Ako se pođe od činjenica, čini se da barem dve ostaju izvan spora: da je u četvrtak 10. oktobra u 13 časova ovogodišnju Nobelovu nagradu za književnost Švedska akademija dodelila Peteru Handkeu (1942) i da je nagrada dodeljena za „uticajno delo, u kome su se na jezički izuzetan način ispitivale margina i jedinstvenost ljudskog iskustva“. Obrazloženje se dakako moglo iskazati i na razne druge načine, ali kako god da je glasila formulacija, neupitno je da umetnička vrednost Handkeovog dela spada u one najvišeg reda u modernoj evropskoj i svetskoj književnosti. Usamljeni glasovi neslaganja sa ovom tvrdnjom, na koje se može naići kako lutaju po internetskom bezobalju, zbilja deluju neuko, ili u najmanju ruku neobavešteno, tim pre što uskraćuju bilo kakvu argumentaciju. Konačno, počev od 1967, dakle od svoje dvadeset pete godine, kako kaže nemačka Vikipedija, Handke je za svoja dela do danas dobio 45 nagrada (među kojima niz onih najuglednijih, kao i nekoliko počasnih doktorata), što znači gotovo svake godine po jednu. Drugim
rečima, Švedska akademija nije – kako bi se moglo zaključiti iz nebrojenih osuda ovog izbora – Handkea izvukla iz podruma Slobodana Miloševića, gde je čamio čekajući za malo javne pažnje, naprotiv: reč je o piscu čija su dela praktično od samog početka, kako bi se to stručno reklo, menjala poetičku paradigmu evropske književnosti. Štaviše, stvar se može postaviti i nešto oštrije: teško je u istoriji ove ipak najznačajnije svetske književne nagrade pronaći baš mnogo pisaca koji su je sa jednakom utemeljenošću mogli dobiti i dve, pa i tri decenije pre nego što im je dodeljena.
Handkeov književni početak obeležen je javnim nastupom na Prinstonu 1966, kada je, svega nekoliko meseci pošto je objavio prvu knjigu, među najuglednijim nemačkim posleratnim piscima, članovima Grupe 47, izrekao čuvene reči o „opisivačkoj impotenciji“ (tada) savremene nemačke književnosti. U isto vreme njegov „antikomad“ Psovanje publike doživljava veliki uspeh, a komad Kaspar već naredne godine etablira ga kao ključnog, zapravo prevratničkog pisca te same po sebi revolucionarne decenije. Replika kojom se završava Kaspar: „Ja:/ sam:/ samo:/ slučajno:/ ja:“ upravo bi mogla poslužiti kao jedan od putokaza u središte Handkeove umetnosti: ukoliko sam ja samo slučajno ja, onda je pisanje način da se utvrdi koje su to slučajnosti koje su me načinile onim što jesam. Handke zapravo u svojim ranim delima radi sličnu stvar kao i francuski filozofi poststrukturalisti tih godina: iz temelja preispituje mehanizme koji konstruišu različita polja realnosti: u Psovanju publike principe na kojima počiva iluzija pozorišne stvarnosti, a u Kasparu odnos (nastanka) ličnosti i jezika. Dosledno sprovodeći svoju tezu da se „književnost pravi od jezika, a ne od stvari koje jezik opisuje“, u romanu Golmanov strah od penala (svi naslovi u tekstu dati su prema objavljenim srpskim i hrvatskim prevodima) Handke praktično ukida sve tradicionalne pripovedne elemente: radnju, zaplet, događaje, pa i samog glavnog junaka, i gradi prozno tkivo od doživljaja i opažaja pojedinca čija svest je (pre)nadražena svakovrsnim, bezbrojnim čulnim i jezičko-psihološkim utiscima. U romanima objavljenim sedamdesetih godina, kakvi su Kratko pismo za dugo rastajanje, Trenutak pravog osjećaja ili Ljevoruka žena, Handke varira ovaj poetički model baveći se različitim (generacijskim) temama: od susreta Evropljanina sa mitskom Amerikom i njenom kulturom slobode i nomadstva, preko iskušavanja autentičnosti i težnji ka egzistencijalnoj čistoti i uzvišenosti unutar vrlo strogo utvrđenog životnog reda, sve do suočavanja sa ispraznošću i promašenošću jednog spolja gledano korektnog života. Unutar ovog korpusa stoji donekle stilski, a naročito tematski izdvojen kratak roman Užas praznine, jedno od najintimnijih i najpotresnijih Handkeovih dela, u kojem pripoveda o samoubistvu svoje majke.
