JUL u Hogvartsu

Još od vremena kada su Dikens i Dostojevski štampali svoje romane u nastavcima, čitaoci nisu sa većim nestrpljenjem očekivali pojavu jedne knjige. Mada je već od trećeg dela serije postalo jasno da autorka Džoan Rouling neće moći da održi obećani ritam od jednog toma godišnje, Hari Poter i Feniksov red probio je rok za više od dve godine. U pauzi između četvrtog i petog dela autorka je, zahvaljujući prilivu novca iz Holivuda, postala jedna od najbogatijih žena u Britaniji, udala se za mladog i zgodnog lekara i preselila na tropska ostrva. Izgladneli čitaoci pribojavali su se da će sve te promene u njenom životu pogubno uticati na kvalitet serije ili da će avanture Harija Potera biti prekrojene po meri holivudskih producenata i stručnjaka za marketing. Ništa od svega toga: nema znakova da je Feniksov red pretrpeo teške uredničke intervencije, niti da se autorka zamorila i da joj ponestaje inspiracije. Peta knjiga u seriji nije ništa manje napeta i originalna od prethodne četiri, mada je dosad najambicioznija, a Roulinsova odaje utisak da suvereno vlada fabulom i likovima. Na kraju krajeva, mora da je bila svesna da bi njeni čitaoci, dobrim delom predpubertetlije i pubertetlije, odmah nanjušili bilo kakvo foliranje i svaki truli kompromis, pa joj je stoga bilo lakše da se odupre iskušenjima te vrste.

Feniksov red je, sem toga, u bukvalnom i metaforičnom smislu najteže delo koje je Roulinsova dosad napisala. Još je prethodni nastavak, Hari Poter i vatreni pehar, sa preko 450 strana, nagnao jednu kritičarku da podrugljivo primeti kako je Roulingova na pleća svojih nejakih čitalaca natovarila „Mobi Dika na metli“, strahujući da oni neće moći da se izbore s tolikom zapreminom. Feniksov red ima trideset osam poglavlja i čak 766 strana (u engleskom izdanju), što ga čini jednim od najobimnijih romana za decu ikad napisanih. Sudeći po prodaji, koja je prevazišla inače optimistička očekivanja, čitaoce ovaj kvantitativni višak nije odbio od knjige, tim pre što nije nastao nauštrb kvaliteta. Drugim rečima, dobili su više onoga što su očekivali, čime im je na izvestan način nadoknađeno dugo čekanje.

UDARCI SUDBINE: Najveći problem sa kojim je autorka morala da se bori je izbegavanje ponavljanja: i najbolje čarolije umeju da se ofucaju kad jednom postanu deo svakodnevice. Problem je otežan činjenicom da sve knjige iz serije imaju istu, unapred zadatu strukturu: Hari Poter polazi u novi razred Škole za čarobnjaštvo i veštičarenje u Hogvartsu; suočava se sa novom zaverom opakog Lorda Voldemorta, u koju je uvek na neki način uključen profesor predmeta Odbrana od mračnih veština; za dlaku preživljava, uz malu pomoć najboljih prijatelja Rona i Hermione i blagonaklonog upravnika škole Albusa Dambldora. Osnovni zaplet je uvek isti, samo se profesori Odbrane menjaju, kao i Voldemortovi planovi, koji su od knjige do knjige sve komplikovaniji i opasniji.

Menja se, međutim, i sam Hari, koji je na početku prve knjige napunio jedanaest godina, dok sada krcka šesnaestu. Negde između četvrte i pete knjige, Hari je prestao da bude dete i postao tipičan pubertetlija, svojeglav i sklon naglim promenama raspoloženja. Njegovi odnosi sa Ronom i Hermionom više ne liče na idilična dečja drugarstva: u Feniksovom redu mladi junaci ne samo što se gotovo sve vreme svađaju već stalno kriju nešto jedan od drugog. Sem toga, Hari pokazuje znake oholosti: u šenaestoj je znatno manje simpatičan od svoje mlađe verzije, ali je time njegov lik postao dublji i uverljiviji. To važi i za Rona i Hermionu, koji se takođe menjaju u skladu sa svojim godinama i suočavaju sa sopstvenim demonima. Nimalo iznenađujuće, devojčica Hermiona mnogo efikasnije izlazi na kraj sa promenama koje nosi pubertet nego njena dvojica drugara.

Zatim, Hari u novoj knjizi doživljava i tri teška udarca sudbine, od kojih je kratka i nesrećna prva ljubav najblaži. Roulinsova je majstorski ocrtala nespretne pokušaje Harija i njegove simpatije Čo Čang da svoja uzajamna osećanja prenesu jedno drugom, prvi poljubac i zajednički izlazak, kao i neizbežan raskid posle jetke svađe. Sa podjednakom veštinom izbegla je da u hroniku ove mlade ljubavi unese višak bilo patetike bilo humora, što bi od Harija u prvom slučaju napravilo varijantu Vertera, a u drugom Adrijana Mola, ali nikako ne bi funkcionisalo u Feniksovom redu.

