Kako je čovek ostao div

Našli smo se kod Jovice, u Južnom bulevaru, hoćemo u jedanaest, hoćemo, to je jedini prepodnevni termin koji priliči i prija muzičarima. Oko jedan se očekuje najezda ogladnelog radništva i neradništva, dotle ćemo imati gluvu sobu. Zafira su „Lole“ pratile na Beogradskom proleću sedamdesetih godina, neslobodna socijalistička štampa je ipak i tada slobodno pisala o umetnicima, u sećanju mi je ostao izraz Senka, Zafir i trogodišnji Vasil; pevali smo te godine i na Senkinom rođendanu, džez pijanistu koji će diplomirati na Berkliju dakle poznajem lično trideset devet godina, govoriću mu u početku „vi“ jer su se naši susreti odonda proredili. Zafira koji se odao mjuziklu (Jadnici, Violinista na krovu) pitam je li tu sve strogo kao u operi, mora li sve da se peva u ključu koji je autor zamislio, možemo i time da otpočnemo razgovor:

ZAFIR: Ja sam u Jadnicima, recimo, doživeo tu beneficiju, da je glavni dasa, izvesni Mekintoš, koji drži kancelariju da brine o Les Miserables u celom svetu, dopustio da moju glavnu numeru pevam iz drugog tonaliteta, a ne iz originalnog. Objasnio sam mu da ću mnogo bolje zvučati u ovome, a čuo je da ja to radim u dugim segmentima opasno. Reagovao je onako kako pametni ljudi reaguju.

VREME: Imate sada bubice?

ZAFIR: Još uvek su monitori, glavni junaci imaju i to… Glavni likovi, glumci. Ovi iz hora rukovode se monitorom…

Pevate na matricu ili se kombinuju živ orkestar i snimljena matrica?

ZAFIR: Uživo svira orkestar: u velikim mjuziklima je sve čisto kao dan… Tu se radi ono što je najlakše reći, a najteže postići, da dramski tekst bude toliko dobar kao da je bez muzike, i da muzika bude tako dobra kao da iza nje ne stoji književnost…

(Zavirujem u svoju netom ustanovljenu novinarsku beležnicu: nedavno mi je opet ustrebala autobiografija, prišao sam joj ako ne baš naučno, a ono kao istraživački novinar, i ustanovio da je u dijalekt. razvoju moje porodice za svega tri pokolenja prevaljen put od lovačke privrede, koju je oličavao moj deda, preko zemljoradnje, čiji je predstavnik bio moj otac, do mene koji se u gradu bavim uslužnom delatnošću. I u rodoslovu Hadžimanovih kao da se ubrzano ponavlja nešto iz istorije: roditelji pevaju, sin svira, doklen je deda zapisivao makedonske narodne pesme…)

ZAFIR: Beležio ih je melografski, Vasil je etnomuzikolog, nalazio je lepe starinske pesme i beležio. On je kao gimnazijalac ispoljio ljubav prema tome, doduše i Vasil, ovaj, sa četrnaest je godina došao i rekao: ja ću biti muzičar!

Blagovremeno! Ali hajdemo po starinstvu, kako bi ti sebe opisao: glumac, pevač?

ZAFIR: Počeo sam kao svi klinci, u rok sastavu, interesovao sam se za džez i ja, od samog starta, ali sam najviše pokazao i dao u domenu šansone, odnosno mjuzikla.

Poslenik medija drži se nastoichivo svoje možda i marksističke sheme

Imamo sad treće pokolenje: unuk sakupljača narodnog blaga, a sin šansonjera, je džez pijanist: je li naš predak počeo prvo da peva, ili je najpre počeo da udara ritam, ili mi to ne možemo znati? (smeh)

VASIL: Deda Vasil je i pevao i svirao, a mi smo se rascepili na dve strane, tata je pevač, i glumac, a ja sam čisti instrumentalista.