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, Handke piše tetralogiju Spori povratak kući, kojoj, pored naslovnog, pripadaju još i romani Pouka planine Sainte–Victoire i Detinja povest, kao i drama Kroz sela, a predstavlja jedan od vrhunaca njegove književne umetnosti. U ovim knjigama, nasuprot kafkijanskoj anksioznosti potrošačkog društva, koja je napeto vrebala iza gotovo svake rečenice dotadašnjeg opusa, sada preovlađuje uzvišena vedrina. Ovim zaokretom pisac je, po sopstvenim rečima, želeo da povrati sjaj velikim rečima, kakve su „priroda, Bog, lepota“, koje je „jezik nacista gnusno silovao“. Navedenim rečima mogu se dodati i dom, zavičaj, porodica, dete, koje takođe predstavljaju neke od ključnih tematsko-motivskih kompleksa ove tetralogije, čineći tako neku vrstu unutrašnje, svetle protivteže u okviru Handkeovog opusa temi smrti iz Užasa praznine.
Treba naglasiti da, uprkos upadljivoj samosvojnosti, karakterističnoj uostalom za sve velike pisce, na užoj stilsko-poetičkoj ravni Handkeova proza zapravo predstavlja dalje razvijanje i razradu poznatih modernističkih narativnih modela, u prvom redu Foknerovih, a potom i onih iz korpusa francuskog novog romana, kakve su ustoličili npr. Rob Grije ili Bitor, ali ne manje i proznih modela američkih bitnika. Pored pomenutih, koje i sam pisac u različitim prilikama navodi, postoji čitav niz pisaca i umetnika na koje Handke u svom opusu neupadljivo ili neposrednije referira, a čije prisustvo na bitan način oblikuje njegov književni univerzum. Primera radi, prva rečenica iz Golmanovog straha od penala: „Monteru Jozefu Blohu, nekada poznatom golmanu, saopštili su, kad se pre podne javio na posao, da je otpušten“, svojim ritmom i sintaksičkim sklopom jasno upućuje na čuvenu uvodnu rečenicu Kafkinog Procesa, a ovakva vrsta ugrađivanja jednog kanonskog teksta u sam početak romana traži aktivnije saučestovanje čitaoca u kreiranju novog proznog sveta, ona zahteva – sa podrazumevanim punim piščevim pravom i da je tokom teksta prevari ili izneveri – pojačanu čitaočevu pažnju. Na sličan način je u Kratkom pismu za dugo rastajanje aktiviran klasičan Kelerov roman Zeleni Hajnrih, ili Benjamin i Rilke u kultnom filmu Nebo nad Berlinom Vima Vendersa, čiji je Handke scenarista. Uopšte uzev, ima malo pisaca tog ranga koji bilo neposrednim ili posrednim navodima, bilo u stvaralačkom dijalogu, bilo promišljanjem ili samim pominjanjem drže u neprestanoj igri gotovo celokupnu svetsku književnost i umetnost, a što nije samo odlika učenosti nego, moglo bi se reći, i posvećenosti i zahvalnosti.
