Ono što sam mogao da obećam bio je putopis. Putopis u smrt, i nazad. To bih umeo dohvatiti prstima.
Borhes je tvrdio kako postoje samo četiri priče, i da sve druge nastaju iz njih, ili iz njihovog haotičnog miksa. Prva govori o ratnom pohodu, druga o ukletom putovanju, treća o opsadi, četvrta o žrtvi. Jesam li domašio ijednu?
Ima nečega zakonomerno naizmeničnog u građanskoj i spisateljskoj egzistenciji Lasla Blaškovića (Novi Sad, 1966): u onoj prvoj naizmenično radi u Kulturnom centru Novog Sada (kad mu ide) i u Srpskom narodnom pozorištu (kad mu ne ide), a u ovoj drugoj naizmenično objavljuje dobre i još bolje knjige… U međuvremenu, između nekog Postavljenja i nekog Otpuštanja, Blašković ume i da zamalo umre, a ume i da otputuje negde, bilo u Sentu (s kim li, o, s kim li…) ili na drugi kraj sveta, pa da od tog putovanja u putopis napravi laganu a slasnu proznu zakusku za ukus probirljivog čitaoca. Bez sve šale, čudna je to „uredna građanska egzistencija“ jednog knjiškog moljca sa Podbare: mada naizgled dalek onom „hemingvejevskom“ muškobanjastom avanturizmu koliko i zvezda zvana Sunce od pomoravskog partizanskog odreda u jednoj davnoj knjizi iz školske lektire, Blašković zapravo neprestance upada u kamerne drame dostatne za nekoliko nimalo dosadnih života… U jednom je trenutku neminovno shvatio da tako bogatu autobiografsku građu čovek ipak ne može da ignoriše a da time ne naškodi sopstvenoj književnosti. Ili su to naprosto naši životi na ovom zaumnom parčetu zemlje i Zemlje postali samim sobom toliko prozničavi da je postalo nemoguće biti tako ohol pa ih ne upotrebiti kao građu!?
Prethodna knjiga Lasla Blaškovića Priča o malaksalosti (jednina tu nije slučajna ni nebitna!) žanrovski je određivana kao zbirka pripovedaka, što nije netačno, ali je još manje tačno, utoliko što se tu uglavnom radilo o, hm, pričama iz romana; to jest, o brižno probranim poglavljima Blaškovićevih romana koja su, gle, u toj knjizi profunkcionisala kao zasebne priče. I to neretko na iznenađujuće dobar način: da ih ne znaš od ranije kao integralne delove neke veće prozne celine ništa ti ne bi bilo sumnjivo.
U novoj knjizi, romanu Posmrtna maska, učinio je isto, ali obrnuto: ovo je roman sastavljen od priča, to jest od putopisnih i (polu)autobiografskih zapisa nastajalih raznim povodima u prethodnih nekoliko godina, kao neka vrsta introspektivnog dnevnika (iz kojeg su, hičkokovski rečeno, „izbačeni dosadni delovi“, i to pre nego što bi uopšte mogli biti napisani, a što je kvalitet ređi nego što se misli). Sastavljen, dakle, ali ne i skrpljen, napabirčen… Ono što je pisac imao na stolu (čuj, na stolu; u kompjuteru) kao prvobitnu građu kada je pristupio pisanju romana ovde je takoreći savršeno uglačano i povezano precizno odmerenim malterom od pesničkih „upadica“ u prozna poglavlja, knjiga je naizgled lako i prirodno srasla kao celina, a da naravno nije izgubila svoju fragmentarnu, rastresitu strukturu. Nije li to protivrečno? Ne, uopšte. Radi se baš o tome da Blašković uspeva da ispiše punokrvan roman čiji je centralni narativni tok baš to da takvog toka, strogo gledano, ni nema, ali ima nečega drugog: batrganja po jednom intimno-građanskom mikrokosmosu te književno-kulturnom miljeu (pre svega novosadskom, ali i vojvođanskom, srpskom…), i povremenih kratkih ili malo dužih odsustava/bekstava od njega, makar kao „ekoloških“ prilika da se prodrmaju vlastite biografske ustajalosti, i da se na čistini manje ili veće udaljenosti od našeg toplog svračijeg zakutka prove(t)re uvošteni poretci stvari, da se sopstvena uparložena verovanja i rutinske relacije podvrgnu mogućem razvejavanju. Koje, pak, čoveka s čvrstim utemeljenjem u sebi i u onome što zna zapravo samo približava onom jedva dokučivom jezgru Sopstva, što bi rekli filozofi…
Too complicated? Ma kakvi. Laslo Blašković koristi svoja književna i privatna švrćkanja po Nemačkoj, po carstvujuščoj Vijeni, po grčkim letovalištima te po kletoj Ameriki kao agense onog „pesničkog“, plodonosnog (jezički i smisaono, je li) „čuđenja u svetu“, baš kao i sopstvenu domaću svakodnevicu, neretko začudniju od bilo čega „spoljnog“, za refleksivno ispisivanje poslova i dana koje – čitaocu tako izgleda, a samo to se računa – u prvom sloju ostavlja lažan dojam „uzgrednosti“, da bi kao celina oživelo u obliku moćnog romanesknog teksta. Pri tome nimalo sklonog i nipošto štelovanog tako da bilo čime harvderski „impresionira“ (temom, obimom…) osim dejstvom jezika, dakle teksta samog. A Blaškovićev je jezik u ovoj knjizi besprekorno ispoliran, mada opet ne onako preciozno – ergo, šmirantski – ulickan kako to zna biti kod nabeđenih „stilista“ čije ufitiljene rečeničice i rečeničetine krepavaju na naše oči, dok nas truležni zadah njihovog raspadanja tera da brže-bolje zaklopimo korice njihovih knjiga.
Na jednom mestu u Posmrtnoj maski Blašković kaže i ovo: „Ah, kako bi bilo divno da sam zbiljska zverka, sanjarim, dok se jedva primetno teturam preko osunčanog trga. Kako bih voleo da ljudi imaju pravi razlog da me mrze. I da ja imam stvarnu mogućnost da budem okrutan ili milostiv. Istinski urednik sopstvenog života, a ne pobunjenik na pijanoj lađi.“ Sanjarenje odviše ljudsko, nema sumnje. Međutim, šta? „Pravi razlog“ da te „mrze“, pri tome trajniji od sumornih borbi trenutka, uvek je u tekstu samom: to jest, u tome što u njemu i s njim možeš da učiniš ono što, blago rečeno, nije dato svakome.