Iako bih se ja nakostrešio kad bi me neko pitao kog dana sam odlučio da se odam novinarstvu – bližnji mi odvajkada predlagahu da budem lekar, inženjer ili profesor, kao Boris Tadić – poginjem glavu pred zakonima moga kakvog je da je zanata i pitam Vasila: „Pamtiš li trenutak kad si prelomio da ti je lepše da sviraš nego da pevaš?“

VASIL: U stvari sam kao klinac pevušio po horovima, čak sam učestvovao u nekim dečijim emisijama, na TV-u, sa Zafirom i Senkom, pevao u Sobi 405 koju je Mija Aleksić režirao, kao klinac sam bio u radio-drami sa Nikolom Đuričkom, Bojanom Maljević, Borisom Milivojevićem… Do negde trinaeste ili četrnaeste godine sam se još i usuđivao da otpevam nešto, posle me to apsolutno nije više interesovalo, i fokus sam bacio na instrument. Prelomni trenutak je bio taj kad sam otkrio džez muziku; išao sam pet-šest godina u nižu muzičku, Zafir i Senka su imali puno ploča sa raznovrsnom muzikom, soul, pop, rok, svašta se slušalo, uglavnom zapadna strana muzika, naslušao sam se raznih ploča, fenomenalnih, i naučio ih napamet, što u kolima, na zadnjem sedištu, što posle u kući, a onda sam krenuo da čeprkam po tim pločama, i kod nas i kod Bisere… Sad ne primećujem tu radoznalost kod klinaca, nekako sve gutaju što im servira neko drugi, ja nisam ništa znao o tim autorima, niti sam imao pojma ko su te grupe, ko su ti ljudi, ali sam samoinicijativno rešio da preslušam sve ploče. I opet, kad sam preslušao, ništa nisam kapirao, ali sam opet samoinicijativno to sve presnimio na trake i slušao u vokmenu. I zavoleo to. I tu je krenulo sve.

ZAFIR: Mi smo bili iznenađeni kad je Vasil, dok smo se vraćali iz Italije, gde smo ušli u prvu radnju gde se prodaju ploče, u ono vreme još uvek nije bilo svega ovde, i u brdu raznoraznih kaseta izabrao Bostonski simfonijski orkestar! Koji izvodi najpoznatije melodije iz najpoznatijih mjuzikla. I to sluša danima, šest godina ima, ili sedam, a čujem iza stalno šibaju mjuzikli…

Da li kao muzičari utičete jedan na drugog, ili se nađete privremeno na zajedničkom zadatku? Kad sarađuju ljudi koji nisu u istom fahu ni u istom uzrastu: mora li neko da se prilagodi, da prežali svoju muzičke navike i nazore i da se uklopi u muzičku viziju ovog drugog, ili o tome i ne razmišljate?

ZAFIR: Hadžimanovi su poznati po tome što su najviše svoji. To kad kažem mislim i na Veletanliće. Mi smo skupina nekoliko talentovanih ljudi iz oblasti muzike, drame, filma, jer i Senka je igrala u par filmova, uvek smo, prvo, pre svega svoji, ali kad se dohvatimo nečeg zajedničkog onda nastane čudo zvano „dišemo zajedno“. Ja sa Senkom, recimo, nikad nisam pre snimanja probao pesme koje smo pevali više od, ne znam, pet-šest puta, desetak puta, ima ljudi koji izginu da nauče pesmu… E, tu se Senka prilagođavala meni, jer su uglavnom pesme bile moje, sa Vasilom i sa mnom je možda malo drugačije, tu se zajednički prilagođavamo jedan drugome. Vasil se vrlo trudi da prati osnovnu misao ovoga što ja radim, ali sam isto i ja vrlo zadovoljan i srećan kad čujem da on iz toga stvara svoju viziju i da to obogaćuje svojim instrumentalnim i uopšte muzičkim prisustvom…

Da li slušate muziku, snimke jedni drugih ili među vama u porodici vlada muzičko–politička korektnost, nešto po uzoru na versku toleranciju, ekumenstvo?

