Klasici i doajeni su razočarali, ali nije sve tako crno – prvih dana FEST-a na programu se našlo i nekoliko zaista kvalitetnih i potrebnih filmova
Baš kako to iz zime u zimu biva, beogradski FEST nam na nekom višem, uslovno nazovimo to tako, spoznajnom nivou, povrh svega drugog, donosi i nove prilike da se suočimo sa vlastitim gledalačkim preferencama, možda i isključivostima, kao i sa sopstvenim predrasudama, a zašto da ne, i sa promenom svoje gledalačke forme/kondicije, pa i potreba. Kao i sa zdravorazumskim poimanjem stvari koje nas često, manje ili više otrežnjujuće, podseti da se sve menja pa i festivali, posebno u svetlu svežijih prikazivačkih mogućnosti i nakana. Stoga je, mimo njegove formalne strukture takmičarski ustrojene filmske fešte, FEST najbolje posmatrati kao šarenoliku i višekraku reviju filmova, a filmovi, jel da, mogu biti i onakvi i ovakvi, od slučaja do slučaja, poželjno što konkretnijeg tipa. Tim “stopama” dalje (a imajući u vidu i vazda skučen prostor), možda je najdelotvornije zbirno i ekonomično se osvrnuti na filmove iz aktuelne ponude ovog i dalje začudno žilavog i vitalnog festivala, uz ogradu da naglasak treba staviti uglavnom na ona ostvarenja koja (po svoj prilici) neće tako brzo i u širu i redovnu bioskopsku distribuciju. Kao i na one filmove znamenitih autora koji, usled svojih poraznih krajnjih dometa, u biti ni ne zaslužuju iole opsežnije kritičarske osvrte.
To se odnosi već na prva dva naslova u ovom nizu – na nove filmove Romana Polanskog i Vudija Alena, koji su možda i neočekivano silno razočarali, pri čemu tu prednjači Polanski, u čijoj recentnijoj filmografiji svakako možemo da pronađemo barem nekoliko dostojanstvenijih i upotrebljivijih naslova u nizu. Ovog puta Polanski je uvek skupo (i biološko, i egzistencijalno, ali i gledalačko) vreme utrošio na beslovesnu i zbilja neduhovitu satiru naslovljenu Hotel Palas (The Palace), koja prati zgode grupe mahom imućnijih ekscentrika u prestižnom hotelu u Alpima, a dan-dva uoči najavljivane “milenijumske bube”, odnosno pred samu završnicu ikonične 1999. godine i netačan početak novog milenijuma. Polanski je, posle zaista duge pauze, za potrebe ovog filma ponovo udružio snage sa jednako znamenitim Jeržijem Skolimovskim, što jeste zgodna stavka za (zlo)upotrebu u medijskoj kampanji, ali ostaje snažan utisak da je reč o tekstu/scenariju koji je nastao znatno ranije, a možda je bio i praktično zaturen u nekom bočnom i skrajnutom “folderu”.
Hotel Palas je promašena komedija perolake poente, nespretnog pokušaja oponašanja mahnitog ritma slepstik komedija zlatnog doba, uz obilje nemušto rabljenih ukrasa iz domena gros-auta (komedija u kojima se insistira na tvrđem humoru, a sa naglaskom na telesnim izlučevinama i sličnom “filmskom bižuterijom”). Film kome se može nešto malo oprostiti samo na konto dinamičnosti u izrazu, tako biva neukusan spoj viđenog u znantno boljim izdanjima u seriji Beli lotos, pa i u upitnom ali ipak valjanijem Ostlundovom Trouglu tuge, ali i što je najporaznije, naravno, posve slučajno, i u ovdašnjem treš jadu Debeli i mršavi Svetislava Prelića. Polanski je u Hotelu Palas u čvrstom zagrljaju jalove mizantropije i u viru potpuno nepotrebne raspojasanosti, a okupljeni glumci (Oliver Masući, Hoakin de Almeida, Fani Ardan, Mik Rork, Aleksander Petrov, Džon Kliz…) ne dobaciju do svoje puke svrhe – svrhe smokvinog lista koji treba da prikrije ovu blamantnu epizodu u opusu do ovog trenutka manje ili više pouzdanog Polanskog.
