Joj, starosti, oh, mladosti

Baš kako to iz zime u zimu biva, beogradski FEST nam na nekom višem, uslovno nazovimo to tako, spoznajnom nivou, povrh svega drugog, donosi i nove prilike da se suočimo sa vlastitim gledalačkim preferencama, možda i isključivostima, kao i sa sopstvenim predrasudama, a zašto da ne, i sa promenom svoje gledalačke forme/kondicije, pa i potreba. Kao i sa zdravorazumskim poimanjem stvari koje nas često, manje ili više otrežnjujuće, podseti da se sve menja pa i festivali, posebno u svetlu svežijih prikazivačkih mogućnosti i nakana. Stoga je, mimo njegove formalne strukture takmičarski ustrojene filmske fešte, FEST najbolje posmatrati kao šarenoliku i višekraku reviju filmova, a filmovi, jel da, mogu biti i onakvi i ovakvi, od slučaja do slučaja, poželjno što konkretnijeg tipa. Tim “stopama” dalje (a imajući u vidu i vazda skučen prostor), možda je najdelotvornije zbirno i ekonomično se osvrnuti na filmove iz aktuelne ponude ovog i dalje začudno žilavog i vitalnog festivala, uz ogradu da naglasak treba staviti uglavnom na ona ostvarenja koja (po svoj prilici) neće tako brzo i u širu i redovnu bioskopsku distribuciju. Kao i na one filmove znamenitih autora koji, usled svojih poraznih krajnjih dometa, u biti ni ne zaslužuju iole opsežnije kritičarske osvrte.

To se odnosi već na prva dva naslova u ovom nizu – na nove filmove Romana Polanskog i Vudija Alena, koji su možda i neočekivano silno razočarali, pri čemu tu prednjači Polanski, u čijoj recentnijoj filmografiji svakako možemo da pronađemo barem nekoliko dostojanstvenijih i upotrebljivijih naslova u nizu. Ovog puta Polanski je uvek skupo (i biološko, i egzistencijalno, ali i gledalačko) vreme utrošio na beslovesnu i zbilja neduhovitu satiru naslovljenu Hotel Palas (The Palace), koja prati zgode grupe mahom imućnijih ekscentrika u prestižnom hotelu u Alpima, a dan-dva uoči najavljivane “milenijumske bube”, odnosno pred samu završnicu ikonične 1999. godine i netačan početak novog milenijuma. Polanski je, posle zaista duge pauze, za potrebe ovog filma ponovo udružio snage sa jednako znamenitim Jeržijem Skolimovskim, što jeste zgodna stavka za (zlo)upotrebu u medijskoj kampanji, ali ostaje snažan utisak da je reč o tekstu/scenariju koji je nastao znatno ranije, a možda je bio i praktično zaturen u nekom bočnom i skrajnutom “folderu”.

Hotel Palas je promašena komedija perolake poente, nespretnog pokušaja oponašanja mahnitog ritma slepstik komedija zlatnog doba, uz obilje nemušto rabljenih ukrasa iz domena gros-auta (komedija u kojima se insistira na tvrđem humoru, a sa naglaskom na telesnim izlučevinama i sličnom “filmskom bižuterijom”). Film kome se može nešto malo oprostiti samo na konto dinamičnosti u izrazu, tako biva neukusan spoj viđenog u znantno boljim izdanjima u seriji Beli lotos, pa i u upitnom ali ipak valjanijem Ostlundovom Trouglu tuge, ali i što je najporaznije, naravno, posve slučajno, i u ovdašnjem treš jadu Debeli i mršavi Svetislava Prelića. Polanski je u Hotelu Palas u čvrstom zagrljaju jalove mizantropije i u viru potpuno nepotrebne raspojasanosti, a okupljeni glumci (Oliver Masući, Hoakin de Almeida, Fani Ardan, Mik Rork, Aleksander Petrov, Džon Kliz…) ne dobaciju do svoje puke svrhe – svrhe smokvinog lista koji treba da prikrije ovu blamantnu epizodu u opusu do ovog trenutka manje ili više pouzdanog Polanskog.

