Ko je pomenuo nostalgiju

Kada se na poslednjoj projekciji za medije na ekranu pojavio znak FIF Cannes 2001, salu je preplavila lavina nezadovoljstva artikulisana kroz krikove i zvižduke. To je bila spontana i upečatljiva ocena Festivala koju su donele ujedinjene novinarske i kritičarske snage ove planete. Samo delimično bunt je prouzrokovan besmislenim otežavanjem uslova rada predstavnika sedme sile, koji su u redovima čekali više nego beogradski penzioneri za ulje i mleko u vreme najžešćih sankcija. U nedelju pre podne, dok Festival još nije bio završen, već je bio uklonjen čuveni crveni tepih. Čast da zatvori Festival pripala je francuskom Čileancu Raulu Ruizu i njegovom filmu Divlje duše, čiji je glavni adut aktuelna lepotica br.1 Leticija Kasta. Ruiz, koji je uvek prezirao narativni film, teško se borio sa melodramom, nekom vrstom francuskog varijeteta filma Prohujalo sa vihorom. Kao i izbor ostatka glavnog programa, sve će ovo pasti na dušu novog umetničkog direktora Festivala, Tijerija Fremoa, koga je neuništivi Žil Žakob elegantno pljucnuo (i tako se ogradio od kritika) u intervjuu za „Moving Pictures“.

PROVERENI AUTORI: Da li je kriv Tijeri? Verovatno bi svako koji iole poznaje film bio srećan da na ovom Festivalu u okviru jednog od programa okupi takva imena kao što su Godar, Rivet, Olmi, Imamura, Oliveira… Nisam pokušavao da izvučem prosek starosti autora iz oficijelne selekcije, ali mislim da ne bi bio ispod 55 godina. Srećan novi milenijum ili zbogom 20. veku? No, krenimo redom tamo gde smo stali u prethodnom izveštaju na polovini Festivala očekujući da druga polovina donosi ono (naj)bolje. I zaista kada se pojavio novi film Žaka Riveta (1928) Va Savoir (Ko bi ga znao), činilo se da Festival očekuje divna druga nedelja. Rivet, jedan od najdelikatnijih autora novog talasa, napravio je zrelu ali strašnu komediju o trivijalnostima koje život čine tako divnim, u maniru Erika Romera čiji novi film nije stigao do prošlogodišnjeg Festivala u Kanu. Nije podbacio ni Žan Lik Godar (1930) sa svojim Elegijama ljubavi, ali je ulaz na projekciju bio ravan dobitku u obližnjem kasinu što je dodatno isprovociralo prisutne novinare. Ali, gde je Godar tu je i provokacija. I tako već 40 godina. Setan, ironičan, inteligentan bio je i najnoviji film dvostrukog dobitnika Zlatne palme, Japanca Šoheija Imamure (l926) Mlaka voda pod crvenim mostom. Ali, ništa novo u odnosu na ono što već poznajemo iz njegovih najboljih filmova uključujući i kanske pobednike Baladu o Narajami i Jegulju. Pravi mladić u ovom društvu, kanski laureat Dejvid Linč zamalo je ostao bez nagrade sa svojim Mulholland Driveom, erotikom nabijenim film–noireom u koloru. Poslovično duhoviti i ponekad zlobni Francuzi nazvali su ovaj film film blanc (beli film ) aludurijaći na to kako je priča veoma predvidljiva. Ipak, Linč nije propustio priliku da u poslednjih desetak minuta filma razbuca kompletnu naraciju.

FAVORIT: Za favorita se u ovom društvancetu nametnuo Nani Moreti (1953) čiji je film Sinovljeva soba, u kojem nakon mnogo godina ne igra samog sebe, po Benjinijevom receptu dobro upakovana melodrama koja se bavi problemom destrukcije savremene porodice, nezaobilaznom temom uz povratak njegovog visočanstva erosa na velika vrata. Čak ni Moreti nije odoleo da pokaže i poljubi grudi još uvek lepe Laure Morante.

Autori iz Azije bili su na strani onog pozitivnog na terazijama ovogodišnjeg Kana. Najcelovitiji je svakako A tamo, koliko je sati? Tajvanca Caija Ming Lijanga (možda se sećate Rupe), ekscentrična ljubavna komedija koja se delimično dešava i u Parizu. Mnogo više se očekivala od Pustinjskog meseca Japanca Aojame Šinđija, ali ukupan rezultat pripada samom vrhu Festivala, dok je Milenijumski mambo Hua Hsijao Hsijena zastao na pola puta do remek-dela.

Domaćini mogu da budu zadovoljni Oficirskom sobom Fransoa Dipejrona, minucioznom antiratnom dramom čija je udarna poluga mladi glumac, zvezda za budućnost, Erik Karavaka, koji kroz film nosi masku dostojnu Linčovog Čoveka slona. Ovaj film bi mogao da bude dragocena terapija svim onima koji još uvek prizivaju neke nove ratove, zaboravljajući nesreću i žrtve koje ostaju iza njih. O ludilu komunizma kroz ikonoklastičnu priču o poslednjim danima Lenjina i prvim danima Kobe upečatljivo je govorio Aleksandar Sokurov, koji je ovu žestoku temu žrtvovao zbog fotografičnosti prizora u kojima je pre tražio onirizam nego li istorijski odgovor na farsu zvanu “ budi se Istok i Zapad“ u filmu Rođen u znaku bika.

VAN KONKURENCIJE: Utisak o glavnom programu dopunili su filmovi van konkurencije, Centar sveta Vejna Vanga, neka vrsta poslednjeg tanga u Las Vegasu baziranog na prozi Pola Ostera. Jedno od ugodnih iznenađenja je japanski Avalon Osija Mamorua kompletno snimljen u Poljskoj i na poljskom jeziku (!?) a govori o ratnoj video igrici koja postaje stvarnija od života.

Martin Skorceze je konačno završio i predstavio Moje putovanje kroz Italiju (aluzija na Roselinijevo remek-delo), još jednu intimnu odiseju, ovaj put kroz kinematografiju svojih predaka.

Selekcija Izvestan pogled, rezervna klupa glavnog programa ponudila je nekolicinu interesantnih ostvarenja kao što su Lan Yu Stenlija Kvana, prilično eksplicitna muška homoseksualna drama iz savremenog Pekinga, ili H Story Japanca Suva Nabuhira postmodernistički rimejk kultnog filma Alana Renea, Hirošimo ljubavi moja. I ako krivite jadnoga Tijerija, njegov je greh što je verovao u stare legende i čuda koja su redovno dolazila iz zemalja gde se Sunce smiruje. Poslovično su bili bolji programi Petnaest dana autora i Nedelja kritike (ove godine pod supervizijom Kena Louča).

Nepogrešivo, na programu koji regrutuje talente, trijumfovao je Iranac Reza Mir-Karimi sa filmom Pod mesecinom, a žiri kritike je kao najbolje iz ovih selekcija prepoznao inovativni francuski Marta… Marta Sandrin Vejse i Pornografa Bertrana Bonela koji nagradu duguje harizmi Žana Pjera Leoa, ikoni Trifoa i francuskog novog talasa. Ko je pomenuo nostalgiju?

54. Kan, koji je sada već istorija, moraće u budućnosti da zauzme kurs koji neće da bude samo plovidba između stena nego kao u prošlosti visoko podignutog čela sa pogledom ka plavoj pučini. Ali, možda nije vreme za velike reči o ovom malom izdanju velikog kanskog Festivala. Ili kako bi rekli domaćini. Takav je život. Takav je Kan.