Vudi Alen u svom pedesetom i potpuno francuskom filmu Udar sreće (Coup De Chance) stiže do sigurne tačke/luke očekivanog promašaja, odnosno filma koji ljubiteljima tog njegovog manira i vožnje na višedecenijskom autopilotu i dalje ume da prija, donoseći nenadahnutu i ziherašku varijaciju na rabljeno u desetinama njegovih filmskih dela upravo tog kova, pri čemu se ovaj sud, dabome, odnosi ponajpre na turističku Alenovu fazu u kojoj je po gizdavim evropskim metropoloma ispovrtao svoju staru mešavinu kastriranog apsurdizma, komedije zabune, hiperverbalizacije i slepe vernosti vlastitim i davnih dana potrošenim tropama. Alen to sada čini u čisto francuskom okruženju, sa francuskim glumcima i potpuno na francuskom jeziku, a da ni najmanje ne doprinese barem prividu kakve-takve osobenosti ovog njegovog lako i brzo potrošnog dela. Priča je rudimentarna, a potpuno uronjena u uvek spreman kulturrasistički stereotip koji nam Francuze predočava kao naciju nepokolebljivih i nepopravljivih preljubnika, nimalo neiznenađujuće uz dodatak uvek prisutne Alenove džentrifikacijske zadrtosti koja nas ubeđuje da su društvene i ekonomske klase poodavno zacementirane, da veće mobilnosti unutar njih i ne može da bude, te onda treba da se dragovoljno prepustimo Alenovom i alenovskom porivu da se bavi sitnim nevoljama “beljih” ljudi, odnosno onih snađenih i ukorenjenih u život na visokoj i što višoj nozi. Udar sreće, doduše, može da posluži i kao svojevrstan izazov – da unutar očekivano nalickanog “pakovanja” (direktor fotografije je uvek besprekorni Vitorio Storaro) pokušamo da (pritom bili osvedočeni alenovci ili ne) uočimo nešto iole svežije i atipičnije. Uz male šanse za pozitivan ishod takvog nauma i takve potrage.
Nije sve tako crno – prvih dana FEST-a na programu se našlo i par zaista kvalitetnih i potrebnih filmova; mesto na samom čelu te kolone svakako zauzima malezijski (a zapravo – malezijsko-tajvansko-singapursko-nemačko-holandsko-indonezijsko-katarski) film Pruge tigra (Tiger Stripes) rediteljke Amande Nel Eu. Ona u formi naoko jednostavnog, mahom naturalističkog izraza tradicionalnijeg pristupa naraciji (uz ponešto upotreba ukrasa iz svežeg fundusa društvenih mreža i tamošnjih navada i izazova) stvara snažnu i nepobitno filmičnu i idejno bogatu priču o devojčici koja, nakon prve menstruacije, stupa u ralje krupnih promena ne samo na planu telesnog, a zabasa i nekoliko hrabrih koraka “u ralje” autoemancipacije, nečega od čega svaka strože kodirana, pa onda i bigotski ostrašćena sredina nepogrešivo zazire. Istini za volju, ovaj film deluje kao prilično doslovan preradak među poklonicama tog žanra silno dragog kanadskog horora Ginger Snaps! s kraja prošlog veka, uz idejni omaž Virovom Pikniku kod Henging Roka, ali u eri sveopšte i sveprožimajuće derivativnosti, akcenat ipak treba stavitu na veštinu sa kojom se barata očiglednim nadahnućima, a Tiger Stripes upravo na tom planu snažno poentira, pritom sve vreme ostajući unutar koordinatnog sistema savremenog arthaus filma. Pored toga, ovaj odličan, možda i ne tako “mali” film sa svakako egzotične adrese temeljno nas podseća na važnost dopadljivog i živopisnog lika u žiži priče, što jeste stari trik, ali od onog soja koji i dalje pouzdano obezbeđuje nužnu statiku narativnom filmu današnjice.
Odličan utisak je ostavio i u dobroj meri slično-srodan ruski film Moja mala noćna tajna, koji kreće od tipske priče o nelagodi (savremenog) odrastanja i njemu bliskog sazrevanja, a onda brzo stiže do vrsnog filmskog dela koje daje podosta povoda da se na idejnom i značenjskom planu priče iščitava i znatno šire i dublje. Neki su u ovom filmu videli alegoriju koja cilja na nasilje koje u grču drži savremeno rusko društvo, sa sve progutanim traumama i melanholijom koja je tek maska za osetno pogubnija i mučnija psihička i mentalna stanja. Sve to je ovde gledaocima darovano u tek devedeset i kusur minuta konsekventno u delo sprovedenog filmskog verizma, a kroz prizmu četrnaestogodišnjakinje sa potmulim porivom za pobunom, i u isti mah jakim porivom da negde pripada i da bude dopadljiva. Posebno su intrigantne “loznike” koje rediteljka Natalija Meščaninova šalje gledaocima – ovaj njen film počinje kadrom i prizorom koji dobro znamo iz jednog od neprolaznih ruskih klasika komercijalnog filma, Ironija sudbine. Sličan je i kontekst – priča se zbiva tokom jedne, pa još i novogodišnje noći kada će sticajem okolnosti (ili ironije sudbine) junaci iskoračiti iz svog habitata i barem nakratko isprobati život na primetno drugačiji način. Time nam se sugeriše prolaznost unutar istog – namesto komedije zabune, ovde u datom kontekstu novogodišnje noći i bezličnih, tipskih stambenih blokova (možda onih istih iz Ironije sudbine?) dobijamo opravdano turobnu dramu o neiskazanom strahu i mučnini, o internacionalizovanom nasilju i životu pod žrvnjem destruktivnog autoriteta. Svašta nešto se dešavalo između ta dva filmska antipoda, svašta nešto i korenito, pri čemu osećaj nelagode u slučaju Moje male noćne tajne doseže lepotu istinskog i istinski proživljenog bola, koji će (možda i usled ironije sudbine?) postati kamen temeljac za nekakvo transformativno iskustvo sa svrhom i smislom sa tačke gledišta ionako nedokučive budućnosti.
