U Madlenianumu je reditelj Haris Pašović postavio Strindbergovu Gospođicu Juliju. Ovaj komad je za istoriju evropske drame i pozorišta značajan iz bar dva razloga – to je jedan od prvih naturalističkih komada, a drugi je taj što je pisac najavio tzv. krizu drame svesno ostavivši nerazjašnjenom motivaciju glavne junakinje. Nije jasno zašto je gospođica Julija sišla u kuhinju, imala seksualnu avanturu sa slugom Žanom i zatim se ubila. Pored toga, drama Gospođica Julija se bavi i sukobom polova i sukobom društvenih klasa.
Haris Pašović je odlučio da Gospođicu Juliju postavi kroz prizmu klasnog sukoba jer je, kako piše u programu predstave, smatrao da je to gorući problem današnjice. Komad je stavio u novi kontekst – dešava se u bogatoj slovenačkoj porodici u Sloveniji, a sluge su predstavnici naroda bivše nam domovine – Žan (Strahinja Blažić) je Srbin iz Lazarevca, a njegova verenica Kristina (Mina Pavlica) je Hrvatica iz Like. U Strindbergovom komadu postoje seljani koji pevaju pesme vezane za Ivanjdansku noć tokom koje se i dešava komad. Ovde je ta indikacija upotrebljena da bi se u priču uveli i drugi predstavnici naroda i narodnosti bivše Jugoslavije: Snježana (Katarina Bradonjić), Rijad (Nikola Knežević), Goci (Jovan Veljković), Nemanja
(Filip Stankovski), Jelena (Sofija Kovačević) i Anđela (Ksenija Repić). Oni prave razuzdanu žurku koja, kao i mnoge ovdašnje žurke, počinje nekakvim urbanim zvukom (muzika Marko Grubić), a na vrhuncu se peva i igra uz narodnjake. Između koreografskih scena (koreograf Igor Pastor) ovi junaci pričaju o savremenom odnosu gospodara i radnika i problemima savremene ekonomske emigracije. Time je napravljen savremeni okvir za komad, no ostaje ključno pitanje – zašto je gospođica Julija uradila to što je uradila?
Pašovićeva gospođica Julija (Sara Dirnbek) ima očigledan problem sa viškom kilograma. To je veoma interesantno rešenje, a objasnićemo i zašto. U savremenom razvijenom svetu problem gojaznosti se često tiče nižih društvenih slojeva koji se hrane skrobom, jeftinim ugljenim hidratima, mastima i džank fudom. Nasuprot njima, bogati imaju niz mogućnosti kako da izbegnu gojaznost – proteinska ishrana, lični trener, estetska hirurgija… Insistiranje na vitkosti je naročito karakteristično za devojke. Ako imućna i zdrava devojka i pored svih mogućnosti koje su joj na raspolaganju ipak ima znatan višak kilograma, to ukazuje na ozbiljan psihološki i zdravstveni problem. To za sobom povlači i socijalni problem – takva devojka nije poželjna i verovatno je nesigurna i frustrirana. Ako je takva devojka u poziciji gospodarice onima koji su vitkiji i time poželjniji od nje, a susret se dogodi u noći punoj alkohola, kokaina i glasne muzike, eto plodnog tla za svakovrsna nerazumna ponašanja. Haris Pašović je u biografiju svoje gospođice Julije dodao da je ona ćerka iz braka aristokrate Slovenca i Srpkinje koja je verovala u pravdu i jednakost. To se dobro nadovezalo na biografiju lika kako ju je dao pisac, ali i dodalo mogućnost da se stvori igra dominacije jezikom. Kada gospođica Julija nastupa kao gospodarica, obraća se Žanu i Katarini na slovenačkom, kada želi da se približi Žanu, onda govori na lošem srpskom. Žan (Strahinja Blažić) je, nasuprot gospođici Juliji, atraktivan i veoma frustriran zbog svoje pozicije sluge, tako da je i sa te strane Haris Pašović otvorio mogućnost da svi oni potezi koji su u komadu naizgled teško objašnjivi u ovoj postavci postanu verovatni. Sasvim je moguće da bi jedna nesigurna osoba (pod dejstvom alkohola i kokaina) iskoristila svoju poziciju gospodarice da dođe do atraktivnog partnera i sasvim je verovatno da bi atraktivan muškarac zamenio atraktivnu partnerku za neatraktivnu ako bi mu ova obezbedila uspinjanje na socijalnoj lestvici. Međutim, ono gde nastaju problemi je kako je režiran naturalizam. Naime, u svojoj rediteljskoj eksplikaciji reditelj piše o naturalizmu ovog komada i naturalizam jeste generalna linija ove postavke, s tim što ga reditelj svojom postavkom često „izdaje“.
