Kafana je jedinstveni društveni koncept koji prevazilazi kontekste razonode i ugostiteljstva – zaključak je istraživanja tima Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.
Zato je podnet zahtev Centru za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije da se Praksa kafanske kulture nađe u Nacionalnom registru kao element nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.
Već je javljeno, u ponedeljak, da je Institut za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu podneo zahtev Centru za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije da se Praksa kafanske kulture nađe u Nacionalnom registru kao element nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.
To je rezultat istraživanja o kafani koja je prepoznata kao jedinstveni društveni koncept koji prevazilazi kontekste razonode i ugostiteljstva. Istraživanje je započeto prošle godine, a u timu su Sanja Iguman Glušac, Milica Mađanović, Dušanka Milosavljević i Vukan Marković.
Za „Vreme“ objašnjavaju da je već prvi korak, ekstenzivno izučavanje postojeće literature, pokazao da je kafanu moguće „definisati kao značajnu temu koja zavređuje dalje sistematsko izučavanje, te adekvatno pozicioniranje u nacionalnom naučnom korpusu“.
Takođe, preliminarno ispitivanje javnog mnjenja „eksplicitno je ukazalo da mnogi građani kafanu već posmatraju kao važno kulturno nasleđe Srbije iako ona to (još uvek) nije.“
Kažu da je većini ljudi u Beogradu i u Srbiji „boravak u kafani, uživanje u kafanskoj kulturi, učestvovanje u specifičnom kafanskom ponašanju skoro prirodno.“
„Međutim, kada se zapitamo šta je zapravo kafana, zaključujemo da ne postoje konkretni odgovori”, zato što, ocenjuju, “nikada nisu sistematizovana ranija sporadična istraživanja o tome šta je tačno kafanska kultura, kako je nastala i koji su njeni elementi.”
„Poznato je da je kafana vekovima pozornica jedinstvenih obrazaca ponašanja, kao i javnog života u Srbiji, pa je samim tim bila i poprište odlučujućih istorijskih događaja – od prvih predstava i bioskopskih projekcija, preko planiranja Sarajevskog atentata i Majskog prevrata, do Kumanovskog sporazuma.”
Ukazuju da su u “njenom nastajanju jasni orijentalni i centralnoevropski uzori, čijom je integracijom u specifični kontekst našeg podneblja, nastala kafana kakvu danas poznajemo ili kakvu smo do skoro poznavali: sa jedne strane kafana poseduje karakteristične arhitektonsko-urbanističke i estetske forme i funkcije, dok, sa druge, predstavlja mesto kulturnih, političkih, istorijskih i socioloških praksi, pojava i obrazaca.”
Funkciju kafane definiše prisustvo gostiju.
“Ukoliko se radi o kafani sa kafanskom muzikom, onda ona postaje specifičan prostor artikulisanja i oslobađanja indvidualnih i kolektivnih osećanja od patnje i bola do sreće i ushićenja. Uprkos tome što javno iskazivanje ovakvih emocija društvo uglavnom percipira kao neprikladno, kafana je jedinstven javni prostor u kojem su one dobrodošle i u kojem se slobodno ispoljavaju, učestvovanjem u zajedničkom ritualu, emotivnom iskustvu sevdaha, meraka, derta.”
Bitna je i činjenica da je “kafana prostor kroz koji sagledavamo našu stvarnost – od najopštije do duboko individualne – ali isto tako i prostor kroz koji se prelamaju naši svetonazori i koji značajno utiče na način na koji međusobno komuniciramo i sagledavamo svet.”
Svesni koliko su kafana i kafansko iskustvo jedinstveni za Srbiju i za Balkan, nameće se poređenje sa sličnim prostorima u svetu.
Zato tim Instituta za filozofiju podseća na Bečke kafee, engleske pabove, pa čak i francuske salone, koji su uveliko prepoznati kao kulturno dobro svojih zemalja, “dok naša kafana ostaje prepuštena očiglednim urbanim i društvenim transformacijama, koje su toliko intenzivne da su je, nažalost, ugrozile”.
“Zato smatramo da se (odavno) pojavila potreba da se praksa kafanske kulture zaštiti kao kulturno nasleđe Srbije, čime će se i dodatno istražiti i preciznije definisati.”
