Kad se slegne tašmajdanska prašina

Sa čim nas je kovid-19 suočio uglavnom smo već videli, ali se sve više otvara pitanje: šta nam je, za sada, pandemija još donela, a reflektovaće se na famoznu i naveliko najavljivanu „novu normalnost“? Ako nas nisu iznenadile posledice državne kadrovske politike, koja je na čelo važnih institucija uglavnom dovela ignorante, pa je otuda izostala adekvatna reakcija na pandemiju, ako primeri beskrupuloznog bogaćenja na račun zdravlja nacije, laganje naroda, činjenica da je vlast iskoristila vanredno stanje za sprovođenje permanentne izborne kampanje i za proširenje sadržaja pojma „nova normalnost“ uvođenjem još čvršćeg nadzora nad građanstvom – jer sve to pripada kategoriji opštih mesta koja se ne tiču samo nas, Srbija se – barem na planu pozorišnog života – može pohvaliti nekim ekskluzivitetima.

Ovde je država i zvanično potvrdila da joj kultura ne treba, a vapaj delatnika u kulturi da je baš ona – u vidu knjiga, filmova, virtuelnih muzejskih vernisaža ili video-teatra – pomogla naciji da kako-tako preživi izolaciju, samo je zacementirao kod nas davno generisanu tužnu istinu o pogrešnoj, krajnje insuficijentnoj predstavi šta je zapravo kultura, na šta se svodi i, napose, čemu služi. Kod nas se ispostavilo – zabavi i dokoličarskoj razbibrizi. Još bolje ako je za dž. U tom kontekstu je onda jasno zašto su poništeni konkursi za savremeno stvaralaštvo, zašto je rebalansom budžeta kulturi oduzeta kinta ili zbog čega su letnje kulturne manifestacije prepuštene neizvesnoj sudbini koja će zavisiti od onoga što nas čeka nakon izvesnih izbora. Ovako shvaćena kultura se nimalo ne razlikuje od čitanja petog izdaja memoara starlete iz rijalitija, gledanja dvadesetog nastavka serijala Američka pita, saznanja o Da Vinčijevoj Mona Lizi stečenih na Vikipediji ili identifikovanja popularnih filmskih glumaca na TV snimcima pozorišnih predstava… Vidiš, pročitaš, zabaviš se (usput ubiješ vreme), zaboraviš i – ideš dalje. Još je kulturnije ako je za dž.

O ovdašnjem doživljaju funkcije kulture svedoči i briga države o tzv. slobodnim umetnicima, jer kao što naša pozorišna zajednica (angažovani u teatarskom životu Srbije) ne premašuje par hiljada osoba, tako ni broj „slobodnjaka“ u kulturi ne predstavlja relevantan deo biračkog tela. Uostalom, imamo mi dovoljno pozorišnih škola, akademija i fakulteta, pa ćemo, ako baš bude neophodno, napraviti nove kadrove.

No nije izvesno ko će, recimo, „napraviti“ nove inspicijente, suflere, dekoratere, rekvizitare, majstore i dizajnere svetla i tona, nove pozorišne zanatlije… A upravo će oni, tačnije: oni među njima koji za minulih 20-ak godina iz pozorišta nisu utekli (ili im radna mesta nisu ugašena zbog zabrane zapošljavanja), najviše potegnuti da bi i mi, tj. ovdašnji veći gradovi, napokon dobili ono što vasceli svet ima – letnju pozorišnu sezonu. (S obzirom na predstojeću „novu normalnost“, ovde presudno određenu izborima, nije odveć važno što su ti gradovi mahom i do sada imali letnju sezonu – ako se pod tim podrazumeva igranje predstava na otvorenom – a ni što su letnji festivali neretko bili jedina prilika da neki drugi gradovi uopšte vide teatar.) Jer, letnje scene valja pripremiti za teatar, livade, stadione, trgove, dvorišta i sl. treba pretvoriti u pozornice, osvetliti ih, ozvučiti, napraviti scene i gledališta, dopremiti i montirati dekor, obezbediti čiste, ispeglane kostime, glumce, baletske i operske umetnike treba našminkati, napraviti im frizure…

Jedno je napraviti pozorišnu produkciju za „otvoren prostor“ i od pre prve probe planirati njeno igranje pod zvezdama (nadati se, dakle, da će nebo biti vedro), a sasvim je druga stvar adaptirati otvoreni prostor za teatar. U prvom slučaju ambijent je saveznik pozorišta, istina nepredvidljiv, dok u drugom postaje neprijatelj kojeg treba pripitomiti (umilostiviti), prepoznati njegove ćudi, savladati ga, njegovo neprijateljstvo transformisati u savezništvo i, eventualno, od njega načiniti saradnika.

S tim mukama se ovih dana suočavaju oni koji treba da izmisle „letnju sezonu“, previđajući da je mnogo ozbiljniji zadatak – prethodno je osmisliti. Jer to, ako ćemo biti ozbiljni, nije pitanje prilagođavanja, nego kreacije, blagovremenog planiranja novih produkcija za unapred izabrane prostore. Preki nalog (koronskog) vremena, ali i nimalo kovidski dekret (kao posledica uspostavljanja specifično shvaćene „nove normalnosti“), naložili su da dobijemo letnju sezonu i tu se, očigledno, nema šta dodati ili oduzeti – tako će biti. Pitanje je, međutim, da li će ta sezona igrati samo jedno leto. Da li će se, kada mine potreba i budu uklonjene maske koje su ne samo tokom pandemije, uz usta i nos pokrivale i oči, kada se slegne tašmajdanska prašina, letnja sezona utopiti u žabokrečini ovdašnje kulturne politike koje – nema.