ZAFIR: Prestali smo da slušamo muziku u onom zanesenom smislu… kako je to bilo u mladosti, kao sad ću da pustim muziku i sad će da bude… To je postalo toliko deo mog poslovnog života… Ali to ne znači da ne volim da odem na koncert nekog dobrog tipa koji dođe, od Eltona Džona do Plasida Dominga, te stvari još uvek pratimo, ali Senka i ja smo odavno prestali da uživamo u slušanju muzike na ondašnji način…

Imate gde da vežbate i ponavljate svak svoje skale?

VASIL: U mojoj kući su svi naviknuti na muziku, svi su u istoj igri, Nataša je menadžer, ali i peva i svira, Marta non-stop peva i non-stop sluša muziku, u našoj kući je potpuno identično kao što je bilo i u našoj kući, sve vreme je muzika prisutna. Slušam ovo što je rekao Zafir, i ja dolazim do tog stepena tolerancije da mi treba tišina, volim i dalje da slušam muziku, ali u jednom momentu, kad zaređam sa koncertima, pređe se limit koliko ti možeš da izdržiš, koliko tvoje uvo može da podnese više zvukova, i uglavnom Marta nadrlja, pošto uglavnom ona nešto stalno pušta i sluša… Navikli smo se ipak na probe i vežbe, imamo i prostoriju gde vežbam sa mojim bendom, napravili smo uslove gde možemo da se bavimo tim našim poslom.

ZAFIR: Prve moje pesme sam napisao u garsonjeri. Senka i ja smo živeli u Durmitorskoj, ona spava u tri ujutro, meni dune da nešto proverim, uđem u kupatilo, melodiku nosim sa sobom, i pišem na mašini za veš. Tad sam pisao strašno puno, prosto sam bio nezaustavljiv, pisao kao nezdrav, bio sam i dosadan, kad pišeš u tri ujutro, a otprilike je uvek bilo tako. Krenem u prvi san, sine mi nešto, odem do mašine za veš, krenem da pišem, čak i zabeležim malo melodiju, probudim Senku da bih joj otpevao ili odrecitovao, ona kaže „pusti me da spavam, ceo dan sam bila sa Vasilom“. I nema gde, nema šta, a Beograd lep, kao nikada – ja sednem u auto, pa u Klub književnika ili u „Poslednju šansu“, uhvatim nekog jadnika od prijatelja i kažem: slušaj ovo!

Zapisujete ono što pravite, ili snimate?

VASIL: Kad radim za ovaj svoj sastav, ja odsviram, snimim sve deonice, pošto radim sa ljudima koji, hajde da kažem, nisu baš svi završili Berkli, ali su užasno talentovani i fenomenalni muzičari, i što je najbitnije: mi se sporazumevamo malo preko nota, malo nekim našim jezikom, i na kraju to zvuči kako treba.

U školi, da li ste snimali probe i preslušavali?

VASIL: U suštini to je stara caka, preporučuje se da se snimaju i koncerti, jer se na koncertu, specijalno u ovome čime se ja bavim, dešava nešto potpuno drugačije nego na probi. I cela poenta našeg muziciranja je taj trenutak koji se desi, ta interakcija između muzičara, ta improvizacija. Koja je svaki put drugačija. Ali. U tim improvizacijama dolaziš do nekih otkrića, saznanja, gde možeš možda da napraviš neku novu kompoziciju. Možda možeš potpuno da promeniš imidž zvuka, benda.

