“Kiss the future” ili snaga kulturnog otpora

Sarajevo film festival otvoren je filmom Kiss the future, koji se bavi fenomenom kulture otpora u Sarajevu pod opsadom, kao i koncertom benda U2 koji se nakon Dejtonskog sporazuma održava u Sarajevu i na kom Bono izgovara čuveno: Kiss the future. Film govori o besmislu i strahoti opsade i životu koji se kroz nju probija.

Dokumentarni film Kiss the Future režirao je Nenad Čičin-Šain (The Time Being), a scenarista je Bil S. Karter (Miss Sarajevo), po ideji Čičin-Šaina i Kartera. Producenti filma su Met Dejmon i Ben Aflek za Pearl Street Films, te Sara Entoni za Good Wolves Productions.

Film je imao premijere na Berlinalu (gde je ispraćen ovacijama i dugotrajnim aplauzom nakon projekcije) i festivalu Tribecca. Piter Bredšo, britanski pisac i filmski kritičar, u recenziji u “Gardijanu” napisao je da oni koji su intervjuisani u filmu zaista veruju kako se rat završio koncertom U2 u Sarajevu, koji je bio svojevrsna katarza. Sarajevska publika je film doživela emotivno i prisno, dišući sa njim. Boris Šiber, jedan od aktera filma, široj publici poznat kao deo legendarne Top liste nadrealista, za “Vreme” govori kako je ovaj film važan jer donosi pouku koju gledalac treba da uoči, a da je kulturni život u Sarajevu u toku opsade branio grad.

“VREME”: Zašto je film Kiss the future važan?

BORIS ŠIBER: Iskreno, skeptik sam, prvo sam mislio da će film biti četrdeset posto od ovoga što jeste, a film govori o kulturi u Sarajevu za vrijeme rata, kako da kažem, ono što bih volio je da je ovaj film sto posto, on je ispao sto i dvadeset posto. To je zato što je film prilagođen prosječnom gledaocu.

Ovaj film je upravo napravljen tako da svi koji ga gledaju, odakle god da su, mogu da shvate kontekst, da im bude zabavno, pa ih onda “spusti” neka granata, pa ih digne neka od priča, film Kiss the future je rolerkoster koji te resetuje svako malo. Ima malo i patetike koje mora biti, upravo zbog prosječnog stanovnika planete, film je ispunio ono što je, po meni, njegova dužnost bila, a to je da ljudi izvuku neku pouku iz toga. Ne samo da se nasmiju, ne samo da kažu “ah, jadni Bosanci što su ih rokali”, nego da prepoznaju oko sebe šta im se sve može desiti. Što kaže Đino (Srđan Đino Jevđević, poznat i kao Đino Banana, prim. aut.), tek poslije šest mjeseci rata skontao je da je rat, kad su oko nas ljudi počeli da ginu. Tako da, sve u svemu, više sam nego zadovoljan.

Ovaj film govori o kulturnom otporu u Sarajevu tokom opsade. Iz ove perspektive, kako gledate na to?

Kulturni život u Sarajevu do rata bio je takav da je ovaj grad radio dvadeset i četiri sata dnevno. Ti si u tri ujutru i u pet ujutru i u pet po podne mogao da piješ i da jedeš i da se zabavljaš i da nađeš društvo i da plešeš… Sarajevo je u Jugoslaviji bilo poznato kao grad sa najviše kafana po stanovniku, a onda pored kafana tu su diskoteke, pored diskoteka restorani, a onda i male trafike sa hranom, za koje smo govorili “Idemo kod Trovača”, to smo išli na Čaršiju ujutru pijani, da nas hrana “popravi”, da možemo dalje ići… Onda se u ratu zatvorilo jedno deset posto toga, ovi ostali su nastavili raditi… Samo ako je kafana okrenuta izlogom prema Trebeviću, odakle su pucali na nas, promijenila je lokaciju, premjestila se u podrum ili negdje drugo… Tako je svaki kvart imao neko svoje mjesto. A ovo u filmu što se vidi je diskoteka “BB” i otvorena scena “Obala” na Akademiji scenskih umjetnosti, gdje smo se mi svaki dan zezali, družili, plesali, hojcali i bukvalno tu kad uđeš, zaboraviš da je napolju rat, jer nastavljao se isti život kao što je bio prije rata. Ista raja, isto društvo, ista muzika… i onda izađeš i suočiš se sa surovom realnosti i ideš da vidiš đe ćeš po vodu, đe ćeš po hranu, onda dođe noć, onda opet hojcamo… Tako da kulturni život ne da nije zamro u toku rata, nego je u nekim segmentima doživeo svoj boost, svoje dizanje, baš uprkos onome što je bila surova realnost.