foto: fest / promo

Vudi Alen u svom pedesetom i potpuno francuskom filmu Udar sreće (Coup De Chance) stiže do sigurne tačke/luke očekivanog promašaja, odnosno filma koji ljubiteljima tog njegovog manira i vožnje na višedecenijskom autopilotu i dalje ume da prija, donoseći nenadahnutu i ziherašku varijaciju na rabljeno u desetinama njegovih filmskih dela upravo tog kova, pri čemu se ovaj sud, dabome, odnosi ponajpre na turističku Alenovu fazu u kojoj je po gizdavim evropskim metropoloma ispovrtao svoju staru mešavinu kastriranog apsurdizma, komedije zabune, hiperverbalizacije i slepe vernosti vlastitim i davnih dana potrošenim tropama. Alen to sada čini u čisto francuskom okruženju, sa francuskim glumcima i potpuno na francuskom jeziku, a da ni najmanje ne doprinese barem prividu kakve-takve osobenosti ovog njegovog lako i brzo potrošnog dela. Priča je rudimentarna, a potpuno uronjena u uvek spreman kulturrasistički stereotip koji nam Francuze predočava kao naciju nepokolebljivih i nepopravljivih preljubnika, nimalo neiznenađujuće uz dodatak uvek prisutne Alenove džentrifikacijske zadrtosti koja nas ubeđuje da su društvene i ekonomske klase poodavno zacementirane, da veće mobilnosti unutar njih i ne može da bude, te onda treba da se dragovoljno prepustimo Alenovom i alenovskom porivu da se bavi sitnim nevoljama “beljih” ljudi, odnosno onih snađenih i ukorenjenih u život na visokoj i što višoj nozi. Udar sreće, doduše, može da posluži i kao svojevrstan izazov – da unutar očekivano nalickanog “pakovanja” (direktor fotografije je uvek besprekorni Vitorio Storaro) pokušamo da (pritom bili osvedočeni alenovci ili ne) uočimo nešto iole svežije i atipičnije. Uz male šanse za pozitivan ishod takvog nauma i takve potrage.

foto: fest / promo

Nije sve tako crno – prvih dana FEST-a na programu se našlo i par zaista kvalitetnih i potrebnih filmova; mesto na samom čelu te kolone svakako zauzima malezijski (a zapravo – malezijsko-tajvansko-singapursko-nemačko-holandsko-indonezijsko-katarski) film Pruge tigra (Tiger Stripes) rediteljke Amande Nel Eu. Ona u formi naoko jednostavnog, mahom naturalističkog izraza tradicionalnijeg pristupa naraciji (uz ponešto upotreba ukrasa iz svežeg fundusa društvenih mreža i tamošnjih navada i izazova) stvara snažnu i nepobitno filmičnu i idejno bogatu priču o devojčici koja, nakon prve menstruacije, stupa u ralje krupnih promena ne samo na planu telesnog, a zabasa i nekoliko hrabrih koraka “u ralje” autoemancipacije, nečega od čega svaka strože kodirana, pa onda i bigotski ostrašćena sredina nepogrešivo zazire. Istini za volju, ovaj film deluje kao prilično doslovan preradak među poklonicama tog žanra silno dragog kanadskog horora Ginger Snaps! s kraja prošlog veka, uz idejni omaž Virovom Pikniku kod Henging Roka, ali u eri sveopšte i sveprožimajuće derivativnosti, akcenat ipak treba stavitu na veštinu sa kojom se barata očiglednim nadahnućima, a Tiger Stripes upravo na tom planu snažno poentira, pritom sve vreme ostajući unutar koordinatnog sistema savremenog arthaus filma. Pored toga, ovaj odličan, možda i ne tako “mali” film sa svakako egzotične adrese temeljno nas podseća na važnost dopadljivog i živopisnog lika u žiži priče, što jeste stari trik, ali od onog soja koji i dalje pouzdano obezbeđuje nužnu statiku narativnom filmu današnjice.