ZAFIR: Bio sam u Americi sa reprezentacijom Akademije, četiri meseca, bilo nas je šestoro, išli smo u nekoliko centara, univerzitetskih, prikazivali svoju predstavu, ali i radili sa njima ono što oni rade. Pera Kralj, Zdravka Krstulović, Neda Spasojević, Jelisaveta Sabljić, Boban Đurić… Naučili smo sto puta više nego da smo ovde sedeli u „Kolarcu“ i jeli teletinu sa slanim krompirićima: to je bilo naše najveće slavlje, kad dođe proleće, neko zaradi neki honorar i časti sve studente teletinom sa mladim krompirom. Imao sam sreće da budem u „Aktor studiju“, to je onaj poznati njujorški studio gde su išli Marlon Brando, Merilin Monro i ko sve ne, vodili su ga Li Strasberg i Elija Kazan. Imali su ogromne kasetofone sa trakama koje su bile metar u prečniku, i snimali, glumci igraju neki odlomak ili čitaju pesmu, snimi te i pusti ti… Kad su mene tražili da predajem na Akademiji u Novom Sadu, prvo što sam tražio u to vreme su bili kasetofoni.

VASIL: Prednost sviranja u grupi, ako si okružen pravim ljudima, jeste što ti oni kažu i pre nego što snimiš kako to izgleda, to jest vid pomoći, ali snimak je još transparentniji.

Opet ja upadam sa svojom omilj. nauč. tezom da čovek uči i od muzičara koji možda nisu nimalo bolji od njega…

VASIL: Kad god sam imao prilike da zasviram sa nekim drugim, čim se vratim, odmah to podelim sa mojima, ej, ljudi, slušajte ovo, i iskoristim to na neki način…

B.B. King nije bio zadovoljan mestom koje je bluz imao u poređenju sa rok muzikom ili džezom; svirati bluz je kao biti dvaput crnac, govorio je. Da li se ti svirajući džez u Srbiji osećaš kao crnac? Svi govore da vole džez, ali mediji i koncerti to opovrgavaju, pušta se i masovno posećuje nešto sasvim drugo, možda je to objašnjivo, možda džez zahteva izvesnu naobrazbu, predznanje?

VASIL: Što se shvatanja ili ljubavi prema džezu tiče, to je kao i u bilo kojoj drugoj grani umetnosti, ne moraš da budeš apsolutni ekspert u slikarstvu da bi uživao u nekoj slici, ne moraš da budeš poznavalac svih Šekspirovih dela da bi otišao u pozorište, dovoljno je da si otvoren i da dopuštaš umetnicima da te odvedu na neko putovanje. U kom pravcu ide to putovanje, tu greše ljudi što se u samom startu zaključaju i nešto pretpostavljaju, nešto očekuju, jednostavno se nameste tako da kad ih ti odvedeš u nekom drugom pravcu, oni nisu zadovoljni, jer su očekivali nešto drugo. Mislim da je osnovno, kad odeš na bilo koji performans, umetnički, da kažeš: vodite me gde hoćete! Kad se to desi, i nešto što misliš da ti se ne bi dopalo – dopadne ti se. Tako je i sa džezom, vrlo je malo ljudi koji zaista to rade, koji se maksimalno otvore za poruku i emociju koju im šalješ, a onda imamo ovu paralelnu priču sa medijima. Naravno da svuda u svetu postoji mejnstrim, šund, naravno da to i treba da bude, nemam ništa protiv, ali da se ne ostavlja ni trunčica prostora, mesta za bilo šta drugo, ne pričamo mi sad samo o džezu, to je već…

Pratite ovu pomamu, ovu proizvodnju, hiperprodukciju zvezda, čak i veoma maloletnih?

VASIL: Niko neće postati zvezda, a s druge strane imaš jedan jeftin program, jer niko od učesnika, osim članova žirija, nema honorar. To je vrlo fini, super sistem kako da uštediš u jednom serijalu.

Iako mi svako može reći da sam pristrasan ili nostalgičan, tvrdim da je muzika sedamdesetih bila bolja, merljivo bolja…

VASIL: Sad su Amerikanci imali studiju o tekstovima u popularnoj muzici, zaključili su da su današnji autori na nivou trećeg razreda osnovne škole…

Mic po mic počesmo da žalimo za Jugoslavijom, Zafir i ja malo-malo pa upadnemo jedan drugome u reč: „Imaš posed lopte 82 posto“, kažem mu, „daćemo reč Vasilu“; pred kraj intervjua i Zafir će meni: „Sad si ti Bajern! Koliki je tvoj posed lopte?!“ Obećao sam da ću svoja pitanja okrutno potkratiti, a gle sad, još domećem neke šavove!