Navešću samo nekoliko primera: scenograf Aleksandar Denić je napravio modernu, izuzetno hladnu hiperrealističku kuhinju sa dve naspramne radne površine koje su metafora dva klasna tabora i istovremeno uspešno omeđuju prostor igre. Reditelj u mizanscenu napravi da Žan, kada se naljuti, besno lupi u zadnji zid i mi po zvuku prepoznamo da je u pitanju obična kulisa. Dalje, koreograf Igor Pastor na muziku Marka Grubića napravi koreografiju koju mladi glumci sa posvećenošću nauče. Međutim, kada na vrhuncu žurke zaigraju kolo, oni izgledaju kao dobro uvežbano kulturno-umetničko društvo, a ne kao gomila pijanih i drogiranih koji nesvesni sebe i prostora veselo đipaju. Ima i materijalnih grešaka – grupa mladih koji predstavljaju sluge govore o putevima koje su kao ekonomske izbeglice prošli pa spominju i more. Tragično putovanje morem je obeležilo talase emigranata iz npr. Sirije. Međutim, ako su to jugoslovenski emigranti, onda oni nisu putovali morem već kopnom do Slovenije. No, najveći problem postoji u glumačkim scenama – reditelj i glumci nisu uspeli da nam sasvim objasne kako i zašto Žan i Julija prelaze iz jedne vrste odnosa u drugu – iz strasti u agresiju ili iz dominacije Julije u dominaciju Žana. Reditelj je glumce kada govore duže pasaže intimne ispovesti, stavio na proscenijum iako u Strindbergovom tekstu koji je objavljen u programskoj knjižici lepo piše: „… želim od sveg srca da se odlučujuća scena ne igra pokraj suflernice“. Tako je, na primer, reditelj glumcu koji igra Žana naložio da za lik veoma važan tekst o tome kako je Žan u detinjstvu video Juliju u bašti pa se zaljubio, govori na proscenijumu gledajući u pravcu balkona. U toj sceni Žan, u stvari, izmišlja čitavu priču da bi zaveo Juliju; ako je zavodi, zašto njoj ne govori? Takvi propusti u režiji glumačkih scena čine da se povremeno stiče utisak kako radnja tapka u mestu i da nam skoro promaknu neke veoma dobre ideje vezane za motivaciju lika gospođice Julije. Ona je prišla Žanu zato što je htela da je voli bilo ko, pa makar i sluga, ali pošto ona nije u stanju da voli sebe takvu kakva je, upada u niz opasnih i ponižavajućih situacija koje dovedu do toga da to mlado i nesigurno biće odluči da se ubije. Završna scena je urađena nevešto – gospođica Julija teatralno odlazi nekuda sa nožem, a Žan u real time-u kuva kafu koju će odneti njenom ocu. Publika razume da Žan kuva kafu u nadi da će se vratiti normalnom životu sluge, ali teško da je iko mogao da razume kuda je sa nožem otišla Julija. Naturalističko prikazivanje pojedinih scena (seks, peting, kuvanje kafe…) je u direktnoj stilskoj suprotnosti sa nekim drugim scenama (npr. goli Žan sa električnom gitarom uključenom u pojačalo svira stojeći na kuhinjskoj radnoj površini, govorenja prema publici) i stvara nepotreban šum. No, to su problemi koji bi se dali rešiti ako ima volje (a svi mladi glumci su pokazali izuzetnu posvećenost) i želje da se nelogičnosti razreše i problematične scene prerežiraju. Glavno je pitanje da li reditelj Haris Pašović i producent Madlenianum imaju volje i želje za takvim promenama nakon premijere.
