Jedini kralj

„S podrugljivim osmehom taj mačak je izašao obučen u crvene pantalone, zeleni sako, ljubičastu košulju i čarape i stao iza mikrofona. Stajao je, kladim se, pet minuta pre no što se pokrenuo. Onda je opalio akord na gitari. Ja sam svirao deset godina i nikada nisam tako raspalio po gitari. Eto njega, dok žice trepere, još uvek ne čineći ništa, a tinejdžerke već vrište, penju se na binu, padaju u nesvest, i tek tada on počinje da pokreće kukove polako, vrlo sporo. To je Elvis sa 19 godina kako svira u Kilgoru, u Teksasu. Trnci su mi se spuštali niz kičmu. Sledećih devet večeri nastupao je u okolini, i svakog dana posle škole moja devojka i ja sedali bismo u auto i išli tamo gde on svira.“

Tako pevač Bob Luman pamti svoj prvi susret s Elvisom Prislijem. Tako su ga videli i bezbrojni fanova i brojne kolege. Za Vajlona Dženingsa njegov nastup je bio „kao eksplozija, zaista“, a Badi Holi je govorio „bez Elvisa niko od nas ne bi uspeo“. A za Elvisa u centru tog uragana bilo je to nešto što je započeo i nad čim nije imao kontrolu. Više puta tokom karijere on će izbegavati da spekuliše o razlozima svog uspeha objašnjavajući ga čistom srećom, instinktom, bilo čime samo ne svesnim dizajnom. „Ni sam ne znam kako da objasnim“, govorio je još 1956, „jednostavno sam upao u sve to.“

BEG OD SUDBINE: U stvari, malo toga uopšte ima da se objasni a da ne spada u spekulaciju ili da ne pripada legendi koja se po pravilu plete oko svakog velikog uspeha. U retrospektivi Elvis je bio karika u lancu istorijske neizbežnosti. Njegov podrugljivi osmeh i prkosni stav već su promovisali Marlon Brando i Džems Din. Ali, dok su ova dvojica igrali uloge buntovnika sa stavom „baš me briga“ kao odgovora na neminovnost, za Elvisa je to bila potreba za bekstvom. Ono od čega je želeo da pobegne, kao i milioni mladih, pre svega u Americi sredinom pedesetih, bila je sudbina koja mu je pripadala rođenjem. Oruđe kojim se služio da to postigne bila je muzička inteligencija i energija koje je imao na pretek. Ali, ako bi se sve svelo na objašnjavanje okolnosti i diktata vremena, postojala bi opasnost da se previdi sama muzika koja je izražavala čistu radost i potpunu realizaciju, što pogotovo u vremenu u kome živimo gde je sve podvrgnuto analizi i kritici čini se nikada neće biti ponovo dosegnuto.

Rođen je 8. januara 1935. u Tupelu na Misisipiju. Ekonomski gledano bilo je to u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. Kasnije će sam o tome reći: „Mogao bih da kažem da smo živeli s pogrešne strane pruge. Ali, u to vreme u Tupelu i nije bilo prave strane. Niko nije imao bogat obrok. Nikada nismo gladovali, ali smo često bili na ivici.“ Kada se porodica Prisli preselila u Memfis, to nije bio put u blagostanje, ali za mladog Elvisa to je bio odlazak na pravo mesto – a ispostaviće se, u pravo vreme. Ako se pođe od definicije da je rokenrol nastao od mešavine crnog ritam i bluza koji su prisvojili i počeli da izvode belci i od kantri muzike, onda je Memfis bio geografska tačka na kojoj su se ukrštala ova dva sveta. Upravo tu mladić malo izoštrenijeg sluha mogao je čuti sve, od najortodoksnijeg bluza do srceparajućih kantri balada. A Elvis je imao takvo uvo. On je intenzivno slušao i napijao se sa različitih izvora. Nevolja je bila jedino u tome što je u vreme snimanja svoje prve ploče mogao da peva toliko različitih stilova da je postojala opasnost da bude svrstan samo u izuzetne imitatore. I ništa više od toga. Trebalo je da prođe izvesno vreme da Sem Filips, vlasnik disko kuće San rekords, shvati da on ima sopstveni stil. I to kakav.

BILO KUDA IZ OVOG SVETA: Među najvažnijim događajima u istoriji rokenrola, kako god bila pisana ta istorija, mora se naći mesta za prvih pet singl ploča i uopšte za materijal koji je Elvis smimio za etiketu San rekords. Izdavani u razmaku od nekoliko meseci, oni su bez ikakve sumnje udarali temelj onome što će biti poznato pod imenom rokenrol. Zvuk ovekovečen na ovih nekoliko snimaka, od That’s All Right preko Blue Moon Of Kentucky, Blue Moon do Mystery Train, sugerisao je, kao nikada pre i retko posle toga, mladog čoveka koji slavi slobodu, spremnog da radi bilo šta, da ode bilo kuda.