Jedan od gledalaca je nakon filma rekao da je, kada je izašao sa projekcije, imao osećaj da je na pravoj strani ulice, da nije na snajperu. Da je bio uronjen u doživljaj koji je imao za vreme rata. Amela Zec Filipović je nakon filma komentarisala, parafrazirajući generala Jovana Divjaka, da se Sarajevo branilo iznutra a ne samo na linijama, to je ta vrsta koda.

Upravo tako. A kad si pomenula gospodina Divjaka, čika Jovo je jedan od najvećih giganata koje sam upoznao. Zvao sam ga “čika Jovo”, aludirajući na Čika Jovu Zmaja, zvao sam ga “čika Jovo Zmaj od Bosne” i on je bio pravi Zmaj od Bosne. I ako pogledaš unazad, vratiš se u rikverc, on se jedini od generala Bosne i Hercegovine poslije rata bavio humanitarnim radom. Zahvaljujući perfektnom francuskom i engleskom jeziku, poznanstvima sa vrhunskim svjetskim ljudima, organizovao je fondaciju koja je dosad školovala na hiljade djece iz Bosne i Hercegovine koja nisu imala mogućnost da se školuju. On je svoj život tome posvetio. S druge strane imaš generale koji su u kanjonu rijeke Neretve, gdje je strogo zabranjena gradnja, napravili sebi vikendice… Imaš tu svega. Međutim, prvih pola godine to je zaista bila gerilska borba, partizanska, kao u Drugom svjetskom ratu, svi smo bili zajedno, Srbi, Jevreji, Bošnjaci, Hrvati i stranci… Gomila mojih prijatelja htjela je da ostane sa nama iako je rat, većinu smo jedva, zaista jedva ubijedili da odu.

Asja Dupanović (koja takođe učestvuje u filmu) rekla je zanimljivu stvar: da film ponovo pokreće iskru koja je potrebna. Kada gledamo snimak sa koncerta U2 u Sarajevu odmah nakon rata, zaista vidimo da se dogodila katarza. Kako na to gledate danas i koliko je i danas potrebna ta vrsta doživljaja?

Kako kaže pjesma: “Evo kličem/jer rekoše mi/ nakon svakog nestanka rođenje niče”. Kroz istoriju gledaš da se stvari vrte u krugu, da se ptica feniks uvijek iz pepela diže, pa ponovo dođe pepeo i tako ukrug… Ja nas, tebe i mene na ovom mjestu vidim kao dio procesa evolucije homo sapiensa, jer mi se danas mnogo razlikujemo od svojih djedova, a tek koliko se razlikujemo od čukunčukundjedova… Po svemu. Po motorici – da si mom čukundjedi rekao: “Ajmo te naučiti voziti auto”, njemu bi trebalo tri godine… Moje dijete sjedne u auto, za dvije sekunde pritisne gas i vozi. Hoću da kažem – svi kao vrsta na ovoj planeti evoluiramo. Nažalost, stalno se moraju ponavljati Ukrajine, da ne kažem Bosne i Hercegovine, da bi ljudi shvatili šta je razlog tome. Narodi se ne mrze, samo stoka se mrzi, a po meni, u svakom narodu imaš isti procenat zločinaca, ubica, stoke i glupih, i isti procenat velikih i pametnih ljudi. Najstarija doktrina je “zavadi pa vladaj”, primitivci to gledaju kako da urade da bi vladali. Pa, pogledaj ko su danas predsjednici. To je prestrašno, tu su svi samo iz ličnog interesa. U Titino vrijeme postojao je bar petogodišnji plan, pa plan nam je bio doći iz tačke A u tačku B. Gledaš u budućnost, a ovi gledaju samo od izbora do izbora kako ostati na vlasti.

Međutim, optimista sam i vjerujem da ti krugovi postaju sve manji i manji i da će u neka doba radnička klasa, a to su ljudi koji žive od svog rada pošteno, da ćemo doći do univerzalnih vrijednosti koje vrijede za čovječanstvo, da će se narod prepoznati na tom planu i da će na ovoj planeti napokon biti mir.