ZAFIR: Mi smo mali, beogradski pašaluk, spala knjiga na dva slova; mi ćemo jedanaestog da napravimo još dva koncerta, i to je sve, a u onoj maloj Jugoslaviji si imao otvoren prostor. Mi napravimo u Ateljeu 212 muzičko-poetsku igru, režirao je Muci Draškić, to je išlo tridesetak puta u Ateljeu, ali smo isto toliko puta bili i na gostovanjima, to se tada i za nas koji nismo bili prva liga što se tiče popularnosti, zarade, slave, love – isplatilo, to je nešto značilo. Bisera pravi tri godine koncerte u Kolarcu, izvanredne (na jedan sam te ja pustio, sećaš se!), ali to je to, bato, niko se ne javlja, šta rade ti u Sarajevu, Skoplju, u Nišu, Novom Sadu…

VASIL: Ja sam pokušao da poguram priču, u Upravnom odboru sam Beogradskog džez festivala. Što se džeza tiče, te konekcije su potpuno prsle i vrlo su retki ti koji imaju koncerte po bivšoj Jugoslaviji, osim naravno ultra pop super stars koji i na tom nivou brišu granice. A dolaze nove generacije, koje su još talentovanije, zaista postoje, ja sam bukvalno bio zabezeknut kad sam shvatio, pre par godina, da imamo sada desetak-petnaestak muzičara samo u Beogradu koji su fan-tas-ti-čni. Koji sviraju baš džez i interesuje ih baš džez. Ja sam mislio da sam poslednja generacija koja se da se… da ne kažem šta… Oni su osuđeni da sviraju u jednoj maloj klaustrofobičnoj zemljici, gde se ne zna praktično da li će taj džez festival da se održi, kako će da se održi, s kojom lovom… Istu priču imaju i ovi iz Makedonije, Bosne, međutim konekcija se ne stvara. Samo kad bi se otvorio taj eks-yu prostor – već bi svi disali bolje i lakše.

ZAFIR: Ovo što sam dao tebi (DVD sa Vasilom i CD), dao sam i Peri Gotovcu, znaš ko je Pero, kompozitor…

Sećam se muzičarskog haikua o njegovom ocu Jakovu: Najveći uspeh – Ero; najveći promašaj – Pero! (opera J. Gotovca Ero sa onoga svijeta)

ZAFIR: E, javio mi se ogromnim mejlom, to je jedna od najlepših kritika koje sam uopšte dobio, napravio je recenziju, kaže da to što Vasil i ja radimo na tom DVD-ju – to jednostavno niko drugi ne radi. Žak Kukić, profesor na scenografiji, dugogodišnji scenograf na televiziji, meni vrlo blizak, prijatelj i kum, više od deset minuta ne može da gleda ništa, a dolazi redovno na sve koncerte ili predstave; između desetog i petnaestog minuta, međutim, čovek ode. Hajde, budi dobar, kažem mu, sedi barem negde pozadi, međutim sad on odsedi do kraja, i to je najbolja kritika za ovo što smo radili u Mixer Housu! Stara kajla, umorna od svega i svačega čega se nagledala, da bi na kraju rekla: „Znaš šta, ja sam znao da će biti dobro, ali nisam znao da će biti ovako dobro!“

VREME (Zafiru): Ti beše sviraš gitaru?