Druga dva iskušenja sa kojima se Hari suočava svode se na ponovni – i dvostruki – gubitak oca. Kao što svi čitaoci znaju, Harijeve roditelje je Lord Voldemort ubio dok je glavni junak još bio beba, deset godina pre početka radnje prve knjige. U petoj knjizi, Hari se suočava sa činjenicom da je njegov pokojni otac Džejms imao i neke neprijatne osobine, kao što su uobraženost i sklonost da kinji slabije od sebe. Time se idealizovana slika o ocu, koju je Hari godinama gajio, ruši u paramparčad, a trauma je dodatno pogoršana Harijevim uzburkanim hormonima. Ubrzo zatim, Hari zauvek gubi i glavnu očinsku figuru u životu, svog znatno starijeg kuma i uzora Sirijusa Bleka, što ga dovodi na ivicu nervnog sloma i gotovo do odluke da izađe iz sveta magije.

DRUGARICA IZ KOMITETA: Pored obilja mračnih tonova u životima glavnih likova, Roulingova se nije uzdržala da u svet magije na velika vrata uvede politiku, i to od one vrste koja će domaće čitaoce neminovno asocirati na nedavnu prošlost. Glavna bitka koju Hari, Dambldor i ostali u Hogvartsu vode nije ona sa Voldemortom, već sa krutim i paranoičnim Ministarstvom magije, koje želi da uspostavi političku kontrolu nad školom i odstrani sve stvarne ili navodne ideološke protivnike. U te svrhe Ministarstvo za profesorku Odbrane od mračnih veština postavlja izvesnu Dolores Ambridž i daje joj ovlašćenja političkog komesara. E sad, profesorka Ambridž je opisana kao zdepasta sredovečna žena koja se svima obraća uz osmeh, tankim i umiljatim glasom devojčice. Taj manir joj nikako ne pristaje, kao što joj ne pristaje ni mašnica u kosi od koje se nikad ne odvaja. „Mašnica“, primećuje Hari, „izgleda kao džinovska muva koja se neoprezno spustila na teme podjednako džinovske žabe.“ Ambridžova ispira učenicima mozak praznom i suvom teorijom, izdaje niz dekreta kojima se zabranjuje sve i svašta, uvodi cenzuru pošte i angažuje gomilu siledžija kao školske redare. Pored toga, ona je bolesno ambiciozna, osvetoljubiva i sklona sadizmu, što neuspešno prikriva mašnicom u kosi i opisanim manirom male devojčice.

Tako Hari i prijatelji, pored Lorda Voldemorta i svih problema koje pubertet nosi, moraju da se suoče sa uplivom politike u svoj život, i u tu svrhu formiraju tajnu organizaciju (Otpor?) uz pomoć koje uspevaju da je pobede. Roulingova je, opet majstorski, odolela iskušenju da profesorku Ambidž svrsta direktno na stranu zla, među Voldemortove sluge. Profesorka Ambridž je ocrtana kao primer podivljalog birokratskog uma, ni manje ni više od toga. Ona je uljez u svetu magije i tamo za nju nema mesta. Zato je autorka u pravu što je odbila da je u njega uklopi, pa makar i među sile zla. U raspletu, vladavina Ambridžove se završava antiklimaktično, i sasvim u skladu sa sudbinom osobe iz stvarnog života koja je autorki možda poslužila kao uzor: kukavičkim bekstvom.

Pored ovoliko hormona i politike, u romanu nije ostalo previše mesta za magiju, mada je ima tu i tamo. Roulingova je u zaplet uvela nešto novih čarolija, ali se mahom držala starih, na koje su čitaoci već navikli pa ih jedva primećuju. Tu je i nova vrsta čarobnih stvorenja, sasvim u duhu morbidnih tonova koji dominiraju romanom: to su Testrali, sablasni slepi krilati konji koje mogu da vide samo oni kojima je neko blizak umro pred očima. Tu su i ostali obavezni elementi zapleta na koje smo navikli iz prethodnih knjiga: uzbudljivi prenosi utakmica u kvidiču, nestašluci Freda i Džordža Vizlija, epizode sa Gotovo Bezglavim Nikom i školskim zloduhom Pivsom. U ovom romanu, prvi put se pojavljuje i jedan sasvim novi ženski lik, Luna Lavgud, koji će sasvim sigurno imati ozbiljniju ulogu u narednim nastavcima.

Roulingova je, sve u svemu, uspešno odgovorila izazovima koje je sebi nametnula upuštajući se u ovaj projekat. I pored sve mračnijih tonova, novi roman o Hari Poteru je sjajna, uzbudljiva i povremeno bolna priča o odrastanju, a ako deca (i odrasli) iz nje nauče nešto o muško-ženskim odnosima i politici, utoliko bolje. Poslednje poglavlje zove se „Drugi rat počinje“, i sledeća knjiga biće bez sumnje obeležena još žešćim sukobima na ličnom i opštem planu. Jedva čekamo.