foto: fest / promo

Odličan utisak je ostavio i u dobroj meri slično-srodan ruski film Moja mala noćna tajna, koji kreće od tipske priče o nelagodi (savremenog) odrastanja i njemu bliskog sazrevanja, a onda brzo stiže do vrsnog filmskog dela koje daje podosta povoda da se na idejnom i značenjskom planu priče iščitava i znatno šire i dublje. Neki su u ovom filmu videli alegoriju koja cilja na nasilje koje u grču drži savremeno rusko društvo, sa sve progutanim traumama i melanholijom koja je tek maska za osetno pogubnija i mučnija psihička i mentalna stanja. Sve to je ovde gledaocima darovano u tek devedeset i kusur minuta konsekventno u delo sprovedenog filmskog verizma, a kroz prizmu četrnaestogodišnjakinje sa potmulim porivom za pobunom, i u isti mah jakim porivom da negde pripada i da bude dopadljiva. Posebno su intrigantne “loznike” koje rediteljka Natalija Meščaninova šalje gledaocima – ovaj njen film počinje kadrom i prizorom koji dobro znamo iz jednog od neprolaznih ruskih klasika komercijalnog filma, Ironija sudbine. Sličan je i kontekst – priča se zbiva tokom jedne, pa još i novogodišnje noći kada će sticajem okolnosti (ili ironije sudbine) junaci iskoračiti iz svog habitata i barem nakratko isprobati život na primetno drugačiji način. Time nam se sugeriše prolaznost unutar istog – namesto komedije zabune, ovde u datom kontekstu novogodišnje noći i bezličnih, tipskih stambenih blokova (možda onih istih iz Ironije sudbine?) dobijamo opravdano turobnu dramu o neiskazanom strahu i mučnini, o internacionalizovanom nasilju i životu pod žrvnjem destruktivnog autoriteta. Svašta nešto se dešavalo između ta dva filmska antipoda, svašta nešto i korenito, pri čemu osećaj nelagode u slučaju Moje male noćne tajne doseže lepotu istinskog i istinski proživljenog bola, koji će (možda i usled ironije sudbine?) postati kamen temeljac za nekakvo transformativno iskustvo sa svrhom i smislom sa tačke gledišta ionako nedokučive budućnosti.

Izrazito zanimljiv, ali ipak u vidnom zaostatku u odnosu na dva gore pohvaljena, jeste francuska filmska ezoterija iz sveta klabinga – film Zver u džungli koja mimo svega ostalog, uključujući tu mističnu pojavu Beatris Dal u ulozi čuvarke dveri bezimenog kluba tokom decenija i decenija, predstavlja i ekranizaciju proze Henrija Džejmsa. Ovaj francusko-belgijsko-austrijski film austrijskog sineaste Patrisa Šihe (kod nas je prikazivan njegov vrlo, vrlo dobar film Braća noći iz 2016. godine) kreće od konca sedamdesetih i seže sve do dvehiljaditih, a dokumentuje evoluciju začudne i nedorečene romanse dvoje ljudi (u svim životnim dobima, a ciljano bez znakova starenja, tumače ih Anais Demustije i Tom Mersije, znan iz filmova Sinonimi i Životinjsko kraljevstvo) koje spoji isti cilj – da dokuče ono što je sakriveno iza zastora, ono što odudara, naravno, uz veliku mogućnost da će im tokom te posvećeničke kontemplacije promaći dobar deo onoga što u životu zbilja i vredi iskusiti. Udarnu autorovu/autorsku poentu ovde je lako detektovati, Šiha to ni ne pokušava da zatomi, a detaljističke i suštinski izrazito zavodljive prikaze plesa i klupskog života on garnira dijaloškim razmenama preuzetim bez većih intervencija iz pomenute Džejmsove novele, što doprinosi okvirnoj začudnosti. Teško je osporiti, ima tu primetno praznog hoda unutar filmske priče, ima i u biti ne toliko potrebnih apstrakcija, ali s druge strane, ovaj film nam daruje iluziju nepatvorenosti, te i segmenti plesnog i srodnih hedonizama iz različitih epoha popularne kulture u tom podužem razdoblju, premda u biti dosta nalik estetici znanoj iz filmova Gaspara Noe, kao svakako legitimnog i rezonskog uzora, plene kinestetskom lepotom, promišljenošču i smislom, što onda u krajnjem zbiru ovog hitrog osvrta i Zver u džungli čini svrsishodnim delom vrednim pažnje i drugih vidova gledačke investicije.