Počev od kraja osamdesetih i tokom devedesetih Jugoslavija i njen raspad postaju jedna od glavnih tema Handkeovih dela, i to ne toliko količinom tekstova – budući da ovaj korpus predstavlja tek mali deo onoga što je pisac objavio tokom te decenije – koliko po medijskom toplom zecu kroz koji je prošao u zapadnoj javnosti. Tim se tekstovima može prići u najmanju ruku trojako: ako se čitaju kao politički tekstovi, a naročito dnevnopolitički, onda je jasno da tu Handke nema šta da traži, jer je politika, a posebno u vreme rata, polje nemilosrdnog svođenja svakog mišljenja na „za“ i „protiv“, i još surovijeg obračuna sa svakim ko se usudi da misli izvan utvrđenih okvira; ukoliko se ti posmatraju kao književno-publicistički tekstovi koji tematizuju raspad Jugoslavije, tada se oni mogu čitati s jedne strane kao preispitivanje medijske prezentacije zaraćenih strana na Zapadu, a sa druge kao nijansiranje, ali nikako kao relativizacija onoga što se ovde događalo; na kraju, u kontekstu samog Handkeovog opusa, reč je o tekstovima koji, sa svim podrazumevanim piščevim stilsko-jezičkim strategijama i dijalektikom, zapravo variraju temu potrage za utočištem, zavičajem, mestom nepatvorenog života, i dakako nenalaženja tog mesta u svetu. Naravno, preduslov za sve to je da se ovi tekstovi uopšte pročitaju.
A ako se to zaista i dogodi, onda će se videti da u čuvenom, ozloglašenom tekstu „Pravda za Srbiju“ ne samo da nema nikakvog negiranja masakra u Srebrenici ili opsade Sarajeva, nego da je reč o nečem sasvim drugom: „Ali nije li, napokon, neodgovorno, mislio sam tamo na Drini i nastavljam da tako mislim ovde, pričati ovde o malim patnjama u Srbiji, o nekom smrzavanju tamo, nekoj usamljenosti, o sporednim stvarima kao što su snežne pahuljice, kape, kajmak, dok s one strane granice vlada velika patnja Sarajeva, Tuzle, Srebrenice, Bihaća, u poređenju sa kojom srpske sićušne nedaće ne predstavljaju ništa (…) Zabeležiti ružne činjenice, to je u redu. Ali za mir je, međutim, potrebno još nešto, što nije manje vredno od činjenica (…) ono što povezuje, ono što obuhvata – ‘podsticaj za zajedničko sećanje, kao jedine mogućnosti izmirenja.’“
Deset godina posle ovog teksta, međutim, Handke drži govor na sahrani Slobodana Miloševića i predstavlja ga u intervjuima iz tog vremena kao nesumnjivog autokratu, ali i kao tragičnu ličnost u borbi sa zlim medijsko-političkim silama Zapada, previđajući da ako ovaj možda i jeste bio to, nikako nije bio samo to, i potpuno zanemarujući njegovu stvarnu moć i ulogu u raspadu Jugoslavije.
Sve to nužno dovodi do rečenice koju je izgovorio u toku Prozefesta u Novom Sadu pre dve godine: da ga Srbi vole, ali ga ne čitaju. Iako je tokom poslednjih dvadesetak godina u Srbiji objavljena hrpa Handkeovih knjiga, njihova stvarna recepcija je potpuno izostala, i to iz jednostavnog, iako pogrešnog razloga: što oni koji mogu da razumeju veličinu i značaj tog dela, ne mogu da razumeju Handkeovu, makar i samo površnu, makar i nesvesnu bliskost sa nastavljačima Miloševićeve ideologije, a koje pak Handke, naravno, uopšte ne interesuje kao pisac već isključivo kao svetska zvezda koja potvrđuje da su oduvek bili u pravu. A Nobelova nagrada ovom trendu, razume se, samo ide naruku.
Ona takođe ide naruku kako Švedskoj akademiji, tako i samom Handkeu. Prvima iz razloga što pomera javni fokus sa skandala koji su je pratili na pisca dobitnika, a Handkeu, uprkos opravdanim primedbama na račun problematične kanonizacije pisaca, kao još uvek najviša, javna svetska potvrda značaja njegove velike umetnosti.