Zahvaljujući tim i prvim snimcima za veliku kompaniju RCA-Victor, pre svih Heartbreak Hotel i Jailhouse Rock, za koju se vezuje od 1956. koja mu je omogućila internacionalnu slavu, od samih kolega dobio je nadimak „kralj“.

Samo još jednom u svojoj bogatoj karijeri on će se i emocionalno i instinktivno približiti ovim snimcima. Kada je posle serije poluuspešnih filmova tokom šezdesetih poželeo da se vrati živim nastupima, organizovan je TV koncert na kome je sam i uz svoje dugogodišnje prateće muzičare izveo jedan od najvažnijih nastupa u istoriji popularne muzike. Tu, sam s gitarom, s publikom koju vidi, pod tremom, jer je bilo očigledno da mu je stalo, obučen u crnu kožu, oznojeni Elvis se borio sa samim sobom. Borio se da dokaže sebi da još uvek može da uradi ono što ga je proslavilo i borio se da zadovolji publiku. U toj borbi izašao je kao pobednik, naravno, ali to nije više bio samopouzdani momak koji nošen mladalačkim zanosom utire put kojim još niko nije prošao – bio je to zreo zabavljač koji traži svoju poziciju i vapi za uspehom kao za dahom svežeg kiseonika. Ta dva perioda, prvi od pojave do odlaska u vojsku 1958. i drugi od božićnog TV nastupa 1968. do snimanja serije singlova – In The Gheto, preko Don’t Cry Daddy i Kentucky Rain do Suspicious Minds i albuma From Elvis in Memphis, predstavljaju Elvisa u najboljem izdanju, baš onako kako treba da zvuči i izgleda neko ko je s pravom zaradio i nosi laskavu titulu „kralj“.

HOLIVUDSKA RUTINA: Sve ostalo je hronika. A u nju može mnogo toga stati. Od početnih, furioznih godina i nezapamćenih gužvi na svakom njegovom nastupu do dvogodišnjeg odlaska u vojsku i završetka ere rokenrola. Elvisov odlazak podudarao se s ruiniranjem karijere Džerija Lija Luisa zbog venčanja s bliskom maloletnom rođakom i preranom smrti Badija Holija u avionskoj nesreći. Disko industrija i mediji, koji su do tada imali poprilične muke kako da podnesu i predstave erupciju snage, iskoristili su ovaj period iznenadnog smirenja uspevši da zauzdaju i ispoliraju ovu često haotičnu energiju. Rezultat je bio kontrolisani, isfabrikovani pop koji je do besmisla trošio ono što se nije moglo smestiti u formulu. Kada se vratio 1960, Elvis je zatekao i zaplivao u takvoj, plitkoj vodi. Od tada on će rutinski snimati tri do četiri filma godišnje i štancovati ploče po diktatu tržišta. Zaglibljen u holivudsku rutinu, primetiće ali neće potpuno razumeti pojavu Bitlsa i Boba Dilana početkom šezdesetih. Tek 1968. kratkim bljeskom on će odgovoriti na izazov nove ere. Prekasno. Posle toga on će ostati „kralj“ jedino u Las Vegasu u kome će rutinirano dva puta godišnje nastupati šest sezona. Od američke ikone koja slavi bunt, mladost i radost života, nepristajanje na klišee, Elvis je postao otelotvorenje američkog sna čija se moć meri jedino stanjem na bankovnom računu. A on je, naravno, bivao sve puniji i puniji. Logično, jer buntovnik se pretvorio u zabavljača. No, buđenje iz tog sna, veoma slično Merilin Monro, bilo je tragično. Što je njegovo odelo, kao i bina na kojoj je nastupao, bilo svetlucavije, što je publika bila brojnija i bučnija, to je on bivao mračniji i usamljeniji. Rasturen brak, problemi s vidom i viškom kilograma, oboleli srce i jetra činili su ga sve udaljenijim od javnog imidža. Slika u novinama, na plakatima i bilbordima bila je svetlosnim godinama daleko od one koju je svakog jutra video u svom ogledalu. Niko nije hteo, ali ni morao da mu kaže – to nije bila slika kralja.

Iako neočekivana vest koja je brzinom svetlosti prohujala svetom o njegovoj smrti 16. avgusta 1977, nije bila i nelogična. Ljudsko biće je još jednom izgubilo bitku. Ostao je mit. I više od tuceta pesama na kojima će se večno hraniti.