prave ljubavi – ali na za nju pogrešnom mestu. Ništa, stisni zube i istrpi, jer kao što kaže Tuil u odjavi knjige, citirajući zapravo Kamijevog Pobunjenog čoveka: “Pakao traje samo neko vreme, život jednog dana ponovo počne”.
Osim za one kojima se život zauvek završi pod rafalima u nekom “Bataklanu”. Za njih nije nadležan Kami – inače, skončao zakucavši se u drvo – nego Sartr, jer su njihove ubice usvojile, a da i ne znaju za to, onu njegovu: “Pakao, to su drugi”.
Ministarstvo kulture odbilo je da izdvoji 120.000 dinara za podršku programu Nišvila posvećenom Šabanu Bajramoviću. Prethodno je Selakovićevo ministarstvo ostavilo bez dinara i Nišvil džez festival iako je među 10 najboljih džez festivala u Evropi. Da li u Srbiji ima mesta samo za „srpsku“ muziku
Pred premijeru, Sektor protivpožarne zaštite Narodnog pozorišta tražio je od scenografa predstave „Gospođa Olga“ da zameni trsku iz scenografije, mada prethodnih dana nije nikom smetala
Na licitaciji, po početnoj ceni u visini jednog većeg stana, prodat je dvorac porodice Dunđerski firmi u vlasništvu Maje Buhe. Država je imala pravo preče kupovine
U današnjem svetu ne pitamo više šta je istinito, već koji narativ nam omogućava da izdržimo krizu, strah, neizvesnost. Film ”Bugonija” taj pomak ne objašnjava, ne opravdava i ne kritikuje sa distance – on ga registruje iznutra
Početna cena po kojoj će biti licitiran dvorac Sokolac porodice Dunđerski sa okolnim objektima i imanjem je 325.000 evra. Država nije zainteresovana da ga kupi
Ništa se ne dešava od onog što Vučić najavljuje, uključujući i obećanje da će dohakati N1 i Novoj S. Zato nemoć i frustraciju krije tvrdnjom da te dve televizije nije zabranio jer mu koristi njihov rad. Jadno, jeftino i prozirno
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
