Svetu nikad previše lepih pevačica, naročito kad su stvarno nadarene, pametne, obrazovane i fine… jedva dočekane, maksimalno prihvaćene/prodavane, i zasute nagradama, kao Ališa Kiz (dalje: AK). U Njujorku rođena ‘81. i odrasla u tipično tamnoputom „miksu“, ali muzički i formalno „potkovana“, AK je karijeru započela kao tinejdžerka, da bi već prvim, maloletnički naslovljenim albumom Songs In A Minor 2001. postala Velika čokoladna nada pred kraj XX veka prilično propale, ubledele soul muzike. Ako ste je slušali još tada, sećate se verovatno: više nego ohrabrujuće u poređenju sa sivim soulom samo-upropaštenih diva poput Vitni Hjuston, Dajana–Ros–u–pokušaju i svega onoga što se preterano darežljivo/popustljivo naziva ritam-i-bluz (a ritam dosadan, bluza ni od korova).
I, časom je postala vrhunska pop zvezda i zrela, uspešna mlada žena. Kao što je njen drugi album The Diary Of… 2003. potvrdio, uvođenje sve većeg broja (ko)autora, producenata i gostiju samo je udaljava od cenjene stare škole, pa i od (gluvih) komplimenata tipa „sredina između Dženis Džoplin i Arete Frenklin. No, ako želiš milionske tiraže/zarade, i u tome ti pomaže stari lisac Klajv Džejms eks Arista), sa svojom novom, malom disko-kućom J Records… onda posle Unplugged (2005) neminovno sledi već ponavljački, dosadni As I Am (2007) s kojeg i dalje pršte hitovi. Kao Princeza neo soula AK je u dodatku svojoj evropskoj turneji iz Zagreba dojurila i u našu zemlju čuda, retka aktuelna zvezda sa samih vrhova top-lista koja uz to ovde može da popuni poveću salu (a ne kao npr. Kaiser Chiefs). Na svu sreću, još nije u obavezi da nam izvodi sledeću besmislenu pesmu za novi film iz serijala o superagentu Zero–Koka–7, metalski duet Another Way To Die s donedavnim alter junakom Džekom Vajtom, čijem će tandem-sastavu White Stripes to svakako koristiti više nego Ališi. Njene filmske uloge, u nabujaloj filmskoj karijeri, već su nešto drugo.
Beogradska arena kao organizator iskoristila je priliku da „zabaci“ novu, naravno višu cenu ulaznica: na stranu cca 100 evra za lože = mamac za novobogataše, raspon od 2600 do 4500 počinje, dakle, od nivoa cca 35 evra, čime smo saterani u rang platežno mnogo moćnijih tržišta. A pre samo nešto više od godine, RHCP su nam svirali ispod tog „dometa“ ulaznica, čak se i za Rolling Stones (čije numere AK inače voli da obradi) moglo proći jeftinije! No, vruća slava nije omanula, kao ni opšta/višestruka obdarenost AK pa se u Arenu sjatilo i do 15.000 posetilaca, pretežno posetiteljki godina na 2. Nas starije nekad su zastrašivali onim Kućno presnimavanje (misli se, na audio-kasete) je ubijanje muzike, a nema manje razloga ni za kampanju DJing Is Killing Music. Kad je i ta dosada prošla, pod velikim lajt-šouom i ispred ogromnih, efektnih projekcija pojavio se desetočlani prateći sastav, uključujući i perkusionistu, dva duvača, dva ženska prateća vokala i jedan muški, ujedno i MC/davež. Usred bine, naravno, fetišizovani koncertni klavir koji će, nažalost, biti nedovoljno korišćen, a naokolo mila i dražesna AK.
Izgled modela, nastup sa stilom, prijatna komunikacija i doza normalnosti svakako su doprineli da utovar hitova brzo dovede većinu publike do cupkavog oduševljenja, i očito je malo kome smetalo preopterećenje aranžmana ko da ih je radio kvazibarokni Kvinsi Džouns, kao i tušti zvuk u kojem je dramski sopran AK prečesto nestajao. Nije bilo mesta da dišu fank ili džez, nekada primetni uticaji u njenoj muzici, osim ako svaku/bilo koju deonicu trube npr. smatrate džezom. Gđica Kiz je bar trećinu koncerta zvučala tek kao jedan od pratećih glasova, pa bez obzira na svoje vokalne kvalitete i sposobnosti, ona zahtevniju dinamiku ne može uverljivo da iznese ni uz koloraturne skokove. Otud izvesna pevačka neubedljivost – teška uvreda u soul rečniku – koja, međutim, nije presudna za ovakav revijski program.
Povremeno se pozabavivši elektronskim klavijaturama, AK je nekoliko puta sela za klavir i ozbiljno zasvirala, te su to i bili najbolji trenuci večeri. Bend je bio tiši od njenog instrumenta i zaista ju je pratio, pa je zablistala Superwoman, zvučna karta njenog podsticanja žena, ojačavanja tzv. slabijeg pola i uopšte femino principa kao moćnijih i brojnijih. Stvarna zvezda bar prve decenije III milenijuma, AK je i te kako osveštena i preduzimljiva, počevši od humanitarnih/dobrotvornih delatnosti do agitovanja za registraciju (posebno najmlađih) birača. Svi znamo čemu to vodi za koji dan u SAD, a dvojstvo vokal/glas (pevano/izborno) kod liberalnih zvezda poput nje samo još jače intonira PROMENU kao jedan od ključnih pojmova soula, pa i crnačke muzike uopšte. (U prevodu sa „žena… brojnijih“ i „promene“, AK tamo glatko radi ono što bi Boris Tadić trebalo ovde, ali samo priča.)
Što se samog koncerta tiče, ubrzo se pretvorio u osrednju zabavljačku predstavu, za publiku koja zvoca ako im se izvođač – ma koliko sjajan i požrtvovan u muziciranju – obratio samo s nekoliko pozdrava i zahvaljivanja. Dakle, AK je bar četvrtinu devedeset minuta dugog nastupa provela čavrljajući, pa ukoliko volite da vas zvezde pitaju zdravo–živo, za čuvenje, raspoloženje… da vam podilaze… da vam se kao malo ispovedaju… uvlače vas u gimnastiku koju niste obavili tog jutra… onda, mašite ovako, a sad – ovako! Drugi, i poslednji uzlet beše joj na kraju zvaničnog dela, nastupni svetski hit Fallin’. Ovacije su je vraćale na dva bisa.
Za nekog s takvim preduslovima, Ališa je prerano odustala od sopstvenog puta, da se prepusti utabanim stazama i oveštalim trikovima.
Voleo bih da radi više kao njena bela, britanska i mlađa koleginica Džos Stoun, koja time nije osiromašila; naprotiv.
