Predstava počinje ispred spuštene zavese. Na sceni sede glumci i govore o tome kako im je reditelj dao zadatak da napišu oproštajno pismo, da se stave u poziciju samoubice i oproste sa sobom, svetom, bližnjima… Reditelj David Alić glumce na početku predstave zadržava u njihovim privatnim identitetima kako bi naglasio kontrast u odnosu na likove koje će igrati u komadu. Ostavlja im, kada se zavesa podigne i komad počne, njihova privatna imena, dok igrom prelaze u tok Čehovljevog komada Ivanov. Ovim postupkom on prvo identifikuje publiku sa ulogama koje će glumci poneti, a potom će sfumato prelaskom u tok komada publika biti snažno uključena u događanja na sceni. Alić će nas na samom početku uspešno i sa predumišljajem uvesti u Mučninu.
Alić (koji je i dramaturg u predstavi) u ovom komadu interpolira svoju interetaciju Čehova sa delovima Kamijevog Mita o Sizifu. Suicid je velika egzistencijalistička tema, tako da su razlozi za tu vrstu odluke i intervencije jasni. Žanr se od melodrame pomera ka tragikomediji apsurda. Prepoznatljiv je čehovljevski odnos prema vremenu, kao i akcentuacija interpersonalnih odnosa u komadu, različitih egzistencijalnih narativa.
Ivanov (Ivan Petrović) oženjen je Anom Petrovnom (Miona Marković), zatičemo ih u petogodišnjem braku. Saznajemo da je ona Jevrejka, da se odrekla svoje porodice da bi bila sa njim i da je smrtno bolesna. Ivanov je depresivan čovek, u velikim kockarskim dugovima, jasno beži od svesti o bolesti svoje žene, a Petrović ga igra kao čoveka koji je toliko potonuo u sopstvenu rezignaciju da ga je lakše prezirati nego sa njim saosećati. Sve vreme uloga Ivanova nosi breme nečeg nepodnošljivog. U gledaocu budi prezir prema predaji koja je lišena pobune. Buran je jedino Ivanovljev odnos sa Zinaidom Savišnom, kojoj duguje veliki novac (Mirna Jovanović).
Svet koji okružuje Anu i u koji su oboje uronjeni odiše malodušnošću spregnutom sa bestidnošću. Rasipanje vremena je zapanjujuća mora jer postoji svest o konačnosti i smrtnosti, a životom se niti vlada niti mu se predaje. Odustajanje postaje vodeći princip, a personalna dezorijentisanost stvara jaku teskobu. Teskoba je posebno naglašena i izoštrena u drugom činu koji se igra sa publikom na sceni, u sekvenci rođendana Saše (Marija Novaković). Žurka, sa stroboskopskim osvetljenjem, lošom muzikom, iznurujućim i besmislenim razgovorima. Skučenost i zaokruženost scenskog prostora stvara atmosferu nelagode, doživljaja bezizlaznosti i kroz veštu glumačku igru budi mešavinu anksioznosti i depresije. Jasno osetite ponor u koji vas nose uloge aktera drame. Preplavi vas doživljaj sirovog i neumitnog u svetu u koji ste zajedno sa izvođačima na sceni uhvaćeni. Još jedna u nizu slika koja to ilustruje jeste početak trećeg čina koji se otvara sekvencom, prikazom mnogobrojnih majmuna koji su na sceni umesto pijanih ljudi, klasična groteska čoveka lišenog svesti jer je sebi oduzima opijanjem.
Dramaturški elementi se bave egzistencijalijama u njihovim osnovnim pojmovima: vremenu, nemoći, bačenosti u ulogu, očaju i rezignaciji. U komad se po svojoj tematici, a sa fenomenološkog aspekta, preklapaju i interpoliraju, mada ne shematski, osnovne egzistencijalne teme predstavljene Kamijevim Sizifom. Dinamički aspekt dramaturške strukture je upotreba ličnog spram Uloga. Što je takođe svojevrsna interpolacija sa Kamijem jer egzistencijalizam uči da svoje životne uloge ne birate sami, već su vam dodeljene bez vašeg hotimičnog učešća. Bačeni ste u životnu ulogu i igrate je kako najbolje znate i umete u „svojim životima“. Alić Ivanovo samoubistvo postavlja razumevajući Čehova (a i Kamija) u osnovnom egzistencijalističkom ključu, apsurdu. Ivanovo samoubistvo slika grotesku u sceni sa bezbroj plastičnih pištolja koji vise sa stropa na uzicama. Niz zbivanja: Anina smrt, pokušaj drugog braka sa Sašom (koja je u ovoj verziji trudna) i samo Ivanovo samoubistvo opcrtava odsustvo smisla kroz apsurd.
Likovni jezik (scenografiju i kostim radila je Marina Kolbianova) je jasan, sugestivan, gotovo plastičan. U drugom činu delo u galeriji naslikala je glumica koja igra Zinaidu Savišnu (Mirna Jovanović).
Gluma je dinamična, kreirana i kroz likove i kroz unutrašnje doživljaje. Ana Petrovna Mione Marković žena je slomljena bolešću, svesna da „odlazi“ i prepušta se patnji. Ivanov Ivana Petrovića obesno je prepušten besmislu, sa njim se malo saoseća i lako ga se prezire. Slikarka i zelenašica Zinaida Mirne Jovanović nepodnošljiva je u svojoj svirepoj sebičnosti i pohlepi.
U predstavi Ivanovo samoubistvo reditelj prati sudbinu protagoniste kroz tekstualni susret Čehova, majstora groteske, i Kamija, majstora apsurda, a ako bismo se zaista dobro zagledali, videli bismo kako nas svojim nevidljivim prisustvom vreba Kafkin polucilindar.
Alić će predstavu zaokružiti apsurdom kroz ispevanu pesmu koju je napisala Miona Marković:
Ljubav nije dovoljna
ona traži zasluge.
Istinu kad nanjuši
možda duže ostane.
Ovaj cvet je šareni
kao moje godine.
Da li kada izbledi
krivićemo proleće?
Sa mnom ostani
još koji vek
Budi pored kad propadnem.
Budi tu kad ne volim ni sebe,
budi tu da ustanem.
Misao mi uhvati
pre nego što je razore
saveti i strahovi neke lažne gomile.
Duša mi je providna
kad nađe se sa tvojom.
Susret sa apsurdom je uvek dvojan kao što je i naša stvarnost data u dvojnostima. Umirući preživljavaju, zdravi i pravi umiru, empatični stradaju, a psihopate postaju heroji. Apsurd je da te uloge ne birate, već su vam date. Da li birate ili ste izabrani da svoju ulogu igrate, osnovna je poruka koju ovaj komad šalje; kada ostanete zaslepljeni verovanjem da ste sami birali, da ste kovač svoje sreće i da ste sami stvaraoci svog uspeha, groteska vas kucne po ramenu, osvrnite se i pogledajte.