ZAFIR: Koliko je bilo neophodno…

VASIL: Zato klavir kida…

ZAFIR: Otkidam, da, ha, ha, ha…

Prisete se kako je Zafir uživo, kod B. Vukašinovića, otpevao Zajdi, zajdi prateći se sam (pijanistički u ono doba samohran) na klaviru: prosuo slavodobitno završni akord po klavijaturi i promašio poslednji ton… Smeju se, a Vasil će: „Hteo si da to popraviš, pa si raspalio još jednu dirku, isto pogrešnu…“ Jeste, ali beše uživo, pito – plateno, rekli bi Bugari, taknuto – maknuto! Obrušimo se onda saborno na današnju produkciju koja pokriva milione falševa.

VASIL: Sada, po najnovijim informacijama, sve velike zvezde, računajući i ove koje odlično pevaju, uključuju auto tune live…

ZAFIR: To nije bilo u naše vreme…

Vraćamo se na moga liubimogo kon’ka, na muzičko mučilište, na gladijatorstvo pred nebeskim žirijem.

ZAFIR: Sad si me podsetio, ovo što ovi rade sa klincima, to sam ja počeo, ali ne sa klincima, nego sa celim auditorijumom, zvalo se „Prva šansa, prva prilika“. Išlo svake subote, Bane je bio Žika Šarenica, a ja sam imao dvadeset minuta da predstavim jednog talentovanog, da ga lansiram, kao, evo, vidite ga, pa sad vi gledajte šta ćete i kako ćete. Ja sam tome prilazio sa svih strana, i ko, je, i šta je, i čime se bavi, pravio sam mali esej o čoveku koji ume da peva i da svira. Kod Baneta sam vrlo insistirao na tim živim nastupima, i nisam ja na tome pravio karijeru, nego sam mislio, evo ga, matori, zvezda Zafir daje šansu, prvu priliku drugim ljudima. Jedina zvezda za koju mogu da kažem da je opstala je… (kaže ime i prezime)

VASIL: Baš ti hvala!

Osudim ja još jednom ideju, preuzetu dakako iz naprednijih zemalja, da se mladi ljudi oprobaju u pevanju pred kamerama i žirijem, ukažem na kobne posledice koje će gladijatorstvo ostaviti na premlade borce…

VASIL: Voleo bih njih da vidim (žiri) da pevaju u takvim uslovima… Gledao sam paralelno „Grand“ i Pink, ti gledaš dok pevaš hoće li se podići jedna ona stolica, oni su dole u SF foteljama, ovaj peva, peva, a samo gleda hoće li se neka fotelja popeti…

Čeka da se ukažu viša bića…

ZAFIR: Ceo svet je napravljen po gladijatorskom sistemu…

U daljem se razgovoru ispostavi da je i Zafir u upravnom odboru, mislim Beogradskog dramskog pozorišta, pa vi živite od upravnih odbora, muzikom samo perete taj ogromni novac! Nego, mladiću, vežbaš li ti svakog bogovetnog dana?

VASIL. Ne vežbam svakodnevno, ja sam od onih tipova koji se ceo život provlače. Kad se dešava nešto specijalno onda sednem i radim, ali u suštini ja stalno sviram, i ta svirka je dabome i vežba… Kad kažu „tehnika“, ljudi uglavnom misle na brzinu, a nije samo to u pitanju, treba dobiti ton, treba izraziti misao, za to je potrebna i tehnika…

Publika obožava narodne pesme u novom ruhu, ali kad gledam na šta reaguje, imam utisak da ona novi pristup i aranžman samo trpi, da se istinski ozari samo kad prepozna „Kćeri Bibo/Ti rumena ružo“ – sviraj mi narodnu pesmu na električnoj gitari, klaviru, saksofonu…

