Gde ih, zaboga, samo nalaze?! Čini se da je vrelo sve novijih, sve talentovanijih, sve luđih, sve drugačijijih ruskih pisaca nepresušno, štaviše, da ih nikada nije bilo ovoliko koliko ih je danas, osim što će ih sutra biti još više! Tako je i s ovim Slapovskim, tipom koji se rodio 1957. u tamo nekom Saratovu – taj „tamo neki“ inače je milionski grad… znate kako to već ide s pošemerenim razumevanjem Velikog i Malog u one tri-četiri uistinu velike zemlje na svetu – i za kojeg do juče možda niste ni čuli, a već sutra bi se lako moglo desiti (i bilo bi pravedno da bude tako!) da vas eventualna neupoznatost s njegovim likom i delom košta dobrog dela s mukom stečenog društvenog prestiža, zasnovanog na pomnom i blagovremenom iščitavanju Peljevina, Sorokina, Stogoffa, Tokareve ili, štajaznam, Tatjane Tolstoj.
U samoj Rusiji, Slapovski je daleko od toga da bude anonimus: on odavno već pripada krugu cenjenih i produktivnih proznih i dramskih pisaca. Kod nas, međutim, jedva da je prevođen, i ovo je prva njegova knjiga na srpskom; no, treba napomenuti da su sladokusci još pre šest-sedam godina mogli da uživaju u njegovoj drami Klinč, objavljenoj u Gvozdenom veku, izvanrednoj panorami nove ruske drame Novice Antića.
Svet pripovedača Slapovskog nije mnogo udaljen od onoga koji smo upoznali u Klinču: to je svet „malih“ i provincijskih ruskih ljudi – poznosovjetskih i postsovjetskih – ulovljenih u najneverovatnijim egzistencijalnim procepima, s tim da „neverovatno“ kod Slapovskog često ima značenje suprotno od očekivanog: u nekim će pričama iz ove (anti)harmsovski intonirane kratkometražne proze pisac, diskretno ironišući nasladu kakvog književnog pustolova, opisivati posve običan, svakodnevni život svojih junaka, onaj u kojem se „ništa ne dešava“, uspevajući da kod čitaoca izazove šok običnosti, i zapitanost nad tim šta je uopšte tu „normalno“? Tako se, recimo, u jednoj priči (Ivanov) odvija posve običan dan jednog posve običnog Ivanova, koji čak „nije zaurlao na ćerku, nije je zaklao, i čak je nije ni silovao“ kada ga je ova zamolila da joj pomogne u rešavanju školskog zadatka. Pih, kakav mi je to književni junak, gde su tu zločini, strasti, velika dela i nedela… U drugoj će (Ludost) prolamentirati nad slučajem „savesnog službenika, brižnog porodičnog čoveka“, koji će odjednom učiniti nešto što je sve sablaznilo; jedino što čitalac uopšte neće saznati šta je to učinio taj bekrija…
Uvodni tekst u Antiapsurdu zove se Teorijski predgovor; on bi imao objasniti piščeve namere i njegov metod, mada nećete mnogo pogrešiti ni ako ga tretirate kao samo još jednu njegovu pripovednu (de)mistifikaciju. Kako god, Slapovski tu veli i ovo: „Na primer, kod klasika ruskog apsurda Danila Harmsa, gotovo istovremeno kroz prozor ispada osamnaest baba, a Koškin tek onako ubija Moškina. To je apsurd. Cilj je – ponuditi čitaocu nešto drugačije od onog što je nudila okoštala književnost, a ujedno i život. Jer okoštala književnost je dozvoljavala da kroz prozor padne samo jedna baba, maksimum dve, i to sa ozbiljnim socijalno-psihološkim motivima.“ U međuvremenu, tvrdi Slapovski, apsurd je trijumfovao, i u životu i u književnosti: onih osamnaest istovremeno padajućih baba odavno su postale Čudna Mi Čuda, i otuda se naš pisac vraća onoj jednoj babi, da pomnije razmotri njen slučaj… I naravno, u njemu – dakle: u životima svojih „nikakvih“ junaka – naći će napretek materijala za majstorsko preplitanje „običnog“ i – eto ti ga sad – „apsurdnog“, to jest, onoga što iznebuha relativizuje sve ljudske težnje i iluzije, onoga što u trenu postavlja ljudske živote naglavačke, a ovi – onako izokrenuti – ostaju da u svemu tome uzalud traže neki Viši Smisao… Slapovski je u svem tom svom egzistencijalističkom prozoteatru, lociranom u mizanscenu tamo-nekog-Saratova neviđeno duhovit, anarhoidan do paradoxalne granice koja briše i samu tu anarhoidnost-kao-manir, pa otuda s lakoćom izmenjuje priče u kojima se „ništa ne dešava“, i baš je to ono senzacionalno u vezi s njima, sa onima u kojima vas zapahnjuju serije Malih Životnih Čudesa, koje na kraju proizvode uistinu harmsovsku dozu pometnje, ali su do nje došle sa neke sasvim druge strane.
Aleksej Slapovski više je opservator imanentne uvrnutosti ljudske – pa još ruske! – prirode nego društveni komentator, no u mnogim se od ovih priča ogleda i konkretno, društveno-vremenski uslovljena egzistencijalnma čamotinja junaka, s tim da je Slapovski nekako odmah pakuje u celofan svog negovano „svedenog“, čak „prizemnog“ izričaja koji samim sobom subvertira i minira svaki pokušaj ideološkog „pametovanja“ bilo koje vrste. Nekoliko priča iz Antiapsurda (recimo, Bez naslova, Nije primećeno da živi, Život Lagarpova, Prodajem sebe, Putovanje inženjera Laptjeva, Jestrdej, Čovek bez ičega) upravo su antologijske, a zbirka je kao celina pravo osveženje, još jedan vredan izron sa tog nepresušnog ruskog majdana. I stvarno, bre, gde li ih samo nalaze?!
