Kao na filmu

Pretposlednjeg dana izložbe slika Paje Jovanovića u Muzeju u Aranđelovcu, 16. marta oko tri časa, četvorica maskiranih, naoružanih ljudi ukrali su petnaest eksponata, najvećim delom vlasništvo Narodnog muzeja, koji još nisu pronađeni. Naime, i vlasnici ukradenih dela i domaćin izložbe očekivali su da će lopovi već nakon dan-dva vratiti sve što su ukrali jer ta dela, čija se vrednost procenjuje na 380.000 DEM, teško mogu da se unovče.

Ugovorom potpisanim između Narodnog muzeja i aranđelovačkog muzeja, kao što se podrazumeva prilikom izložbi vrednih dela, opština Aranđelovac je garant da će nadoknaditi svaku štetu; predviđeni su policijska pratnja transporta u oba smera i policijsko obezbeđenje izložbe, obilazak policijske patrole na svaka tri sata i danonoćno čuvanje. Čuvar Radovan Čumić, prebijen i uvezan, pronađen je tek ujutro.

Nikola Kusovac, šef Odeljenja za istoriju umetnosti u Narodnom muzeju, kaže za „Vreme“ da su tu izgubljeni dragoceni sati i smatra da je to propust policije. „Kad se desi pljačka, prst upirete u onoga ko je bio dužan da je spreči.“ Kaže da čuvar nije bio naoružan: „Muzejski čuvari nemaju pištolje.“ Pištolj, i da ga je imao, „po Zakonu ne bi smeo da upotrebi kako bi zaštitio imovinu, tako da oni više liče na čuvare nego što su u poziciji da sačuvaju eksponate“.

Tako je vest o pljački slika Paje Jovanovića neminovno podstakla temu o sigurnosti naših muzeja, temu o kojoj je, barem za ovaj slučaj, prekasno govoriti, a za eventualne buduće, u postojećoj materijalnoj situaciji – iluzorno.

Da li to znači da su muzeji potpuno nezaštićni pred lopovima? „Ne, nikako. Već samim tim što je neko delo u muzeju, što je obrađeno, katalogizirano, ono je zaštićeno jer ga niko nigde nikad ne može prodati. I zato me postupak aranđelovačkih lopova čudi, čudi me tolika neobaveštenost“, kaže gospodin Kusovac. U svetu se kradu slike, ali zbog ucene, oštećeni muzeji i pojedinci su spremni da plate traženu sumu za delo koje im je ukradno, ali to je ipak mnogo bogatiji svet od naših vlasnika. Dva ukradna dela je Narodni muzej pozajmio da bi upotpunio izložbu u Aranđelovcu: Akt Muni je deo legata Paje Jovanovića u Muzeju grada Beograda, a studija Ranjeni Crnogorac je društveno vlasništvo, vlasništvo jedne ustanove. Ostalih 13 dela vlasništvo su Narodnog muzeja. To su: dve skice u ulju za sliku Mačevanje, skice Arnautin sa čibukom i Dvoboj, skica za Stefana Dečanskog, Kuća iz Karsa, Portret barona Sali Sevisa, Žena u narodnoj nošnji, Mala studija glave, Dijana, Dama sa cvećem i skica za sliku Rade Neimar predaje model Manasije.

Nikola Kusovac kaže da ga ova krađa nije preterano uplašila: „Radovi nisu isečeni iz ramova, pa jedina oštećenja mogu da budu ogrebotine, ali to je za naše konzrvatore sitnica. Radovi su malog formata, velike nisu mogli da ponesu, ili su na kartonima ili su kaširani, što ih dodatno čuva od oštećenja. Mi za izložbe uvek dajemo vredan materijal. Ali, nijedna od ukradenih stvari nije kulturno dobro od izuzetnog značaja. To su sve značajne slike za proučavanje Paje Jovanovića, srećom on je plodan slikar. Krađa nije nenadoknadiva šteta, ne ostavlja preterano velik ožiljak na opusu. Da bi taj materijal unovčili, lopovi moraju ili da pokažu katalog, a onda su gotovi jer tamo piše ime vlasnika, ili da dobiju potvrdu od stručnjaka da je to zaista Paja Jovanović. Svega dve-tri su potpisane i mogu se unovčiti bez predstavljanja kataloga.“

Aranđelovačkom muzeju, tvrdi Nikola Kusovac, nema šta da prigovori. „Uradili su posao kako treba, i ovog puta, kao što je to, nažalost, kod nas najčešće, nije nemar u pitanju. Sve su uradili kako treba, ali protiv oružane pljačke, odigrane kao na filmu, ne možete ništa.“ Istraga će utvrditi da li je i otvoreni prozor kupatila kroz koji su ušli lopovi stvar nemara. „Muzej svakako ne treba kriviti, izložbu su odlično organizovali i dali su sve od sebe“, nastavlja gospodin Kusovac. „Ako je iko odgovoran, onda su to aranđelovačka opština i policija.“

Dan nakon krađe, u subotu, aranđelovački muzej je vratio Narodnom ostatak izložbe. Izložba je trebalo da gostuje u Prijepolju i Vršcu, ali „posle ovog iskustva opet je aktuelno naše večno pitanje – da li sarađivati sa drugim muzejima ili ne“, kaže gospodin Kusovac.