Live At Hyde Park (Warner/ MASCOM)
U toj mešavini agresivnijih rok numera, natopljenih pankom i fankom na kome su odrasli, i balada koje u svedenijim izvođenjima prijaju uz svaku kampersku vatru, leži neverovatna privlačnost Peppersa za uzrast od 7 do 77, od kojih se pomenutih pola miliona skupilo da ih čuje na londonskim nastupima
U kom to trenutku rok bendovi postanu veliki? Onda kada prodaju deset i više miliona ploča? Ili kada im se pevač ubije i postane legenda? Ili kada se poljube sa Šaćirom u usta? Ili kada sve ovo (i još ponešto) uspeju da realizuju u kratkom vremenu? Rok bendovi mogu postati i brzo i srazmerno veliki kao Majkrosoft, ali ni broj primedaba na njihov rad u tom slučaju neće biti ništa manji. Istina je zapravo da bendovi postanu veliki samo upornim i još napornijim radom. Koji traje najmanje jednu deceniju. Nakon čega (treba da) usledi, barem, još desetak godina kontinuirano uspešne karijere. I to vam je otprilike definicija. Neki od vas možda će reći da ima primera (poput Velvet Underground) koji se opiru definiciji. Ali, to je samo privid. Onaj deo godina koji V.U. deli do zacrtanih dvadeset odradili su za njih njihovi naslednici, tj. bendovi koji su ih i učinili velikim. Kakve sad to sve ima veze sa Red Hot Chili Peppers, u ovom trenutku – najvećim rok bendom na planeti?
FUNKOIDNA ENERGIJA: Pa, teško je razumeti šta je to, sem napornog rada, pomoglo ovom kalifornijskom kvartetu da od sopstvenih komercijalnih uzora kakvi su, između ostalih, bili Circle Jerks, James Chance, The Wipers, The Slits, Gang Of Four izrastu u bend koji je na koncertu, sa koga zapis na ovom dvostrukom disku potiče, okupe POLA miliona ljudi. Reći ćete da su Led Zeppelin odrasli na bluzerima koji su za života slabo uspevali i da izdaju ploču, pa su postigli isto. Ali, teško da biste se sporili oko toga da su Led Zeppelin veliki bend, zar ne?
Live At Hyde Park, zato i ovaj ovoliki uvod, zapravo i nema neku posebnu svrhu sem da overi njihov aktuelni status. Greatest hits set (kome ozbiljno nedostaju Higher Ground i Knock Me Down) upriličen je ovde sa još tri nove pesme (Rolling Sly Stone, Mini Epic i Leverage Of Space) i tri obrade od kojih svakako najviše skreće pažnju kempiranje velikog hita Donne Summer, I Feel Love. Ali to su činjenice. Kvalitet izvođenja leži u smelosti da se fankoidna energija koja je obeležila njihove početke uspešno investira u „ono što je došlo s godinama“, melodije čija zrelost i toplina više podsećaju na Beatlese ili Beach Boyse, bendove koji se slučajno ne nalaze na njihovoj intimnoj kompilaciji Uzora & Idola (vidi julski „Mojo“). Peppersi pokazuju da su bend koji nije odbio da ostari time što će i dalje mlatarati čarapom na penisu poput napaljenih tinejdžera, nego konstruktivnom revizijom sopstvene estetike, maksimalnim ispunjenjem prilike da se otvori srce, kada se ono što im leži na njemu zapravo diže na sve četiri. I ako nešto slično kaže njihov producent, čuveni Rick Rubin, koji je podmladio Johnnya Casha i učinio ga bliskim onima koji bi mu mogli biti unuci, onda Rubinu treba verovati. On im je pomogao da se ne opiru željama da u svoju muziku unesu više melodija, instrumenata i emocija, da pre podne sede i vežbaju, svirajući i pevajući uz muziku Beatlesa, a da po podne komponuju svoje pesme. Više od dvadesetpet miliona prodatih primeraka albuma Californication i By The Way najbolji su pokazatelj iskrenosti njihove želje da se promene, ili prihvate promene koje su im karijera i sami životi nametali. Da se podmlade i ostare ponovo.
HISTERIČNI NOJZ: U toj mešavini agresivnijih rok numera, natopljenih pankom i fankom na kome su odrasli, i balada koje u svedenijim izvođenjima prijaju uz svaku kampersku vatru, leži neverovatna privlačnost Peppersa za uzrast od 7 do 77, od kojih se pomenutih pola miliona skupilo da ih čuje na londonskim nastupima.
Mali putokaz o tome kuda bi Peppersi mogli dalje može se pronaći u njihovom favorizovanju američkog sastava Blonde Redhead, koji je i sam histerični nojz ranih albuma zamenio eteričnijim tonovima koji ukrštaju Mercury Rev sa Cocteau Twins (otprilike…). Posle žurke kakva je sigurno bila tokom dve noći u Hajd parku, mora uslediti otrežnjujuće i prilično spuštajuće jutro. To, Yoko Ono ili šest stopa ispod zemlje. Istorija ne nudi više opcija.
Selaković je dno dna kakvo se nije moglo zamisliti i ja, iskreno rečeno, ne mogu da zamislim gore od Selakovića, kad je sektor kulture u pitanju, rekao je Ivan Medenica
Marta prošle godine zidanje Trampovog hotela u Beogradukoštalo je oko 460 miliona evra, a sad, kad je sporazum propao, predsednik Vučić kaže da košta 750 miliona dok Jovanov i Đuka tvrde da je mnogo skuplji
Festival „Dani Smiljane Mandukić“ biće održan uprkos činjenici da nije podržan, opstajući isključivo zahvaljujući posvećenju njegovih organizatora i učesnika
Milena Radulović dobila je Gran pri ne: Bitefa ne samo zbog uloge u „Procesu Peliko“, već i zbog svega što je napravila za sve žene u regionu
Reč je o odnosu između oca i sina, o suočavanju sa konačnošću očinske figure, što se uvek događa iznenada bez obzira na to koliko se u mislima pripremali za to
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