VASIL: Obrade narodnih pesama su stravično težak zadatak, to je meni možda i najteže, od svega što sam radio u životu. Ne libim se da se latim i šansone (koja koliko god ima dodirnih tačaka sa džezom, i udaljena je od njega), roka, etno, world muzike, pa u džezu koliko ima različitih žarnova, nije džez džez, sav isti, ima bip-ap, ovo-ono, ima taj fjužn, ali ovo što se zove narodna muzika, možda grešim, možda imam preterano poštovanje prema izvornom obliku te stare pesme, po meni uvek zvuči najbolje tako: kad se pojavi pevač koji zna to da otpeva, narodni orkestar koji ga diskretno i što bi rekli sa razumevanjem prati, po meni nema ničeg lepšeg od toga, kad je narodna pesma u pitanju. Bio sam u situaciji da obradim neku narodnu pesmu, što sa svojom taštom Brankicom, što sam, sa bendom, uostalom i ovo što mi radimo. Zajdi zajdi je neki aranžman, u neku ruku, tako kako ga ja sviram ne sviraju ga standardno, užasno je teška disciplina, i tanka je linija gde možeš od sjajne pesme da napraviš potpunu glupost ili neku nakaradnu priču. A što se publike tiče, publika reaguje često na pogrešnim mestima, muzičari su krivi, jer se hrane aplauzom na pogrešan način, dolaze do njega na pogrešan način, jeftinim trikovima, izmišljenim spektaklima, od fraza, nota, ili već ideja, gde znaju da to već pali, i gde ovi naravno se pecaju svaki put, a često neko ko je odsvirao mnogo više muzike i nudi nešto dublje – prođe nezapaženo.

ZAFIR: Ljudi su profiteri, manimejkeri, i oni su shvatili da je Goran Bregović prošao dobro sa Đurđevdanom, koji je sjajan, i odmah su se nakačili na taj voz. Kalkulatori i kalkulanti su stalno postojali, ja sam srećan kad pevam o onome što me raduje ili boli, ali ljudi su bukvalno brojali takt po takt kako je napisana pesma koja je pobedila na Evroviziji, ili na sarajevskom Šlageru sezone, da bi dogodine oni bili ti koji će doći na red.

VASIL: Ima puno kompozicija, i džez i drugih, koje se ja ne usuđujem da sviram… jer znam kako su odsvirane, kako su snimljene…

ZAFIR: Što više znaš, sve se teže odlučuješ da nekome držiš pridiku kako se ta već priznata i poznata pesma ima izvesti…

Dok još imamo vremena, deda Vasil je morao znati note?

ZAFIR: Moj otac ima i muzičko obrazovanje, završio je farmaciju, a onda je u svojih četrdeset godina završio višu pedagošku muzičku školu, da bi mogao da bude profesor folklora u srednjoj muzičkoj školi; ja sam završio srednju muzičku, solo pevanje, pobegao od klavira, ali sam doživeo da imamo jednog profesora u kući, gospodin predaje na Džez akademiji u Makedoniji, i on je zapravo pravi naslednik Vasila Hadžimanova Starijeg, mislim da je živ deda Vasil, da niko ne bi bio srećniji od njega. Kao što niko nesrećniji nije bio što sam ja otišao u glumce.

Da izogovaramo još jednom publiku, koja se u mom slučaju zove gosti: oni bi da slušaju samo ono što znaju, kao dete su koje bi stalno da mu pričaju Crvenkapu…

VASIL: Imam druga koga je život naterao da svira u tim tezga bendovima, oni mešaju sve, sve što je kič, i gađaju samo u sridu, nema tu greške. Svirali Novu godinu, u diskoteci, ali je atmosfera bila ispod očekivanja, gazda dođe da ih isplati, pitaju kako je bilo, gazda kaže: dobro je bilo, ali nije bilo ludilo… Sutradan treba da sviraju na istom mestu, ovaj u međuvremenu okrene kolegu, ispriča mu da su svirali i da nije bilo ludilo, šta ste svirali, to i to, pa dobre pesme svirate, sve je ok, a jel svirate cele pesme?! Ovaj kaže, pa da. A neee! Strofa, refren i ideš na drugu stvar! To saznanje je mene dotuklo, to su pesme koje ovi vole, ali nemaju pažnje da poslušaju ponovo strofu i refren, ne mogu da izdrže cele pesme koje obožavaju i pevaju svi!