Izrazito zanimljiv, ali ipak u vidnom zaostatku u odnosu na dva gore pohvaljena, jeste francuska filmska ezoterija iz sveta klabinga – film Zver u džungli koja mimo svega ostalog, uključujući tu mističnu pojavu Beatris Dal u ulozi čuvarke dveri bezimenog kluba tokom decenija i decenija, predstavlja i ekranizaciju proze Henrija Džejmsa. Ovaj francusko-belgijsko-austrijski film austrijskog sineaste Patrisa Šihe (kod nas je prikazivan njegov vrlo, vrlo dobar film Braća noći iz 2016. godine) kreće od konca sedamdesetih i seže sve do dvehiljaditih, a dokumentuje evoluciju začudne i nedorečene romanse dvoje ljudi (u svim životnim dobima, a ciljano bez znakova starenja, tumače ih Anais Demustije i Tom Mersije, znan iz filmova Sinonimi i Životinjsko kraljevstvo) koje spoji isti cilj – da dokuče ono što je sakriveno iza zastora, ono što odudara, naravno, uz veliku mogućnost da će im tokom te posvećeničke kontemplacije promaći dobar deo onoga što u životu zbilja i vredi iskusiti. Udarnu autorovu/autorsku poentu ovde je lako detektovati, Šiha to ni ne pokušava da zatomi, a detaljističke i suštinski izrazito zavodljive prikaze plesa i klupskog života on garnira dijaloškim razmenama preuzetim bez većih intervencija iz pomenute Džejmsove novele, što doprinosi okvirnoj začudnosti. Teško je osporiti, ima tu primetno praznog hoda unutar filmske priče, ima i u biti ne toliko potrebnih apstrakcija, ali s druge strane, ovaj film nam daruje iluziju nepatvorenosti, te i segmenti plesnog i srodnih hedonizama iz različitih epoha popularne kulture u tom podužem razdoblju, premda u biti dosta nalik estetici znanoj iz filmova Gaspara Noe, kao svakako legitimnog i rezonskog uzora, plene kinestetskom lepotom, promišljenošču i smislom, što onda u krajnjem zbiru ovog hitrog osvrta i Zver u džungli čini svrsishodnim delom vrednim pažnje i drugih vidova gledačke investicije.
Sindikat muzičkih umetnika u otvorenom pismu poručuje Ministarstvu kulture da poštuje zakon i da raspiše konkurs za direktora Beogradske filharmonije, jer izbor Bojana Suđića nije po zakonu
„Imaginarni brojevi“ je prvi kratki igrani film koji će se iz Srbije takmičiti u Berlinu nakon osam godina. Na Berlinaru će biti i dva filma u kojima je Srbija koproducent
Ovog vikenda u Beogradu oskrnavljena su dva spomenika: Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu i Narodnim herojima na Kalemegdanu. Obesna mladež, desničari, ili vlast – ko je kriv
Filmski centar Srbije pozvao je reditelje i producente na panel koji na Zlatiboru organizuje sa NAFFIT-om, Nacionalnim festivalom filma i televizije za "lojalne i podobne", koji je, kao i cela filmska branša, prošlog septembra bojkotovao
Izjavu ministra Selakovića da „ovu bandu treba rasturiti“ zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture doživeli su kao ličnu pretnju, a lako im je da dokažu da su sve njegove optužbe neistinite
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Profesorki Jeleni Kleut uručen je otkaz. Onda je doživela najveću počast koju prosvetni radnik može da doživi – studenti su masovno ustali da je brane od svih koji nasilno ućutkavaju kritičku misao
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
“Programska celina koja je tematski koncipirana ove godine jeste ‘Fest fokus’. Ona objedinjuje filmove koji govore o deci i mladima koji se suočavaju sa nekom vrstom nasilja. Osećao sam potrebu da postoji jedna takva selekcija koja bi, kao što joj i ime kaže, fokusirala određenu temu, iz različitih aspekata, a koja je od velikog značaja za naše, pa i ne samo naše društvo”
I ovde na fonu priče svedenog narativnog vizira dobijamo upečatljivu širu sliku, skoro pa zamaha pune i punokrvne društvene hronike, koja kao takva podosta govori i o socijalnom, ako ne i aktuelnom antropološkom kontekstu društva u kome je ova priča nastala i na koje dovoljno jasno referiše
